„Tvit masovnog uništenja“ koji je ujedinio Iran

Trampova administracija je u stvari primorala Rohanija da pokaže svoje karte. Sve grane iranske vlasti su sada ujedinjene

Objavljen u sitne sate i napisan velikim slovima, Trampov „tvit masovnog uništenja“ kojim je zapretio Iranu će sigurno ući u anale „Umetnosti diplomatije“.

Ali hajde da se vratimo na početak svega ovoga. Nakon što se unilateralno povukla iz Iranskog nuklearnog sporazuma, Trampova administracija je saopštila nešto što se može okvalifikovati kao objava ekonomskog rata protiv Irana u kome će se Islamska Republika svim sredstvima istiskivati sa svetskog tržišta nafte – uključujući i pretnje sekundarnim sankcijama protiv saveznika u Evropi ukoliko ne obustave sav uvoz iranske nafte do 4. novembra.

Prošlog vikenda je iranski vrhovni vođa ajatolah Hamnei rekao da će podržati opciju blokade celokupnog izvoza nafte sa Bliskog istoka kroz Ormuski tesnac ukoliko evropski trgovinski partneri Irana podlegnu pritisku Vašingtona i prestanu da kupuju iransku naftu. Onda se predsednik Hasan Rohani nadovezao na Hamneija i upozorio Sjedinjene Države na „igranje sa lavljim repom“.

Rohani se, kako i njegova biografija svedoči, uvek ponašao kao epitom hladnokrvne diplomatije. Protivno predvidivom američkom medijskom spinu, on nikada nije „pretio“ napadom na Ameriku. Njegova premisa je bila to da je Teheranu drago što može Vašingtonu da ponudi „majku svakog mira“. Ali ukoliko bi Tramp umesto toga odlučio da napadne Iran, onda (kurziv autora) bi otvorio put za „majku svih ratova“.

KRAJNjI CILj: SMENA REŽIMA
Ostaje činjenica da je Trampova administracija šutnula na otpad multilateralni sporazum koji su odobrile UN, a sada je pokrenula i ozbiljnu tajnu operaciju sa konačnim ciljem smene režima u Iranu. Trampova eksplozija besa, propraćena dušebrižništvom državnog sekretara Majka Pompea za „dugo ignorisani glas iranskog naroda“, u Iranu je dočekana je uz podsmeh i prezir.

Geopolitički, odnosi Rusije i Irana ostaju ekstremno čvrsti, što se pokazalo i prilikom skorašnjeg susreta predsednika Putina i glavnog Hamneijevog spoljnopolitičkog savetnika Alija Akbara Velajatija. Kako mi je profesor Mohamed Marandi sa Univerziteta u Teheranu rekao: „Putin-Velajati samit je protekao vrlo dobro. Velajati planira da ide u Peking za par nedelja. Ljudi u Iranu mrze Trampa i sve političke stranke i frakcije su postale mnogo ujedinjenije. Rohanijev govor je masovno praćen i vrlo dobro primljen“. Hamnei i Rohani su na istoj strani – a to je već samo po sebi veoma značajno. Oni sada imaju stav da su bilo kakvi pregovori sa Vašingtonom uzaludni. Iranski ministar spoljnih poslova Džavad Zarif je zadao završni udarac tvitom o tome kako Iran traje čitav milenijum i da je za to vreme video pad mnogih imperija. Poentirao je „caps lock“ trampizmom: „BUDITE PAŽLjIVI!“

Čitava sapunska opera je prožeta patetičnim tonovima američkih „eksperata“ koji tvrde da postoje samo dva moguća ishoda za Iran: kapitulacija ili implozija „režima“. Svako ko tvrdi da će Teheran kapitulirati demonstrira potpuno nepoznavanje opšteg raspoloženja prkosa i prezira koje vlada u iranskom narodu, uprkos tome što je suočen sa velikim ekonomskim teškoćama. Svako ko tvrdi da će se dogoditi smena režima u Teheranu u stvari papagajski ponavlja puste snove iz američke spoljne „politike“.

