Запад, фактор (не)стабилности на Балкану

Западни медији се баве Косовом само када могу да окриве Србе

Заоштравање ситуације између Београда и Приштине од средине прошле седмице медији немачког говорног подручја углавном прескачу. О тој теми пишу мањи портали, док је велики медији за сада заобилазе, или, као швајцарски NZZ (Ноје цирихер цајтунг) објављују штуру информацију немачке новинске агенције DPA. Јавност у тим земљама демонстрира да је, по навици, занима само отворени сукоб, не и пут до њега.

Велики европски медији чекају пре него што се поново у великом стилу посвете теми Косова.

Шта се чека? Углавном, чека се српска грешка.

Све журналистички интригантне теме у вези са Косовом се овде презентују суво, по правилу са отвореним, у холивудском речнику „висећим“ крајем.

На пример, бечки Стандард пре два дана: „Албанија отвара границу с Косовом (…) Србија се боји да је то корак према уједињењу Албаније и Косова. Такав развој стриктно одбијају и Вашингтон, Брисел и Берлин.“

Све је Стандард поштено дотакнуо – да страх постоји, да је отпор евидентан, али је суштину свеједно прескочио. А она је у томе да Албанци на југу Балкана ускоро уводе албански „шенген“ као нову делотворну политичку варријаблу у том делу Европе, која директно поништава ефекте „стриктног“ неслагања Вашингтона, Брисела и Берлина.

Уређивачка политика бечког Стандарда стоји на принципима који би се данас назвали левим популизмом – она је про-миграциона и про-бриселска, анти-националистичка и хистерично анти-конзервативна. Последње значи да се сваки супротни аргумент проглашава повратком у фашизам.

Поента је – листови те оријентације никад не сакривају своје мишљење. Шта више, заступају га активно до агресивно – али кад се пише о албанским греховима, онда су фини и неодређени.

Стандард, као и остали аустријски и немачки листови те оријентације (до извесне мере и баварски SDZ) и дан данас интерпретирају српске државне интересе у контексту тврде националистичке идеологије „балканског хегемона“ (термин Саша Тијанић) од кога треба штитити друге, све одреда слабије народе.

Директност, бескомпромисност и нетрпељивост према национализму се међутим потпуно губе кад се проговори о суми албанских политика на Балкану – оној у Тирани и Приштини, као и албанским регионима Македоније и Црне горе.

СВЕ ЗАМКЕ „АЛБАНСКОГ ПИТАЊА“
Од краја осамдесетих су ЕУ и Сједињене државе уложиле невероватну количину политичке енергије, свог и туђег новца и директне војне силе, како би пацификовале „српско питање“, односно пројект уставног преуређења Југославије који је покренут из тадашњег Београда.

У наставку је дошло до парадокса – како је енергија „српског питања“ бивала све мања, тим је у медијској и јавној пажњи Европе непропорционално расла представа о његовој актуелности.

У међувремену је евидентно да је „српско питање“ одавно замењено „албанским питањем“, али се у бриселској политици, као и у европским медијима сматра добрим укусом да се то не примећује.

Питање Косова се у европском склопу и даље доживљава и третира посредно, преко еха „српског питања“ с краја осамдсетих година, а не преко активног гласа „албанског питања“ које тренутно држи читав регион у шаху.

Зато се медији немачког говорног подручја одлучују да најновије погоршање у односима Београда и Приштине прате тако да вирулентно албанско питање игноришу, а за интерпретацију потежу одавно угашену матрицу „српског питања“.

Технички гледано, и Резолуција 1244 као део међународног права и српски државни интереси су проглашени делом идеолошког „српског питања“ с краја осамдесетих.

Такво разграничавање теме у два слоја, један легитимни државно-правни, други дубинско идеолошки, има врло непријатну медијску последицу. За укључивање у неку актуелну причу из тог региона, увек се чека моменат од којег је догађај могуће представити као српску, односно београдску кривицу.

На пример, наслов из бечког Стандарда од пре неколико дана: „Београд забранио улазак косовском министру спољних послова“. Да се о догађају писало дан или два пре тога, логични наслов би био „Пацоли провоцира Београд“ или „Приштина провоцира у потенцијално опасном тренутку“.

