Весна Пешић: Савез за Србију је цензус коалиција

Са оваквим Савезом опозиционо настројени бирачи добијају само status quo. Што значи да политичка алтернатива Вучићу није артикулисана

Тек што се појавио у јавности, а већ се распламсала критика програма Савеза за Србију и његових 30 тачака. Само на Пешчанику читамо два критичка текста о томе. Ја сам се у својој изјави за лист Данас клонила критике самог програма, сматрајући да он није потребан конгломерату идеолошки различитих странака и покрета. Довољно је било изаћи са детаљним предлогом о фер и поштеним изборима, слободним медијима и новом изборном закону и око тих питања отворити јавну расправу са влашћу, уз подршку невладиног сектора и представника ЕУ и ОЕБС-а. То би био максимум „програма“ који би Савез за Србију у садашњем саставу могао да покрене, укључујући и претњу бојкотом, односно одбијање да се изађе на будуће изборе под садашњим условима.

Али и тако ограничена акција око изборних услова не може бити тема у тренутним околностима. Не само зато што се у Србији инсталирао аутократски режим Александра Вучића који нимало није склон договору и јавним расправама о демократизацији изборног процеса, него због тога што предстоји одлука о Косову која може да доведе у питање Вучићеву власт. Зато би борба за изборне услове вероватно наишла на зид који се ни за милиметар не би померио. Расплет косовског питања представља бити или не бити Вучићеве власти. Било какве измене у правцу демократизације, укључујући мало слободније медије, Вучићу не падају на памет, а камоли сада када може да изгуби власт због Косова. Притом и опозиција окупљена у Савезу питање Косова очигледно види као своју шансу да скине Вучића с власти, што значи да она мора да изађе на референдум или на превремене изборе под свим условима. Према томе, борба за демократизацију избора као прворазредни заједнички циљ опозиције сада очигледно отпада, сем чисто реторички.

Каква очекивања Савез нуди бирачима, ако за тренутак занемаримо ситуацију са Косовом? По мојој оцени, веома скромна. Чак и ако бисмо из чисте немаштине и очаја (ниједна странка не прелази 5 посто!) подржали једно овакво разнолико, политички неинвентивно и неталентовно страначко окупљање, без лидера и јасне политичке артикулације, циљеви и очекивања морају бити веома скромни, онолико колико је и до сада опозиција (узета укупно) имала у одмеравању снага са Вучићем. Готово све побројане тачке програма које је навео Савез одавно фигурирају у програмима десних и национално конзервативних странака које су политички најближе Коштуничином ДСС-у. У садашњим околностима то би била Народна странка Вука Јеремића која се својим програмом и бирачким телом поклапа са Тадићевом Демократском странком. Зато не треба да чуди да у Савезу видимо све старе знанце из ДСС-а и ДС-а (плус непотребне Двери), а готово да нема ниједног новог лика, ако не рачунамо председника ДС-а (због унутрашњих превирања и несналажења ова странка скоро сваке године избацују новог председника).

Са оваквим Савезом опозиционо настројени бирачи добијају само status quo. Што значи да политичка алтернатива Вучићу није артикулисана, а показало се да Савез мисли да није ни потребна. У ствари сам status quо добија сада алтернативно значење у очекиваној преломној ситуацији око Косова. Status quо (уз критику државне пљачке) уздиже се до главног адута да се Савез на референдуму или превременим изборима обрачуна с Вучићем као издајником и „албанским лобистом“, како га је назвао Ђорђе Вукадиновић. Колико ја видим, status quo у вези са Косовом се сматра главним оружјем опозиције да изађе из шах-мат позиције у којој је Вучић држи већ 6 година. Други излаз из такве позиције ниједна опозициона странка није ставила на сто. Они који нису у Савезу и који му неће приступити зато што се с његовим програмом не слажу и имају другачије идеје, вероватно неће имати шансу да пређу цензус, јер је Савез и цензус коалиција. Зато њему може да порасте цена уколико изађе с теоријом да је рушење аутократске и пљачкашке Вучићеве власти важније од тлапњи о решавању косовског питања и уласку у ЕУ која је и сама под великим знаком питања. Ако и има смисла решавати та питања, она се могу оставити за касније, када Вучић оде. С њим у ЕУ сигурно нећемо стићи, заправо с њим нигде нећемо стићи сем у пакао. Тако сам ја разумела позицију Савеза, без обзира на поједине тачке програма које су очигледно само набацане.

Од 30 тачака програма Савеза изгледа да је само тачка 5 кључна. Она захтева да се поштују Устав Србије и Резолуција 1244 СБ УН-а, а ту је и експлицитно противљење „било ком акту који би за последицу имао афирмацију међународног субјективитета, укључујући и чланство у УН, тзв. ’државе Косово’“. Она је кључна зато што представља једино оружје за скидање Вучића са власти. Она му не дозвољава да потпише обавезујући правни споразум којим би Косово добило столицу у УН-у, што се сматра пуном нормализацијом односа између Србије и Косова, и условом да Србија настави пут ка чланству у ЕУ. Док су многи од нас живели у илузији да ће се националистички ауторитаризам сударити са грађанском либералном демократијом, изгледа да ћемо добити судар националиста којима је као и увек важна само власт, уз пљачку ојађеног народа.

