Јирген Хабермас: Да ли смо добри Европљани?

Иако наставља да се интегрише, глобално друштво остаје политички фрагментирано

Говор који је Јирген Хабермас одржао на уручењу Немачко-француске награде за новинарство у Берлину, први пут објављен у Цајту

Када сам завршио гимназију на мојој дипломи је писало шта желим да постанем: Хабермас жели да буде новинар, писало је. Када сам почео да радим за подлистак о Гумерсбаху у келнском дневнику Келнер штатанцајгер, а и касније, када сам писао за рубрику о култури у Ханделсблату коју је уређивао Адолф Фрисе, стално сам добијао примедбе да је мој стил писања превише компликован. Чак и врло љубазни Карл Корн, који ме је за време студија у Бону жустро подстицао да вежбам, касније је променио мишљење и рекао да би можда требало да се држим академске каријере. Такве критике добијам и данас у писмима читалаца, иако је, с обзиром на моје године, мало вероватно да ћу се поправити. Утолико сам срећнији због позива генералног директора Радио-телевизије Сарланд да се као добитник Немачко-француске награде за новинарство придружим уваженим претходницима као што су Томи Унгерер, Симон Вајл и Жан Аселборн. Аселборн и ја смо делили спремност да о Европи увек говоримо с крајњом отвореношћу. С обзиром на похвале мом раду које су овде изречене – раду који се често дисквалификује као облик евро-романтизма – надам се да нећете замерити ако данас, у доба дезинтеграције нашег континента, једноставно поновим оно што сам често говорио о тој теми.

Уздржаћу се од коментарисања симптоматичних приговора који пристижу из Баварије и сукоба који је изазвао кризу владе и тако потиснуо у други план један важнији проблем – одсуство сарадње у ЕУ. Кривица лежи пре свега на заговорницима европског пројекта који одбијају да признају сопствене резерве у погледу Европе као праксе солидарности. Жан-Пол Сартр је термин mauvaise foi (рђава вера) тумачио у елегантној контрадистинкцији према термину bonne foi (добра вера). Свима нам је добро позната та притајена нелагода. Наступамо bona fide, у доброј вери, али у тренуцима рефлексије осећамо тињајућу сумњу у конзистентност уверења која тако одлучно заступамо – као да се на насипу на обали реке налази слабо место које остаје неопажено испод струје наших аргумената. Имам утисак да је појава Емануела Макрона на европској сцени открила такво слабо место у представи о себи код оних Немаца који су за време кризе евра сами себе тапшали по леђима, уверени да су најбољи Европљани и да баш они све друге чувају од пропасти.

Дозволите да додам да импутирање такве mauvaise foi не имплицира морални приговор. Људи који пате од те бољке нису једини кривци, али не могу се ни сасвим ослободити кривице за пропадање система уверења који труне изнутра. У том погледу, немачка љубав према Европи је слична једном другачијем стању ума које је у 11. веку било раширено међу припадницима монашког реда цистерцита. Обузети сумњом монаси су падали у стање меланхоличне летаргије. То стање, описано као „ацедија“, није кажњавано као грех, јер никада није прелазило когнитивни праг експлицитне јереси. С друге стране, та „монашка болест“ није испуњавала клиничке критеријуме за депресију – што би погођене ослободило сваке кривице. Монаси нису кажњавани због ацедије, али се од њих очекивало да прихвате део одговорности. Управо то осцилирање и замагљивање линија одговорности карактерише и профани облик mauvaise foi.

Наравно, бројни критичари су тврдили да су политике штедње на којима је Немачка инсистирала не само погрешне, него и да се иза фасаде ватрених речи о солидарности крију предрасуде. Али, захваљујући ангажовању водећих медија, вера Немаца у немачку солидарност у доба кризе није се доводила у питање. Визија алтруистичне улоге немачке владе у енергичном управљању кризом и пружању дарежљиве финансијске помоћи прихваћена је као кредибилна. Зар није све време и доследно водила рачуна о добробити свих држава чланица – чак и онда када је безуспешно покушавала да Грчкој покаже врата? Данас, пред неочекиваним изазовима које доноси радикално промењена глобална политичка ситуација, пукотине на угодној представи о себи постају видљиве. Као пример наводим недавно објављени уводник о оној злогласној ноћи од пре неколико година када је француски председник пред зору успео да убеди канцеларку да одустане од избацивања Грчке из европске монетарне уније. Тек данас, три године касније, увек одмерена Керстин Гамелин је добила прилику да прикаже најнижу тачку нашег неспутаног националног економског егоизма (Зидојче цајтунг од 21. јуна 2018).