Ствар је међутим да о том догађају није писало – све док је било неизвесно каква ће бити реакција Београда.

Тек од момента када постаје јасно да је Београд „крив“ јер прибегава забранама „и на свој начин тумачи УН Резолуцију 1244, која се одржава само због инсистирања Русије“, афера с Пацолијем и Угљанином постаје медијски материјал.

Из српске пепрспективе, највећи проблем овдашњег медијског праћења косовске теме је – тишина. Она се прекида само оног тренутка кад је одговорност за даље пребачена у београдско двориште.

Ефекат на овдашњег медијског конзумента је као да је заробљен у времену, па стално чита један исти текст, или гледа једну исту епизоду омиљене серије.

МАЛА ШАНСА ЗА ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ ИЛИ ВЕЛИКА ШАНСА ЗА МАЛУ?
Ако се погледа реаговање пре свега англосаксонских дипломатија – са брегзитом је дошло време да се у анализе отворено врати категорија „англосаксонских интереса“ – оне делују као да су се већ аранжирале са неком формом велике Албаније.

На тест-изјаве из Тиране и Приштине се не реагује, а прегрејана регионална ситуација се назива стабилном.

Аутоматика развоја се чини прихваћеном. Свако ко би на југ Балкана бацио искрени англосаксонски поглед, што би се рекло, ушао у англосаксонске ципеле, врло брзо би дошао до закључка да за Сједињене државе или Уједињено краљевство нема више ни једног озбиљног хендикепа, али зато има сву силу предности ако се Тирана и Приштина уједине.

У коментару (20.7.) швајцарски NZZ се обрачунава са представом о „природном“ стању ствари у том делу света: „Оно што се догађало између фебруара и септембра 2006. под руководством Марти Ахтисарија нису били никакви преговори између Приштине и Београда. О статусу је већ пре тога одлучио кабинет Квинте (САД, Уједињено краљевство, Француска, Немачка, Италија). На питање зашто се Приштини и Београду није допустило да у истинском дуету трагају за решењем, британски амбасадор у Приштини је у јесен 2007. одговорио – зато што нису довољно зрели да га нађу.“

УРОЂЕНИЦИ, БРЕ!
На почетку овог текста је већ речено да медији немачког говорног подручја пишу о Косову и свему око њега суво, наизглед непристрасно, као о догађајима на Марсу. Свако питање поделе Косова или велике Албаније се спомиње искључиво уз навођење у правилу ирелевантног извора, нешто што је неко тамо рекао, не и нешто о чему би дотична новина могла да има мишљење.

Због тога је коментар НЗЗ-а одклон од уобичајене медијске праксе, утолико што се у њему износи лично мишљење (Андреас Ернст), вероватно и редакцијско. Решење је подела територија, до које би Београд и Приштина требало да дођу у директним преговорима, урођеници међу собом, без дириговања англосаксонског фактора. Све то кроз оквирна правила која би поставила ЕУ кроз принцип „каскадних референдума“ – од малог, општинског референдума, па до оних на све вишем нивоу.

У датом коментару међутим постаје врло брзо јасно да се под „поделом територија“ мисли на размену територија, Прешево за север Косова.

Сума државних губитака за Србију остаје иста, једино што би опала њена способност да фрустрира интересе англосаксонских дипломатија.

КАД СЕ УЛТРАСОНИЧНИ ЗВУК ПРОПУСТИ КРОЗ СТАКЛЕНО ЗВОНО
Све до сада написано имало је за циљ да се западни третман „косовског питања“ не доживи у блоку, већ диференцирано. Интереси Брисела и Берлина нису исти као и интереси англосаксонских дипломатија, или нису још, и поред свега што је било.

Интереси великих европских медија, конкретно оних с немачког говорног подручја су опет прича за себе.

Брисел, Берлин, Вашингтон и Лондон у том смислу воде свесну политику, док медији воде више или мање несвесну идеологију. Политичари и државници лажу директно, новинари врло ретко –они углавном заобилазе непожељне чињенице, надајући се да ће се оне једног тренутка саме од себе приближити пожељном току ствари.

