Jesmo li svesni širih razmera migrantske krize?

Ako je kolonijalistička Evropa 17, 18. i 19. veka osvajala svet, dolazi vreme u kojem će „svet“ osvajati Evropu

Iako migrantska kriza trenutno nema razmere kakve smo mogli da vidimo 2015. i 2016. godine, ona je daleko od gotove. Najnovije „zvono za uzbunu“ došlo je u formi nesvakidašnjeg incidenta koji se rano jutros dogodio na španskoj granici sa Marokom. U nameri da se dokopa blagostanja Evropske unije, rulja od nekih 800 subsaharskih imigranata je, koristeći improvizovane bacače plamena, molotovljeve koktele i klešta, probila sedam metara visoku ogradu, kao i malobrojni policijski kordon koji je štitio špansku obalsku enklavu Seuta (na afričkoj strani Mediterana). Usledile su prave male ulične borbe između osvajača i lokalne policije u kojim je nekoliko vozila obalske garde uništeno.

Na kraju svega se nekih 600 imigranata probilo do brodova koji će ih prebaciti na tlo Evrope, a petnaest španskih policajaca je ranjeno, od čega je pet zbog opekotina završilo u bolnici. Da li je ovo užas ili uspešno „kulturno obogaćenje“ Evrope pitanje je ideološke provinijencije čitaoca, ali nesumnjivo je da se ne radi o poslednjim trzajima jenjavajuće migrantske krize, već naprotiv, o bledoj najavi egzistencijalnog problema koji će tek pogoditi Evropu punom snagom.

NEUMOLjIVOST BROJKI
Brojke su neumoljive. Najveća demografska promena našeg doba biće skok afričke populacije sa jedne na četiri milijarde do kraja ovog veka. To znači da će populacije Afrike i Azije biti praktično jednake brojnosti. Podsećanja radi, 1950. godine je Afrika sa svojih 250 miliona stanovnika činila manje od 10 odsto svetske populacije. Već 1980. Afrika je bila dom za nekih 480 miliona ljudi, a danas taj broj iznosi oko 1.290.000, što je preko 16 odsto svetske populacije. Stopa fertiliteta u Africi u proseku iznosi 4,7 dece po ženi, dok je svetski prosek 2,5. Prognozira se da će krajem 21. veka praktično svaka druga osoba na našoj planeti imati afričko poreklo, mada sa procenama treba biti obazriv – UN su ne tako davno (2004) smatrale  da će populacija Afrike do 2100. porasti „samo“ do 2,2 milijarde, što danas izgleda smešno.

Nekoliko je razloga za ovakvu populacionu eksploziju u Africi. Neki od najvažnijih su veliki broj zemalja sa visokom stopom fertiliteta na kontinentu, produžetak prosečnog životnog veka i pad smrtnosti odojčadi. Valja pomenuti da u svetu postoji 21 zemlja koju UN svrstava u kategoriju onih sa „visokom stopom fertiliteta“, što znači da u njima prosečna žena ima petoro ili više dece. Od toga se njih 19 nalazi u Africi, od čega je na prvom mestu Nigerija u kojoj će se, prema procenama, do 2050. dogoditi 10 odsto svih porođaja u svetu. Jasno je da ekonomski, prehrambeni, medicinski i drugi kapaciteti Afrike ne mogu da podrže ovakav demografski bum, pa će najveći deo Afrikanaca biti suočen sa dvosmernim izborom: ekstremno siromaštvo ili emigracija.

Migranti preskaču ogradu na granici između Maroka i Španije u španskoj enklavi Seuta

Odvojena od svega ovoga pukom barom kakvu u ovom kontekstu predstavlja Sredozemno more, nalazi se bogata, ostarela i sentimentalna Evropa. Trend je ovde obrnut. Populacija je sve starija, fertilitet sve niži, a privid stagnacije broja stanovništva održava se upravo imigracijom. Početkom prošlog veka, Evropa je činila 25 odsto svetske populacije, dok današnjih oko 500 miliona stanovnika članica EU iznose manje od 7 odsto svetske populacije. Scena je postavljena za gigantsku invaziju našeg doba. Ako je kolonijalistička Evropa 17, 18. i 19. veka osvajala svet, sada je došlo vreme u kojem će „svet“ osvajati Evropu.

