Н. Бабић: Парадокс руске снаге или да ли је Русија јача од СССР-а?

Како царства долазе у подређени положај у односу на своје колоније

Након што је послије распада Совјетског савеза Москва изгубила значајан дио свог економског и геополитичког утицаја, парадоксално је ојачала на међународној сцени, сматра Доминик Тијерне, уредник часописа Атлантик. Према новинару, Кремљ је селективним примјеном својих не баш великих способности максимално успио искористити нестанак совјетске пријетње и умор Запада због унутрашњих сукоба.

Гледајући говор тијела Доналда Трампа и Владимира Путина на њиховом недавном састанку у Хелсинкију није било тако лако разумјети ко од тих људи стоји на челу велесиле, иако су Трампове изјаве много више пропраћене у медијима, пише Доминик Тијерне.

По његовом мишљењу, “то је парадокс руске снаге и Москва има утицај само зато што је слаба”.

“Људи често здраво за готово узимају чињеницу да моћ неке земље директно зависи од економског и војног потенцијала, али снажнији арсенал геополитичких средстава не даје увијек прилику да добијете што желите и понекад Давид докаже да је снажнији од Голијата”, објашњава аутор.

Доминик Тијерне подсјећа да је шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када је Хладни рат био у пуном замаху, Совјетски Савез био права глобална велесила и имао је највећу свјетску оружану силу.

“Иако је СССР имао БДП упола мањи од америчког, “совјетско царство” је покривало и цијелу Источну Европу. Москва није оклијевала користити све ресурсе за подмићивање, узнемиравања, застрашивања, те ако је било потребно, за рушење својих противника”, пише Атлантик.

Ипак, совјетска се сила често претварала не у утицај, него у отпор, јер је дјеловала као “лепак који је у животу одржавао западни савез”.

Према новинару, присуство Црвене армије на неколико километара од Рајне је изазвало стварање НАТО пакта и убрзало формирање Европске уније.

Доминик Тијерне ово пише успркос чињеници да је НАТО настао 1949. године, а Варшавски уговор, војни блок социјалистичких земаља тек 1955. под Никитом Хрушчовим. Процес сарадње и интеграције Западне Европе, на чијим је темељима настала ЕУ, започео је 1951. године и језгро су чинили Белгија, Француска, Њемачка, Италија, Луксембург и Холандија.

Осим тога, потенцијал совјетских народа је ујединио западне државе. На примјер, у Сједињеним Државама су републиканци и демократи удружили снаге и дјеловали заједно у глобалном пројекту обуздавања комунизма.

“Када је Москва одлучила “показати мишиће” у Авганистану, зона совјетског утицаја се уопште није проширила. Умјесто тога, интервенција је генерисала отпор коалиције формиране од муџахедина, Сједињених Америчких Држава, Осаме бин Ладена и његових арапских добровољаца, чак и Пакистана и Кине. Ове војна авантура се претворила у скупу дилему која је била један од разлога распада Совјетског Савеза 1991. године”, пише Доминик Тијерне за Атлантик.

“Након завршетка Хладног рата је Москва, оштро ослабљена, изгубила своје “источноевропско царство” и половину становништва, а ЕУ и НАТО су се проширили на руску зону утицаја”, наводи се у чланку.

“Данашњи номинални БДП Русије од 1.580 милијарди долара је отприлике једнак БДП-у урбане агломерације Њујорка или једанаестини америчког БДП-а. Није изненађење да је Путин слом Совјетског Савеза описао као “највећу геополитичку катастрофу 20. века”, пише иронично Доминик Тијерне, којем ни овог пута није познато да се СССР ’80-их претворио у обрнуто царство и да је периферија живјела на рачун центра.

Наиме, 1982. су у Кремљу открили да је у оквиру економске заједнице комунистичких земаља током година успостављен однос који се идеолошким жаргоном назива – колонијалним. Међутим, формула је обрнута и умјесто сателита се у положају колоније нашао СССР.

Како је функционисао тај круг парадоксалног искоришћавања? СССР је јамчио својим савезницима сировине, нафту, гас и електричну енергију по фиксним цијенама, и то за петогодишња раздобља, што значи пуно нижим у односу на подивљале цијене на свјетском тржишту. У замјену је добијао индустријске производе израђене од совјетског репродукцијског материјала, уз помоћ совјетске енергије и совјетских пољопривредних производа, али по текућим свјетским цијенама.

