Да ли смо икад били модерни?

До сада су се други враћали у прошлост, док је Запад ишао напред. Али сад је одједном и он спреман да пригрли тековине прошлости

Ретроградни трендови су све видљивији у пословима света. Сједињене Државе бирају председника по закону старом 240 година. Ирански председник Рохани подсећа Јевреје да су их Персијанци ослободили из Вавилонског ропства, а један од водећих аустријских интелектуалаца изјављује да је принцип рационалности прецењен. Примера је још, од тога да Католичка црква заговара укидање уређене социјалне државе, па до тога да се Уједињено Краљевство припрема за повратак у прошлост (Пресе).

До сада су се углавном други враћали у прошлост, док је Запад ишао даље, брже и успешније. Сад је и он одједном спреман да са бившим и прошлим започне летњи флерт, можда и озбиљнију везу.  Где се то Запад враћа и сви ми с њим?

Изјава иранског председника Роханија о томе да би „Израел требало да покаже мало више захвалности“ дата је током државне посете Бечу почетком овог месеца (4. јул). Јасно, Иран не спада у политички Запад, али Израел да, па у том контексту постаје релевантно кад се једна седамдесет година стара држава у учитељском тону подсећа на етички моментум од пре две и по хиљаде година.

„Бизарно, шокантно“, коментарисала је аустријска штампа Роханијеву лакоћу којом је у модерну политику интегрисао стари Вавилон и Персију. Период на који се Рохани позвао пред бечким домаћинима и медијима смештен је у шестом веку пре Христа. Године 597. је Набукодоносор II освојио Јерусалим и Јевреје као ратни плен довео код себе у Вавилон; 539. је персијски Кир II поразио Набукодоносора, у споредном ефекту ослободио Јевреје и отворио им пут кући, на територију данашњег Израела.

За саме Јевреје то није био културно празан временски оквир. Пророци Језекиел и Данило су вероватно били у маси робова. Први се доводи у везу са канонском старозаветном књигом о моћном и снажном Адаму, „краљу земље Тир“ (данашњи Либан), који је располагао интелектом равном Божјем. Тај „први човек“ је био први, док је онај много познатији, плачљиви и несигурни Адам кога су истерали из старозаветног раја створен тек касније, негде два века после Вавилонског ропства. Данило се опет индиректно доводи у везу са првом канонском Апокалипсом – његов старозаветни опис краја света је настао у другом веку пре Христа, док је много познатија новозаветна Јованова Апокалипса написана негде око стоте године после Христа. Читава Библија је једна велика ресавска школа саме себе!

По томе испада да су у Вавилонском ропству посредно постављени културни темељи и хришћанства, те да би и хришћанске земље могле показати више захвалности Персијанцима као прецима модерних Иранаца. И Срби би могли показати више захвалности, јер је, на пример, споменик Незнаном јунаку на Авали, један од симбола националне слободе, настао као копија гробнице Кира II. Вајар Иван Мештровић је 1938. по надахнуће отишао у далеку персијску прошлост. Укратко, сви бисмо могли да покажемо мало више захвалности што још није избио нуклеарни рат, Земљу ударио метеорит величине Бразила, а човечанство истребио неки нови вирус.

ХИЛАРИ, ВРАТИ СЕ, СВЕ ТИ ЈЕ ОПРОШТЕНО!
Регресивни елементи у америчкој политици су још забавнији. Почетком јуна ове године је амерички председник Трамп у сасвим официјелном телефонском разговору упитао канадског премијера Тридоа „нисте ли нам оно ви спалили Белу кућу?“. Питање је било интонирано у смислу „како да вам верујемо, кад палите наше светињ?!“. Јесу, Канађани су спалили Белу кућу 1812, само што тада нису били Канађани, јер Канаде онда није било, него Енглези, а са Енглезима су се Американци одавно помирили. Или нису – око девет одсто данашњих Американаца има енглеске претке (15 одсто немачке, 11 одсто ирске, 5 одсто италијанске…), можда је неко од њих палио Белу кућу пре двеста година?