Jednom kada ova egzistencijalna pretnja postane očigledna, ona će verovatno snažnije od bilo čega drugog (a posebno od postmodernog liberalizma) doprineti stvaranju „evropske solidarnosti“ i zajedništva. Jer ukoliko evropska civilizacija namerava da opstane, moraće ujedinjenim naporima da štiti svoje granice (kako bi izašla na kraj sa posledicama problema) i vrši socio-ekonomski inženjering u Africi (kako bi uklonila njegove uzroke). Trideset godina globalističkih fraza briselskih birokrata nije uspelo da stvori jedinstven evropski identitet, ali možda će u tome uspeti predstojeći vek odbrane Evrope od imigrantskog cunamija.

FAKTOR KOJI SE ČESTO PREVIĐA
Postoji još jedan dramatičan faktor koji ovaj scenario čini neizbežnim, a to su klimatske promene. Ovaj problem je daleko gori nego što najveći broj ljudi može i da zamisli, a u ne tako dalekoj budućnosti bi mogao da dovede do toga da delovi sveta u kojim danas žive milijarde ljudi postanu nenaseljivi. Rast populacije dovodi do rasta energetske potrošnje, što dovodi do rasta emisija ugljenika u atmosferu, što na kraju rezultuje rastom temperature. Postepeni rast prosečnih temperatura otapa permafrost, odnosno trajni led na polovima, koji opet oslobađa ugljenik koji je u njemu bio zarobljen u atmosferu. Procenjuje se da samo arktički permafrost sadrži oko 1,8 biliona tona ugljenika, što je više od dvostruke količine ugljenika u Zemljinoj atmosferi.

Sav taj ugljenik će sasvim sigurno dovesti do drastičnog uvećanja prosečnih temperatura na planeti, a Svetska banka procenjuje da će krajem ovog veka i najhladniji meseci u Južnoj Americi, Africi i na Pacifiku biti topliji od najvrelijih meseci na kraju 20. veka. Kriza će biti najupečatljivija duž ekvatorijalnog pojasa i na Bliskom istoku (odnosno regijama sa najvećom populacionom eksplozijom), a ovaj trend bi za svega nekoliko decenija mogao da učini hadžiluk u Meku, na koji u proseku svake godine ode oko dva miliona muslimana, fizički nemogućim. Još gore od toga, život u pojedinim delovima sveta sa najvrelijim temperaturama će postati fizički nemoguć. Ne samo zato što će suše dovesti do drastičnog pada prehrambenih kapaciteta i nestašica vode, nego i zato što bi same temperature u ovim delovima sveta mogle da postanu smrtonosne. Prema tome, osim ekonomskih migracija, Evropi prete i one klimatske.

Gde se u svemu ovome nalazi Srbija? Kao i obično, na sred puta, mada ne sasvim usamljena kako je to bio slučaj u nekim ranijim krizama. Bogata obradivim zemljištem i vodotokovima, geografski isturena i demografski slaba, Srbija će svakako u opisanom predstojećem bezbednosnom reljefu biti ugrožena. To za sada nije tako upadljivo, a neosporno je i da naša zemlja trenutno ima preče bezbednosne izazove nego što su migracije. Međutim neophodno je dugoročno sagledavati procese i raditi na prevenciji kriznih scenarija. Već sada se može osnovano pretpostaviti da će u dogledno vreme u Evropi primat preuzeti desničarske političke opcije (to je na kraju krajeva i Vašington maltene zvanično saopštio kao svoj strateški cilj u Evropi) koje će aktuelnu liberalnu politiku sentimentalnosti povodom migrantske krize zameniti politikom racionalnosti i stroge kontrole granica.

Bilo da se Srbija nađe unutar takve Evrope ili na njenom obodu, ona će morati da posveti daleko veću pažnju odbrani granica od upada imigranata nego što je to do sada bio slučaj, jer njihovo prosto propuštanje – sa računicom da se neće zadržavati jer idu u bogate zemlje EU – jednostavno neće biti moguće jednom kada se Evropa zatvori. Takve okolnosti zahtevaće uvećanje brojčanog sastava vojske i policije, adekvatna transportna sredstva u njihovom inventaru, širu inkorporaciju autonomnih nadzornih sistema i mehanizme regionalne saradnje. U protivnom, Afrika i Bliski istok bi mogli da se „popnu“ do Dunava.