Али то није све, јер су СССР-у испоручивани остаци и шкарт којег земље те заједнице нису успијевале пласирати на тржишта с чврстом валутом. Економије земаља европског Источног блока су се одржавале уз помоћ совјетских извора, од СССР-а су добијале субвенције посредством “шкара цијена”, а када морају узвратити на примљено, још једном су профитирале тиме што су на совјетско тржиште пласирале робу коју другдје нису могле продати. Овај колонијални изум је функционисао под покрићем Савјета за узајамну економску помоћ социјалистичких земаља (СЕВ), са средиштем у Москви. Ово је у теоријском часопису КПСС “Комунист” у једној анализи која је, дакако, шифрирана и еуфемистичка, открио академик Богомолов.

У старој историји је остало забиљежено да је Римско Царство на крају морало да издржава своју колонију Британију, а да из ње није извлачило никакву добит. То се сматрало јединственом аномалијом те врсте у историји свјетских царстава.

Разлог постојања свјетских царстава су увијек биле користи које су метрополе извлачиле из периферије. Међутим, СССР је субвенционисао све земље које су биле удружене у његову царству. Ако бисмо слиједили традиционалне законе, морали бисмо се на концу упитати како настаје и чему служи једно такво неприродно царство, лишено своје материјалне бити.

Разлози стварања таквог царства су, дакле, били стратешки и идеолошки. Опсједнутост прве револуционарне државе бригом да не буде заокружена империјализмом ју је довела дотле да границе своје безбедности помакне што даље од својих државних граница, до те мјере да је помијешала своју одбрану са својом експанзијом.

Друга опсједнутост је била да буде Прометеј новог поретка, управо ону коју данас препознајемо у Сједињеним Државама. Но, та је опсједнутост одвела СССР дотле да је сопствено друштвено уређење наметнуо и оним земљама које нису имале своју сопствену револуцију, нити су је намјеравале изводити. Толика се амбиција од револуционарне претворила у веледржавну, по сили саме ствари, иако за то није било економског оправдања.

Зато се чини логичним да је једно неприродно “царство” било присиљено плаћати своје неприродне амбиције субвенционисањем прикључених земаља. Али се чини да је цијена постала превисока и након тог историјског догађаја је СССР тражио колико толико чисте рачуне са савезницима, баш као што то данас чини Трамп. Коначно, уз авантуру у Авганистану, невољност источних савезника да се економски односи доведу у ред, те друге познате чиниоце, СССР се распао.

“Ипак, што је парадоксално, слабљење Русије је отворило нове начине како би се проширио њен утицај, јер је слом Совјетског Савеза за западни савез постала озбиљна криза“, вјерује Тијерне.

Као новинар, белгијски премијер је 2003. године написао: “Све док су совјетске дивизије могле доћи до Рајне у неколико сати, били смо с нашим трансатлантским рођацима браћа по крви. Али сада, када је готов Хладни рат, слободније можемо изразити наше разлике.”

“Амерички предсједници почели су да критикују европске НАТО савезнике због њихове невољности да дају значајан допринос операцијама савеза, а у самој Европи је “слабост Русије” вјероватно била један од разлога слабљења ЕУ и Брегзита”, наводи аутор.

“Осим тога, нестанак Совјетског Савеза изазвао је раскол унутар Сједињених Држава, на “лијеве” и “десне”, који су подијељени неслагања о многим питањима, јер не постоји заједнички непријатељ”, додаје Доминик Тијерне.

“Дакле, Путин је био у ситуацији да са слабијим картама у руци пргаво игра против различитих противника”, увјерен је аутор.

Према Тијернеy, руски предсједник је у таквим околностима изабрао стратегију “трансформације неликвидности у понос”, иако у директној конфронтацији с моћним супарницима калибра Сједињених Држава и ЕУ то може бити упитно.

“Русија вјешто користи подјеле унутар Запада, а посебно у Америци и убацује клин између противника примјеном методе психолошког рата, пропаганде и сајбер оружја”, пише часопис Атлантик, који уопште не жели прихватити истину да многе противречности унутар западног свијета немају никакве везе с Русијом.

“Москва врло пажљиво покушава да користи силу, како би се подијелио табор противника, али да не изазове осветнички удар. Бриљантан примјер такве политике било је хаковање сервера Демократске странке у Америци 2016. године. Многи републиканци су закључили како Руси нису напали “нас”, него “њих”. Но, ако је Русија на америчку владину институцију организовала неку врсту интернетског Перл Харбора, онда би се сви Американци вјероватно томе требали супротставити”, тврди аутор.