Стара Западна Немачка је Немцима давала уверљиве разлоге да себе виде као добре Европљане. Ти разлози произлазе из војног и моралног пораза земље – а ипак, они нису били сасвим очевидни. По мом мишљењу, нову врсту представе Немаца о себи произвела је и одржала промена у менталитету и померање ка слављеној нормалности поново уједињене националне државе после 1989/90. Коначно, током банкарске кризе и кризе државног дуга, у какофонији контрадикторних наратива о кризи у различитим државама, прихваћена слика је учвршћена и продубљена – толико да је попримила својства mauvaise foi. Извор трулежи у самозаваравању којем прибегавамо у доброј вери јесте наше неповерење у спремност других држава да сарађују – нарочито оних на југу Европе.

Ако пажљиво слушате немачку канцеларку, приметићете занимљиво коришћење речи „лојалност“ и „солидарност“. Када се недавно појавила у емисији Ане Вил, Ангела Меркел је захтевала заједничко деловање у спровођењу политика које се тичу азиланата и у тарифном сукобу са САД, и у том контексту позвала на лојалност ЕУ партнера. Лојалност је обично оно што шеф очекује од запослених. Заједничко политичко деловање захтева солидарност, а не лојалност. Зависно од тренутне констелације интереса, некада једни а некада други сопствене интересе подређују интересима целине. Када су у питању азиланти, на пример, јасно је да нису све земље једнако погођене миграцијом – захваљујући, између осталог, географском положају – као и да не располажу истим капацитетима за пријем миграната. Други пример су тарифе на увоз аутомобила које најављује Америка, а које би неке земље, у овом случају Немачку, погодиле теже него неке друге. У таквим ситуацијама заједничко политичко деловање значи да ће једна страна узети у обзир интересе других страна и преузети део одговорности за заједнички усвојене политичке одлуке. Немачки интерес је у оба случаја очигледан, баш као и у инсистирању на заједничкој спољној политици.

Чињеница да канцеларка у таквом контексту бира да говори о „лојалности“ вероватно је последица тога што је реч „солидарност“ годинама користила у једном другачијем, искључиво економском контексту. „Солидарност у замену за одговорно понашање сваке од земаља“ је еуфемистички слоган који је ушао у оптицај за време кризе као опис услова наметнутих примаоцима кредита. Овде покушавам да укажем на условно редефинисање речи солидарност: то је семантичка тачка пуцања после које се указују пукотине на уверењу Немаца да су најбољи Европљани. Упркос галами о новчаним трансферима, који се никада нису догодили, пажњу јавности све више привлаче недостатак легитимности и проблематични ефекти буџетских ограничења која спутавају инвестиције, као и реформе тржишта рада које су читаву генерацију оставиле без посла.

„Солидарност“ је реч којом се описује однос узајамног поверења два актера који су слободном вољом постали део истог политичког пројекта. Солидарност није милостиња, и свакако није условљавање у корист једног од актера. Они који заиста практикују солидарност спремни су да прихвате краткорочне губитке ради дугорочног интереса, уз сазнање да би се и други понашали исто у сличној ситуацији. Реципрочно поверење – у овом случају поверење које прелази државне границе – једнако је важно као и дугорочни интерес. Управо поверење премошћује онај временски размак до тренутка узвраћања услуге, иако је неизвесно када ће се и да ли ће се то уопште догодити. Постављање принудних и ригидних услова за пружање такозване солидарне помоћи јасно указује на недостатак фундаменталног поверења – као и на шупљину у нашој представи о себи као о добрим Европљанима.

У међувремену, у преговорима о Макроновим предлозима за реформе, Немачка и друге повезане земље донатори поново оклевају да нефункционалну монетарну унију трансформишу у политичку Евро Унију. Потребно је не само да се демократска еврозона учини „непробојном“ за спекулације – стварањем банкарске уније, увођењем одговарајућих процедура за случајеве несолвентности, заједничког система осигурања депозита и монетарног фонда на нивоу ЕУ – већ и да се развију довољне компетенције и одвоје буџетска средства неопходна да се спречи даље економско и социјално удаљавање држава чланица. У питању није само фискална стабилизација, већ конвергенција – кредибилна политичка намера економски и полтички најснажнијих држава чланица да испуне прекршено обећање конвергентног економског развоја.