Медијска манипулација није експлицитна, него сакривена у језику. Кад франкфуртски FAZ на пример пре неколико дана критикује одлуку телевизијских канала ZDF и Арте да на програм ставе српско-немачку продукцију филма „Енклава“ (сценарио и режија Горан Радовановић) као „неиздрживу српску пропаганду“, он то чини консеквентно од наслова „Под стакленим звоном“ па на даље.

У метафори „стакленог звона“ се мисли на нешто што је пажено, мажено до размажености, заштићено преко мере и смисла. Могао је FAZ написати и „Косовски Срби у кули од слоноваче“, али то би онда претпостављало да су издвојени властитом жељом, да стоје изнад ствари и одозго гледају на њих.

„Стаклено звоно“ подразумева туђу акцију. Нико добровољно не иде „под звоно“.

Већ наслов даје упутство за читање такста – Београд (зато што је филм београдска пропаганда) је Србе на Косову ставио „под звоно“ и тако спречио да филмским уметничким језиком проговори и друга, албанска страна, која је у контакту с правим животом, зато што њу нико није гурнуо испод звона.

Читав текст је написан у стилу ултрасоничне „псеће звиждаљке“, како се та техника („dog whistle“) зове у политичком жаргону. У датом случају се читатељству прво пошаље порука да српска мањина на Косову живи као скупи заштићени сир под стакленим звоном. Кад онда једног тренутка дође на ред право питање, има ли истине у ситуацијама које се описују у филму „Енклава“, о њему онда не мора ни да се разговара – пошто је оно део београдске пропаганде „на коју су ZDF и Арте насели“.

ЦРНА ГОРА, БЛИСТАВИ ПРИМЕР МЕДИТЕРАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Сав парадокс таквог медијског покривања балканског југа показао се ових дана на примеру Црне Горе.

Посебно је немачки Шпигл (4.8, аутор Кено Версек) кренуо у фронтални напад на породичну државу Мила Ђукановића, детаљно описујући које се све друштвене, финансијске и политичке полуге, видљиве и невидљиве, директне и испод радара, налазе у рукама фамилије.

Шпигл: „ЕУ-кандидат Црна Гора је само на површини демократски. (…) Зато што је Подгорица проглашена спољнополитичким фактором стабилности, Брисел затвара очи на размеру корупције, организованог криминала и уплетеност државе. Све до 2009. италијанско тужилаштво је истраживало против Ђукановића због претпостављене умешаности у организовани криминал. Од недавно се општа ситуација погоршала: нарко-банде и криминални кланови који воде посао илегалних некретнина и прања новца у крви се обрачунавају на улицама. У две године је у том „мафијашком рату“ убијено око 30 људи, неки потпуно случајно, јер су их плаћене убице замениле за прави циљ. (…) Готово ниједан случај није дошао до суда. Није јасно да ли су власти изгубиле контролу над ситуацијом, или су напротив и саме део криминалне мреже. Једно је сигурно: новинари који се усуде да се баве истраживачким новинарством, живе опасно.

Цитира се и Никола Марковић, главни уредник Дана: „Политика, полиција и тужилаштво штите један другог. Институције ове земље су компромитоване“.

ЕУ зна да је Подгорица до сада све државно-правне и демократске реформе „више симулирала, него спроводила“, али је Комисија свеједно о томе проговарала „у благом кодираном језику“.

„Рођачка економија влада Црном Гором. Инвестори беже, руине остају“, коментарише минхенски SDZ (31.7.).

Оно што је важно је да ником од медија није било битно којим путем Мило Ђукановић води Црну Гору, док није постало касно. Спасоносна „dog-whitle“ формулација је у том случају била констатација о „про-западној влади у Подгорици“. Оно остало негативно, кад дође то тога, просечни читалац би схватао у смислу „мангупа у нашим редовима“, који успут носи тако добра одела, једини прави Џемс Бонд!

Методе којима су западна политика и медији третирали Балкан у последњих тридесет година сумирају се на следећи начин:

Политика: много, с предумишљајем и неповратно.

Медији: емотивно, касно и криминално наивно.

 

РТС