На шта Савез рачуна у предстојећем окршају око Косова? По досадашњим сазнањима српски бирачи нису склони признавању Косова и његовом одвајању од Србије. На то Савез по свој прилици рачуна и већ се из његових редова чују гласови да ће покренути кампању потписивања петиције „не дамо Косово“. По мојој процени, та рачуница је веома танка. Бар из два разлога. Први се односи на Вучићеву контролу над огромном бирачком масом, његову моћ манипулације и пропаганде, одличну и беспоговорну организацију његових присталица, као и његов ултимативни циљ да по сваку цену остане на власти. За тај циљ он је спреман да крши закон и користи лажи, преваре и насиље. Други се односи на слабу опремљеност Савеза, како организационо тако и мотивационо, да изнесе сопствену кампању, а нема ни лидера који може да повуче масе, што је у оваквој ситуацији кључни недостатак. Из тих разлога на победу Савеза је тешко рачунати, чак и онима који су прихватили његову рачуницу.

С друге стране, чињеница је да Вучић мора да потпише споразум ако хоће да сачува власт, јер губитак западне подршке значи његов убрзани пад са власти. И до сада га је на власти одржавао запад, а не Русија и Кина, како говори Вучићева пропаганда. Притом би слободни бирачи либерално-демократске оријентације (које Вучић не контролише) и свих других фела и националне мањине, вероватно били подељени. Значајнији део грађански оријентисаних бирача би апстинирао, неспреман да прихвати „савезничку“ понуду да зарад неких демократских вредности које су у већој мери имали за време владавине две демократске странке, одбаци обавезујући споразум са Косовом и пут ка ЕУ, макар колико тај пут сада био неизвестан. Један део би гласао за споразум са Косовом и отварање пута ка западу, без обзира што одбацује Вучићеву власт. Један део гласова би отишао опозиционом Савезу, вероватно оних који су убеђени да је најважније отерати Вучића с власти, а тек онда видети како да се реше други важни проблеми, те односи са Косовом и ЕУ. Напетост ће претпостављам све више расти, што час одлуке буде ближи. Видећемо колико ће супротстављена становишта бити агилна и пасионирана.

Наравно, ове процене су хипотетичне. Тек предстојећа истраживања јавног мнења, као и сама ситуација велике одлуке, даће много вероватније прогнозе како ће се овај окршај завршити. Крајња одлука о томе да ли ће Србија срушити Вучића уколико он реши да преда Косово и потпише споразум зависиће и од тога шта ће бити његова понуда. А она се за сада не зна. Додуше зна се с чим он жели да изађе пред народ. Ако успе да убеди САД да Србији дозволе „разграничење“, односно да она припоји 4 српске општине на северу Косова, Вучић би добио нешто а не ништа. Добијање парчета „свете земље“ он назива компромисом и у том случају би вероватно сачувао власт и однео лаку победу. Ако би до таквог „компромиса“ дошло, српски критичари поделе Косова постали би најљући противници таквог исхода и тек бисмо видели шта би био њихов учинак. Игра ће очигледно бити компликована и донекле неизвесна.

Проблем је у томе што резултат овог окршаја неће бити крај решавања балканских чворова. Не смемо заборавити да ако се Косово некако и разреши, Вучић или нека друга српска власт наставиће националистичку игранку са Републиком Српском. Кренуће се на растурање Босне припајањем Републике Српске Србији. Тако ће се сукоби, нестабилност, национализам и ауторитаризам, али и сиромаштво, заостајање Србије и одлив становништва наставити. Одувек сам сматрала да је напуштање свих етно-националних питања једини спас за Балкан, а нарочито за Србију. Мој предлог да се заустави таква политика и реши питање западног Балкана је то да ЕУ одмах и без одлагања (уз услов прихватања свих постојећих граница) прими све земље западног Балкана у своје чланство. То је тек око 20 милиона становника у мору од пола милијарде душа које живе у ЕУ. Зашто би придошлице толико нашкодиле ЕУ, када смо сада видели да су неке њене чланице као што је Грчка много неуређеније од других балканских земаља. Грчка нема катастар, тамо се узима и присваја земља као на дивљем западу и због тога људи умиру у подметнутим пожарима. То је једино решење свих националних питања и сукоба, који без заједничког крова, развоја и увођења реда нису решиви. Нестао би и страх Јоханеса Хана да ће Пекинг земље нашег региона претворити у кинеске „тројанске коње“ и наметнути „кинеску комбинацију капитализма и политичке диктатуре“. А то је његов пријатељ Вучић смислио и без кинеског утицаја, а није ни једини којем се баш тај модел допада. Нити је то проблем само нашег региона, како Хан мисли, него осваја и шири се и тамо где се најмање очекује. Ето, тиме би било решено и питање ко је чији „тројански коњ“: било би више оних европских.

 

Извор Пешчаник, 30. јул 2018.