Британски BBC је објавио пригодан текст под насловом „Зашто је рат из 1812. још увек битан“, и то баш тако, не као питање већ као анализу неповезаних историјских репова који као духови злобног хумора лутају данашњом политичком сценом. Горња епизода је кратка и забавна, доња (која следи; прим. НС) је више мучна, и тематски и по последицама. Није потребна посебна аналитичка проницљивост да би се закључило како су односи између Русије и Америке све лошији, санкције све дубље и свеобухватније. Од опционог рефрена америчке спољне политике, русофобија је у неколико последњих година унапређена у њен главни стурктурни принцип. Основни разлог, барем у односу на политички естаблишмент око Трампа, чак и није Крим, него „руско мешање у америчке изборе 2016.“

Овде се не ради о томе да ли су се Руси „умешали“, него како изгледа тај историјско-правно-политички феномен у који су се Руси умешали. Американци бирају свог председника по правној идеји која се извлачи из члана 2 националног Устава, донетог 1787. на оснивачкој скупштини у Филаделфији. Проблем је познат – том је приликом успостављен Изборни комитет који у ствари бира председника. У пракси то значи да 240 милиона Американаца гласа, а 538 делегата Изборног комитета одлучује. Америчка јавна сцена то зове „компромисом између општих и делегатских избора“, док политичка теорија то зове демократија с фалинком. Југославија је исто имала „компромис“ између демократије, делегатског изборног система и националног кључа, па су политика и правна наука говориле да је то дрвено гвожђе и да ће завршити у катастрофи.

Американци одавно знају да је њихов изборни систем застарео, проблематичан и да повремено даје искривљене резултате. На изборима 1824, 1876, 1888, 2000, последњи пут 2016. са Трампом, председници су постали кандидати који су у ствари изгубили. Више људи је гласало за Хилари Клинтон него за Трампа, али је Изборни комитет стегнут уским корсетом старог устава био у обавези да подржи Трампа. Да би се приближили захтевима модерног демократског изборног процеса, Американци би морали да донесу одговарајући уставни амандман – предложи се текст, усвоји двотрећинском већином у оба парламентарна дома и пошаље федералним јединицама на усвајање, које онда, да би важио, морају да га ратификују у трочетвртинској већини.

У последњих двеста година и више, Америчком конгресу је предложено равно 700 таквих амандмана за укидање Изборног комитета, више законских предлога него за било коју другу тему, што само значи да су Сједињене Државе свесне инсуфицијенције свог изборног система. Цеховско Удружење америчких правника (подаци са службеног владиног сајта usa.gov) одавно критикује Изборни комитет као „архаичан“, „нетранспарентан“ и пре тридесет година је у већини од 70 одсто тражило укидање делегатског система. То исто већинском вољом траже и гласачи, у постотку који варира између 58-81 одсто, у зависности од тога ко и када ради истраживање (1967, 1968, последњи пут 1981).

Резиме: Сједињене Државе имају архаичан изборни систем, по модерној пракси само условно демократски, уз то екстремно рањив на нови феномен лажних вести. Истовремено тврдоглаво устрајавају на његовој примени, зато што су неспремни да напусте емотивни оквир 240 година старог Устава, иако добро схватају да их таква правна констелација понижава пред другим „недемократским“ системима у успону. Тако треба разумети Трампову изјаву на састанку с Путином у Хелсинкију, прво да не види никаквог разлога „зашто би се Руси мешали у америчке изборе“, а онда деманти да не види никаквог разлога „зашто се Руси не би мешали у америчке изборе“. Стварно, зашто се Руси или било ко други не би мешао у америчке изборе, тако провокативно рањиве и тврдоглаво застареле – ако ни због чега другог, а оно из чисте обести што је то тако лако.

БЕЛИ ОЧЊАЦИ БЕЛИХ СТЕНА ДОВЕРА
Тренутно највидљивији пример земље која се упутила у прошлост је Уједињено Краљевство. „Велика Британија се припрема за изолацију“, коментарише аустријски Пресе (24. 7.) хаотичну ситуацију на острву, описујући у перспективи глад, осиромашење обичног света, уска грла у снабдевању, чак и ангажман војске за осигурање цивилног мира. Разлог: половину потребних прехрамбених производа Острво увози, од тога 80 одсто из ЕУ, а све скупа 90 одсто улази преко Довера. Од симбола британске независности „беле стене Довера“ постају врата егзистенцијалне тескобе, пише Пресе.

Лист се при томе не позива на ту и тамо дате злобне коментаре Европљана шта ко мисли да ће Енглезе снаћи кад изађу из ЕУ, већ цитира домаће британске изворе који откривају страх пред непознатим, односно отпор пред историјски познатим, пред пословичном енглеском „splendid isolation“, дивном изолацијом. Има ли вероватноће да у све изгледнијем „тврдом Брегзиту“, то јест изласку Британије из ЕУ за тачно осам месеци, маказама пресечен 29. 3. 2019, без икаквог споразума, има нечег доброг? Има, одговара бивши премијер Џон Мејџор на питање (британских) новинара, „онолико колико има вероватноће да је Земља равна тепсија“.

