Јевреји у Европи: Између стварног и умишљеног антисемитизма

Док у европским земљама мигранти све чешће нападају Јевреје, западни медији нашироко анализирају наводни Орбанов антисемитизам

Израелски Кнесет тесном већином изгласао је закон којим се Израел проглашава националном државом јеврејског народа, прецизније „националном кућом“ свих Јевреја. Европској унији, која је одавно у дисциплинском обрачуну са Тел Авивом, тај развој се посебно не допада. Велики медији у Немачкој и Аустрији покушавају да филтрирају вести тог типа, али их актуелни догађаји доводе у неприлику. Да ли је Европа „кућа“ у којој су јеврејске мањине сигурне?

Пре три дана млади Аустријанац турског порекла – у овдашњем медијском сленгу Аустротурчин – у бечком Леополдштату физички је напао четворо људи, од тога троје који су јасно демонстрирали јеврејску припадност, носећи кипу и тефилин (систем кожних каишева и кутијица са свицима Торе, носи се видљиво на телу и глави). Таблоиди су промптно објавили да је исламиста измлатио осам ортодоксних Јевреја; конзервативна штампа, као на пример Пресе сутрадан, да је међу премлаћенима „можда један Јеврејин“, али да напад највероватније није антисемитски мотивисан.

Вест је код „фине“ штампе била интонирана у смислу случајно, велики град, догађа се, има дивљег света, а нападач је „млад и незапослен“, што би ваљда требало да буде кôд за „потенцијално опасан“. Буркај С. (24) се кретао уз Улицу Табор, ту и тамо делећи ударце, да би га полиција сачекала и савладала на станици метроа Шведенплац, на месту где се та улица улива у центар града.

На несрећу за све који би догађају залепили етикету „није исламизам него незапослени тестостерони“, јавила се полиција са недвосмисленим саопштењем – није директно исламизам, али је исламски антисемитизам. Није догађај политички мотивисан, него расно; није лоше, него је горе. Јавила се и Бечка јеврејска општина, чији су чланови уско сарађивали са полицијом за време акције, и то не као анонимни забринути грађани, већ сасвим оперативно, пратећи нападача низ Табор према центру и држећи телефонску везу са снагама реда.

НЕМОЈ ДА ТЕ СЛУЧАЈНО ДОХВАТИМ!
Бечка општина Леополдштат, смештена између централног градског прстена и главног тока Дунава, традиционално је била и остала место живота јеврејске заједнице. Ту је у време Хабзбурга био гето, више пута пражњен и пре него што су нацистичке власти 1938. године укључиле Аустрију у Трећи рајх. Ортодоксни Јевреји у хасидској ношњи – мушкарци под црним шеширом и у кафтану испод којег провирују „цицити“ (врпце), жене с периком и у дугим сукњама, и данас су уобичајена слика у старом делу Леополдштата, оном ближе центру града.

Протест арапских посланика у Кнесету због контроверзног закона

Да су они „случајно“ премлаћени насред улице је искључено. Беч је град од 1,8 милиона становника, од тога јеврејска популација укупно чини 0,4 одсто, неких 7.000. Од тих седам хиљада је врло мали број, неколико стотина највише, оних који се одећом и другим физичким карактеристикама (брада, локне преко слепоочнице) издвајају од осталих „неупадљивих“ Јевреја. „Случајно“ би у овом случају значило да су погажени и демантовани сви рачуни статистичке вероватноће – да је нападач случајно изабрао традиционални јеврејски кварт, и у њему већински случајно измлатио неколико Јевреја који чак и ту творе мањину. Укратко, да је он у случајном узорку премлатио неколико статистички невероватних промила.

У саопштењу Јеврејске општине, које потписује њен председник Оскар Дојч, нема сумње шта се тог дана одиграло у Бечу: непознати младић је из чиста мира напао на улици једног члана Јеврејске општине и његовог госта из Израела. Нападач није био наоружан, тукао је песницама и ногама. Нападнути су се бранили, и то не сами, јер је из контекста јасно да се радило о већем друштву, чиме се објашњава и писање таблоида о „нападу на осам Јевреја“ – двојица нападнута, остали узвратили. Нападач је натеран у бег, док га је споменути члан Јеврејске општине пратио на сигурној удаљености и истовремено био на телефонској вези с полицијом. Како је Табор врло прометна улица, Буркај С. је на путу према центру прошао поред десетина људи, да би онда из масе издвојио трећу жртву, једног јеврејског студента са кипом.