Ситуација “слабијег играча” на свјетској сцени је за Москву врло прагматична, сматра Тијерне.

“Крсташки ратови доношења слободе из ваздуха, као у Ираку, Русији се не свиђају, јер су то скупи ратови и могу их водити само велесиле. Умјесто тога, Путин је истовремено посегнуо за умјереним и насилним мјерама, као у Сирији, гдје је улазио у преговоре на локалном нивоу, па је разговарао са свима – и са Израелом, и са Сиријом, и са Курдима, и са Ираном. И у Украјини је на добитку. Док даје подршку сепаратистичким побуњеницима, на другој страни постиже максималан учинак у исто вријеме представљајући себе као неизоставног миротворца”, пише Доминик Тијерне.

“Путин боље него ико разумије слабости Русије, али по сваку цијену жели да задржи имиџ глобалног престижа. И тако, кључни утисак иза њега постаје како је самоувјерено говорио на састанку у Хелсинкију”, закључује Тијерне и додаје како “чак и највеће геополитичке катастрофе имају предности, јер ако изгубите царство, добили сте одријешене руке”.

Наравно, овај је чланак написао уредник часописа Атлантик и логично је да велича америчку “изузетност и непобједивост”, иако износи и низ тачних запажања.

Но, оно што Тијерне не примјећује је управо детаљ који је лукаво прескочио, а то је да су се САД, барем према ријечима Трампа, као “царство” нашле у подређеном положају у односу на “колоније”.  Амерички предсједник тврди да САД бране савезнике, што је према прорачуну НАТО пакта тачно, али и да амерички савезници економски искоришћавају САД. Ако је и то тачно, онда имамо исту ситуацију “обрнутог царства” и које се СССР претворио ’70-их и осамдесетих година прошлог стољећа и убрзо се распао.

Што се тиче војне моћи, типично је да Русија у кампањи у Сирији користи војну силу, али нагласак даје на преговоре и дипломатију, без чега је немогуће остварити мир у Сирији. То није знак слабости, него мудријег приступа од пуке употребе силе, а америчка авантура у Авганистану је живи доказ.

Осим тога, руско Министарство обране је представило најновија достигнућа на подручју израде нових оружја, а Американци кажу да немају ништа чиме би се одбранили. Кремљ је показао Бијелој кући да је могуће створити конкурентну и напреднију војну опрему и без претјерано надуваних војних буџета који само хране војно-индустријски комплекс.

Руско Министарство одбране је објавило серију снимака с тестирањем најновијих врста оружја, која је у марту ове године представио Владимир Путин. Америчка војска је изразила велику забринутост, јер немају ништа чиме би та оружја зауставили, иако су у почетку говорили да су то “анимирани филмови и да заправо не постоје”.

На примјер пројектил “Буревестник” с нуклеарним пуњењем може да савлада удаљености од најмање 10.000 до највише 20.000 километара. Начелник америчке Северне команде, генерал Лори Робинсон, подијелио је своје страхове пред Одбором за оружане снаге америчког Сената.

“Русија је остварила предност у развоју нових крстарећих пројектила, способних за ударање циљева у Сјеверној Америци с већих удаљености него икад прије”, рекао је генерал Лори Робинсон.

Ови су пројектили опасни за САД, јер ће с дугих удаљености радарски системи тешко открити њихово лансирање. Осим тога, “Буревестник” није једино оружје које је представило Министарство одбране.

Дакле, Русија је показала Сједињеним Државама да је могуће створити прилично конкурентну и још софистикованију војну опрему и без претјерано надуваних војних буџета који служе само да би се пунили рачуни војно-индустријског комплекса.

Повећање издатака за одбрану на 2 одсто БДП-а у земљама НАТО пакта неће служити ничему, ако тај новац буде уложен у застарјеле и релативно бескорисне борбене системе. Иако ни за дизајнирање нових није касно, супротна страна је већ показала да ће се свим силама трудити да буде корак испред и то је оно из чега у преговорима Русија црпи снагу, без обзира на БДП Европске уније и Сједињених Држава, ако уопште можемо говорити о савезу Запада, онаквом какав је постојао у вријеме Совјетског Савеза.

 

Извор logicno.com, 25. јул 2018.