Američke neokonzervativce koji su svetu doneli propali multibilionski rat u Iraku je trebalo zakopati ne dva metra, nego dva kilometra ispod zemlje. A ipak, poput hodajućih mrtvaca, oni nikako da odustanu. Međutim, na Bliskom istoku u ovom trenutku postoje tri aktera koja pevaju i igraju kao da se sve odvija po planu: Mohamed Bin Salman (MBS) iz Saudijske Arabije, njegov mentor – Mohamed Bin Zajed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Oni sigurno nisu čuli ekspertsko upozorenje bivšeg načelnika Mosada Meira Dagana koji je izjavio da je vojni napad na Iran „najgluplja stvar za koju je čuo“.

NAMERNA DIMNA ZAVESA?
Uvek postoji mogućnost da je Trampov „caps-lock“ spektakl samo diverzija za skretanje pažnje Amerikanaca sa skandala „helsinške izdaje“. Ovo dobija dodatnu težinu kada se posmatra u kontekstu predstojećih izbora za Kongres i Trampove apsolutne potrebe da zvuči opasno i drži republikance pod kontrolom. Možemo to nazvati briljantnim strateškim manevrom Trampa. Ili Putina?

Da se vratimo u realnost, opcije se svode ili na to da će Iran postati američki satelit, ili da će zatvoriti Ormuski tesnac – što je čin koji bi praktično doveo do kolapsa svetske ekonomije. Uverio sam se da Revolucionarna garda poseduje tehnička sredstva da blokira moreuz, kao i da se ne bi ustručavala da to uradi ukoliko stvari postanu čupave. Predsednik Rohani ne može da se suprotstavlja Iranskoj revolucionarnoj gardi (IRGC). Trampova administracija je u stvari primorala Rohanija da pokaže svoje karte. Sve grane iranske vlasti su sada ujedinjene.

Ratna histerija koja je već uveliko u toku je ekstremno neodgovorna. U najgorem scenariju u Ormuskom tesnacu, američka ratna mornarica bi bila impotentna jer bi ruske rakete SS-N-22 „Sunburn“ (autor je upotrebio NATO oznaku, ruski naziv oružja je P-270 „Moskit“ – prim. prev.) mogle da naprave dar-mar. Vašington bi mogao samo da bombarduje iz vazduhoplovne baze Al Udaid u Kataru ili Indžirlik u Turskoj. Ali ni Katar ni Turska nisu spremni na konfrontaciju sa Iranom.

Pentagon bi morao da bombarduje obalska raketna postrojenja duž iranske obale u Persijskom zalivu. Ali ona su vešto kamuflirana, rakete su prenosive, a nema pouzdanih obaveštajnih izvora na terenu. Iran može da ispaljuje jednu po jednu raketu. Nema tog naftnog tankera koji bi pokušao da se probije. Stvari čak i ne moraju da se pogoršaju do nivoa otvorenog rata. Sve što Teheran mora da uradi jeste da pretnju učini kredibinom. Osiguravajuće kuće bi prestale da osiguravaju naftne tankere. Nijedan naftni tanker neće ploviti bez osiguranja.

SLAMANjE OSOVINE RUSIJA-KINA-IRAN
Geopolitička igra je još kompleksnija. Velajati je bio u Moskvi svega par dana pre samita u Helsinkiju. Diplomatski izvori kažu da su Iran i Rusija sinhronizovani, i da tesno koordinišu svoje politike. Ukoliko se trenutna strategija tenzija nastavi, porašće cene nafte, što je dobro i za Rusiju i za Iran.

A tu je i Kina. Sa ili bez sankcija, Peking će po svemu sudeći uvećati uvoz nafte iz Irana. „Eksperti“ koji tvrde da Iran postaje pion Rusije i Kine su beznadežno kratkovidi. Rusija, Kina i Iran su već čvrsto uvezani. Ukoliko ne dođe do rata, glavni prioritet Trampove administracije ostaje remećenje Novog puta svile – odnosno inicijative Pojas i put (BRI) – između Kine i Evrope. A ključni koridor ekonomske povezanosti ide preko Irana.

Fundamentalni „neprijatelj“ je Kina. Ali da bi bilo koji plan koji se vodi principom „zavadi pa vladaj“ imao uspeha, najpre mora doći do pokušaja uvlačenja Rusije u nekakav entente cordiale. Paralelno tome, destabilizacija Persije je imperativ. Na kraju krajeva, to je ono što je Čejnijev režim opisivao kao „veliki zgoditak“.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia Times