„Пролазници које је сретао између та два напада се голим оком нису могли идентификовати као Јевреји, па му нису били ни занимљиви“, са сарказмом наводи Бечка јеврејска општина у саопштењу за јавност. На то у споменутом саопштењу следи ултимативна реченица из групе најоптерећенијих реченица европске историје: „У ово време несигурности је важно напоменути да се јеврејска заједница политички, правно али и физички брани и да ће се бранити од насиља“. Преведено, да се крв смрзне у жилама свакоме ко има и трунке смисла за историјске лекције, чак и ако му преци нису спадали у активне антисемите: „Овог пута нас, европске Јевреје, нећете добити тако јефтино!“

ШПИГЛ: „ГДЕ СУ КОФЕРИ?“
У Јеврејском музеју у Берлину је однедавно као експонат изложена кипа од џинса, која је припадала Адаму Армушу (21), прошлог априла претученом на улици од стране сиријског избеглице (19). Армуш је Израелац, али није Јеврејин. У Берлину је био у гостима. У тренутку инспирације је пожелео да провери има ли истина у гласинама да Јевреји поново нису сигурни на берлинским улицама, па је ставио кипу од џинса и с пријатељима кренуо у вечерњи провод по местима где се скупљају млади. Изабрао је и посебан дан, Јом Хашоа, Дан сећања на Холокауст.

Армуш је обрађен у „шокантној бруталности“ (Шпигл), најпре песницама и каишом, на крају, пре него што је савладан, још једном је јурнуо у напад наоружан стакленом флашом. Нападач, по европском схватању одговорног родитељства још „дете“, све време је урлао „Јахуди“, Јеврејин. Шпигл: „Више од 70 година после Холокауста, јеврејске заједнице у Немачкој бројчано расту и економски напредују, отварају се нови јеврејски вртићи и школе. Паралелно с тим, мржња према Јеврејима је у рапидном порасту у Немачкој.“

У чак две дуге репортаже прошле седмице, Шпигл тематизује ситуацију немачких Јевреја, с једне стране осећај припадности немачкој „кући“, с друге страх који се више храни актуелним таласом увезеног исламског антисемитизма, него колективним сећањем на погроме. „Где су кофери?“, пита се Шпигл у наслову јуче (21. јула) објављене репортаже, алудирајући на метафоричке „спаковане кофере“ које немачки Јевреји увек имају спремне кад и ако се опет појави потреба за бежањем.

У том контексту је и Француска однедавно велика тема, тамо је већ годинама на делу тренд исељавања француских Јевреја у Израел. Читаоци РТС-а ће се сетити афере од лета прошле године, када је француско-немачки канал Арте одбио да емитује филм „Изабрани и одбачени„. Скандал са споменутим филмом није био у томе да су Французи оптужени за антисемитску праксу у десетом колену, или да се инсистирало како су такви случајеви, онда кад их има, данас политички релевантни. Напротив, тај филм је само подигао завесу испред актуелног тренда да се европски Јевреји још једном осећају изданим, остављеним на цедилу од већинског становништва, збуњени њиховим посматрачким статусом у антисемитским испадима нових муслиманских усељеника. Епизоде, сведочанства и други документарни материјали који се спомињу у овом тексту само су изабрани из мноштва сличних вести. Емпиријски је тему могуће осигурати са још више детаља.

ОРФ: „ЗАШТО НЕТАНЈАХУ ПРИМА ОРБАНА?“
Паралелно је на делу тренд који непријатно личи на механизам фројдијанске пројекције, синдром „држ’те лопова“, у овом случају „држ’те антисемиту“. Прошле седмице је мађарски премијер Виктор Орбан био у посети Израелу. Одавде је тешко рећи колико пажње је том догађају посветила израелска штампа. Аустријска и немачка, у сваком случају, несразмерно много. Како и зашто израелски премијер Бенјамин Нетанјаху прима Орбана „кад се зна за антисемитске тонове његове изборне кампање“, коментарисано је у овдашњим медијима.

Даља елаборација би обично изнела на видело чињеницу да је доказ Орбановог антисемитизма у његовом третману Џорџа Сороса. Наиме, мађарски парламент је недавно донео закон о оштријој контроли рада невладиних организација, при чему читав пакет закона носи полуслужбени назив „Стоп Сорос“. Нема дилеме, Орбан јесте у рату са Соросом, у обрачуну у ком Сорос као полугу користи интернационалне финансијске везе, а Орбан националну државу. Питање је само колико је у том декларисаном непријатељству битно то да је Сорос Јеврејин.

Без трунке сумње у исправност инсинуација, медији немачког говорног подручја су врло тенденциозно пропратили Орбанову посету Израелу. Било је бизарних момената. У случају ОРФ-а, на пример, новинари из студија су изрецитовали флоскулу о „познатом Орбановом антисемитизму“, да би онда у живом јављању укључили дописника из Тел Авива и Јерусалима Бена Зегенрајха с питањем „да ли се Израел довољно дистанцира од Орбана?“.