Десни популизам се храни антиимигрантским предрасудама и страхом од модернизације који је обузео средњу класу, али симптоми нису исто што и болест. Скривени узрок политичке регресије је опипљиво разочарење услед открића да ЕУ у свом садашњем стању не поседује политичку ефикасност потребну да се зауставе трендови раста неједнакости унутар и између земаља чланица. Десни популизам има највише користи од раширеног утиска да у ЕУ нема политичке воље да се ЕУ учини политички ефикасном творевином. Језгро Европе које се данас распада могло би постати – у облику ефикасне Евро Уније – једина замислива сила способна да спречи даље рушење нашег често призиваног друштвеног модела. У свом садашњем стању, унија ће само убрзати ту опасну дестабилизацију. Узрок убрзавања трамповске разградње Европе је све наглашеније – и сасвим реалистично – схватање становника Европе да нема кредибилне политичке воље да се изађе из те разорне спирале. Уместо тога, политичке елите су усисане у страшљиви опортунизам ослушкивања резултата анкета и краткорочног одржавања на власти. Одсуство храбрости да се формулише бар једна сопствена идеја за коју треба придобити већину је још парадоксалнија зато што већина спремна да покаже солидарност већ постоји. Верујем да политичке елите – пре свега предводници социјалдемократских партија – потцењују спремност својих гласача да се ангажују у пројектима који превазилазе њихове уске интересе. Чињеница да такав став није само одраз неостварених филозофских идеала може се видети из последњих резултата које је објавила истраживачка група Јиргена Герхардса, која већ годинама изводи обухватна и интелигентна упоредна истраживања о солидарности у 13 земаља чланица. Пронашли су не само индикаторе заједничког европског идентитета као различитог од националног идентитета, него и неочекивано високу спремност да се подрже европске политике које би подразумевале редистрибуцију преко државних граница.

Италијанска криза је можда последња прилика да се размисли о опсцености монетарне уније која намеће строг систем правила која користе најснажнијим државама чланицама и одбија да истовремено отвори простор за заједничко политичко деловање на европском нивоу. Зато први мали корак ка формирању буџета еврозоне који је Макрон успео да издејствује има велики симболички значај. Чињеница да немачка влада, која је сада сатерана уз зид, захтева уступке за сваки сићушни корак ка интеграцији је смешна. Не схватам како немачка влада може веровати да ће успети да код партнера испослује споразуме о питањима која су јој важна – као што су политика према избеглицама, спољна политика и спољна трговина – док истовремено одбија даљи политички развој евра, што је пројекат од највећег значаја.

Немачка влада гура главу у песак, док француски председник јасно показује да жели да учини Европу важним глобалним актером у борби за један либералан и правичнији светски поредак. Коментари у немачким медијима о недавно постигнутом компромису између Макрона и Ангеле Меркел такође наводе на погрешан пут и тумаче њено прихватање буџета за еврозону као политички поен који је био потребан Макрону, условљен прихватањем њеног плана за азиланте. Такав приказ догађаја занемарује чињеницу да је Макрон учинио први корак ка плану који далеко надилази интересе само једне земље, док се Ангела Меркел бори само за политички опстанак. Макрон је с правом изложен критикама у својој земљи због социјално неуравнотежене природе својих реформи, али он има велику предност у односу на остале европске лидере јер сваки актуелни проблем посматра из знатно шире перспективе, па отуда није осуђен на просто реаговање на дневне догађаје. Он има довољно храбрости да обликује политику. А њен успех оповргава социолошку тврдњу да сложеност нашег друштва дозвољава само онај стил управљања који је уско фокусиран на избегавање сукоба.

У освртању на вечно уздизање и пропадање империја од античких времена често заборављамо на јединственост и непоновљивост ситуације у којој се данас налазимо. Иако наставља да се интегрише, глобално друштво остаје политички фрагментирано. Тај мањак политике ствара утисак да се приближавамо прагу пред којим људи широм света уплашено застају и узмичу. Овде мислим на праг наднационалних, а ипак демократских облика политичке интеграције који од гласача захтевају да пре гласања узму у обзир перспективе свих грађана, чак и с друге стране државних граница. Заговорници политичког реализма, који према таквим идејама осећају само презир, често заборављају да и њихова теорија има корене у Хладном рату и сукобу два рационална актера. Где је рационалност у данашњој политичкој арени? Историјски посматрано, окаснели корак ка ефикасној Евро Унији захтевао би криву учења кроз коју смо једном већ прошли са развојем националне свести у 19. веку. Ни тада се свест о националној припадности која надилази оквире села, града и региона није развијала „природно“ и сама од себе. Националне идентитете су прорачунато градиле водеће елите прилагођавајући заједничку свест становништва већ постојећим и ширим функционаним контекстима модерних територијалних држава и националних економија. Данас су становници националних држава надјачани функционалним императивима глобалног капитализма који покрећу нерегулисана финансијска тржишта и који остаје ван политичке контроле. Уплашено повлачење у оквире државних граница није исправан одговор на тај изазов.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор Die Zeit/Social Europe/Пешчаник, 18. јул 2018.