КУД СЕ УПУТИЛА ЦРКВА?
Следећи пример је Црква. Конкретно се овде мисли на Католичку цркву, чији су се бискупи нашли прошле седмице да би критиковали мото аустријског председања Европском унијом, фразу „Европа која штити“. Бискупи су се окупили у ЕУ формату, сажето би се рекло и они као пратећа манифестација актуелног аустријског турнуса. Основна критика аустријском председништву је да се оно не може и не сме сконцентрисати на добробит ни аустријских, ни ЕУ, па ни укупно европских грађана, већ на „све људе света, посебно оне који су на путу у Европу“, дакле мигранте. Свака политика која у датом контексту штити националне, односно ЕУ границе је „кратковидна политика“, сматрају бискупи.

У хуманистичком смислу то звучи добро. У практичном, то значи спустити границе, свести државе на ниво црквених општина, социјалне системе отварати за неколико нових милиона годишње. Укратко, увести радикално промењени систем економске расподеле – реквирирати викендице, станове (догађало се у Немачкој 2015/16), делити плате на пола, делити сендвиче, кухиње и купатила, узимати избегличке породице себи у кућу (сви, не више само ко хоће), прилагодити школске програме према деци страних језика и култура… Све у свему, навикнути се на статус мањине у властитој држави.

Док прича о „кратковидој државној политици“, Црква је у ствари кренула у фронтални напад на државу као структурни принцип друштвене организације. Док говори о корекцији, она у ствари говори о револуцији. Интересантно је како Црква пропушта да види да ће то умањити и њен статус, чак и онај релативно скромни који јој је остао после процеса секуларизације. Или можда Црква у тишини рачуна с тим да јој такви процеси отварају ширу базу за прозелитизам међу муслиманским придошлицама?

Овде су цитиране неке изјаве са конкретног скупа, онако како су се појавиле у листу Недеља Аустријске бискупске конференције. Скоро исто, међутим, важи и за поруке које последњих месеци и година стижу са сусрета протестантских и православних цркава, као и за екуменске панеле који се повремено нађу да критикују нехришћанско затварање ЕУ граница и социјалних система за масовне доласке нових корисника.

НЕМОЈМО СЕ ДРЖАТИ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА КО ПИЈАН ПЛОТА!
Летње игре у Салцбургу су врхунац свих отмених програма културног лета. Има бољих, уметнички захтевнијих манифестација тог типа по Европи, али нема ниједне која боље осликава самодовољну интелектуалну атмосферу конзервативне елите као што то чини Салцбург. Гледано на тај начин, отварање игара у Салцбургу је увек битно, с тим да овог пута поседује још и карактер ургентности, с обзиром на раширено уверење да конзервативне политичке елите, у симболу аустријског канцелара Себастијана Курца, преузимају будућност Европе из руку такозване хуманистичке левице.

Филип Блом

Увек је битно и ко држи уводни говор на отварању Лета у Салцбургу, јер се те поруке наручују и схватају као манифест хуманизма овог тренутка. Пре два дана на отварању је говорио познати писац и историчар Филип Блом. Као прво, Бломов индивидуални хабитус углавном спада у левицу. Као друго, читав његов говор је протекао у пасивно-агресивном нападу на доба Просветитељства. „Ми смо деца Просветитељства“, почео је Блом, да би ускоро окренуо поставку на главу, тврдећи да Европљани данас инсистирају на тековинама Просветитељства – рационализам, секуларизам, индивидуалност – само да би направили што већу дистанцу између себе и европских муслимана/нових муслиманских миграната.

„Рационализам је прецењен. Како је мој посебно драги пријатељ Денис Дидеро доказивао, важна је пуноћа живота (волупте), чулност, задовољство и жудња“, рекао је Блом. Зато је Бломов главни закључак да се Просветитељства и његових тековина не треба држати као пијан плота: мало рационална држава, мало страствена; упутимо се у прошлост пре него што су државе добиле обавезујући карактер и границе; важна је љубав, нек она поставља правила!

Када је пре неколико деценија француски филозоф Бруно Латур објавио књигу „Ми никад нисмо били модерни“ (француски оригинал 1991.) оптужен је за реакционарство, повратак у прошлост, скоро па тип науке какву би стварао племенски врач. На аустријским и немачким Институтима за социологију се Латурово име у већини изговара шапатом, на спомен његових теорија академска заједница поцрвени.

Није само јасно шта критичарима смета – да ли то што се догађа око нас или то што је неко приметио шта се догађа?

 

РТС