Зегенрајхово јављање с лица места је имало иронични призвук, у стилу, „жао ми је, али вам то не могу потврдити“. Да, овде се зна за Орбанову свађу са Соросом, рекао је дописник, али „израелској влади и медијима је то свеједно, пошто је Орбан за њих драгоцени европски савезник у много важнијем рату са политичким исламом као заједничким непријатељем“.

Доказ Орбановог антисемитизма овдашњи медији детектују у вокабулару мађарског премијера. Овако је, на пример, Орбан говорио о Соросу пролетос, у доба мађарске изборне кампање: „Ми се боримо са непријатељем који је другачији од нас. Он се не бори отвореног лица, већ се сакрива; он није искрен, него претворан; није поштен, већ злонамеран; није националан, већ интернационалан. Он не верује у вредност рада, него у моћ спекуланата; он нема домовину, већ осећај власништва над читавим светом.“

Том Орбановом цитату се као поређење ставља следећи Хитлеров цитат („Монолози из Фиреровог штаба 1941–44“): „Јевреји имају само једно – невероватну способност претварања. У сваком животном обрачуну они су слабија страна, само у једном супериорнија – у лажи. Људи кажу – Јевереји су вредни; не, њихова једина вредноћа је способност спекулације туђим вредностима.“

Иако уверен да су та два цитата ментални и идеолошки близанци, Франкфуртер алгемајне цајтунг у име непристрасности пледира и за мало дистанце. У ту сврху се цитира диселдорфски историчар Кристоф Нон, кад каже: „Орбанова реторика подгрева ксенофобију, национализам и параноју, што је довољно лоше; али нема никаквог доказа да је она и антисемитска.“

ИЗРАЕЛ, КУЋА СВИХ ЈЕВРЕЈА
Одлука Кнесета о Израелу као „кући свих Јевреја“ ће тек у наредним данима будити политичке иритације код Европљана, тек кад се у потпуности схвати њено деловање на праксу – хебрејски као једини службени језик, деградација арапског, потенцијално две категорије грађана, право на неограничено усељавање Јевреја из свих земаља света (реакција аустријског листа Пресе).

Истовремено се готово потпуно занемарује рефлексни страх јеврејских заједница широм Европе суочених са новим вирулентним антисемитизмом исламског типа. Нико се у медијима не осврће на очај и претњу из саопштења Бечке јеврејске општине да је „у ово време несигурности“ важно напоменути да ће се јеврејска заједница „политички, правно и физички бранити од насиља“.

Кад неко измлати Јеврејина у бечком Отакрингу, може бити да га је заменио за Србина, Хрвата или Албанца. Та ситуација има веродостојан призвук „случајности“. Али кад неко пребија Јевреје у Леополдштату, ту нема ничег случајног. Тамо је био гето; тамо је и данас простор којим визуелно владају кошер ресторани, мале кошер продавнице, и пролазници у одећи ултрарелигиозних Јевреја. Тамо је била главна бечка синагога, срушена у току само једне ноћи између 9. и 10. новембра 1938. Седела је на левој страни Дунавског канала и гледала на Шведенплац.

Није случајно ни да је Хитлер у генералном урбанистичком плану за Беч 1941. планирао пресецање осе у ширини готово читавог бечког „Ринга“, која би ишла од центра града, преко Леополдштата, па преко два дунавска моста до потеза где данас стоји зграда Уједињених нација.

По његовој намери, то је био главни правац ширења града, а да би се он остварио у монументалној замисли, требало је потпуно разрушити Леополдштат, уништити сваки доказ да су Јевреји икад у било ком облику полагали право на тај део града.

Историјске фасете Леополдштата су неисцрпне. Богате јеврејске породице су живеле у неоренесансним палатама на „Рингу“ и око њега – Тодеско, Епштајн, Ефрузи, Витгенштајн… У Леополдштату је, напротив, живела јеврејска сиротиња, она која је као избегличка маса у десетинама хиљада нагрнула у Беч из Галиције, Буковине и Украјине након што су Хабзбурзи крајем деветнаестог века изгубили источне делове царства.

Леополдштат, Беч

Социјална интеграција и друштвени статус су се у то време мерили тиме да ли је неко од њих успео да побегне из сиротињског Леополдштата у пристојнији део града. Сигмунд Фројд, син сиромашних галицијских усељеника, јесте успео, иако и он не до краја. Тројица претучених Јевреја прошлог четвртка нису бежала из Леополдштата. Напротив, они су се борили за неометано право да остану.

 

РТС