Kako je Putin oživeo Potemkinovu južnu strategiju

Danas je Rusija bliže nego ikad ostvarenju svog cilja da postane dominantna sila na Crnom moru

Dana 16. maja, ruski predsednik Vladimir Putin je otvorio most preko Kerča, povezujući krimsko poluostrvo sa ostatkom Rusije, i to sedam meseci pre predviđenog roka. Čineći to, potvrdio je rusku odlučnost u preoblikovanju geopolitičkog i geoekonomskog balansa u crnomorskoj regiji, uprkos sankcijama Zapada. Iako Moskva nije u poziciji da dominira Crnim morem, njeni napori da pretvori Crno more u mare nostrum (“Naše more”; stari rimski naziv za Mediteransko more; prim. NS) počinju da daju plodove.

Tokom prethodnih nekoliko godina, Kremlj je usavršio baltičku diverziju: upuštajući se u vazdušne i pomorske provokacije u regionu koji je pod budnim okom Zapada, Rusija je uspela da neprimetno utvrdi svoje pozicije u Crnom moru. Dok većina američkih stratega brine da će Suvalski koridor na poljsko-litvanskoj granici biti tačka potencijalne ruske invazije na Centralnu Evropu, ono što bi trebalo da ih brine jeste rusko jačanje u Crnom moru. Koristeći Crno more kao odskočnu dasku, Rusija može da projektuje silu izvan svog neposrednog okruženja – na Bliski istok, Balkan i Mediteran – i tako dodatno osnaži svoj povratak u ulogu velike sile.

POTEMKINOVA STRATEGIJA
Džon Keri se jednom prilikom našalio da ruska spoljna politika osluškuje 19. vek. Ali u ovom slučaju, Putin i njegov tim „osluškuju“ 18. vek, pozajmljujući ideje od čuvenog princa Grigorija Potemkina. Kao miljenik Katarine Velike, Potemkin je osmislio prvu rusku aneksiju Krima i služio je kao prvi general-guverner „Novorusije“ – teritorija koje danas sačinjavaju jugoistočnu Ukrajinu. On je zastupao gledište da ruska sudbina leži na njenom jugu i shodno tome zalagao se za ekspanziju na Balkan, Kavkaz i severni Bliski istok. Katarinin takozvani „Grčki projekat“ – zamisao da se ruska kontrola proširi duž obala Crnog mora demontažom Osmanskog carstva i njegovom zamenom onime što je nekada bilo poznato kao Vizantija, ali ovaj put kao ruskim satelitom – je bio proizvod Potemkinovih smelih ideja.

Potemkinov Grčki projekat je pretpostavljao kontinuirano neprijateljstvo između ruskog i osmanskog carstva. Međutim, sredinom 19. veka, Nikolaj I i njegov ministar spoljnih poslova Karl Neselrod su pokušali da preokrenu scenario. Napuštajući Potemkinov pristup, oni su nastojali da kultivišu prijateljstvo sa osmanskim sultanom Mahmudom II kako bi izvukli Osmanlije iz njihovog tradicionalnog partnerstva sa zapadnoevropskim silama. Njihov pristup je uspeo i 1833. su dve strane potpisale sporazum iz Unkjar-Iskelesija. U zamenu za prihvatanje ruskih strateških zahteva – među kojima je glavni bio pristup Mediteranu za rusku mornaricu – sultan je dobio punu podršku Ruske Imperije u borbi protiv unutrašnjih protivnika.

Na Nikolajevu žalost, međutim, jedan kratkoročni sporazum nije mogao da izazove trajno preorijentisanje Osmanskog carstva, naročito imajući u vidu istoriju neprijateljstva u prethodnom veku. Nakon Mahmudove smrti, njegov sin Abdulmedžid I se vratio Britancima i Francuzima u nameri da se odupre daljem ruskom napredovanju. Ono što se desilo potom je dobro poznato: Rusija je pretrpela razoran poraz u Krimskom ratu, čime je bio ograničen prodor ruske moći na Mediteran.

Da su njih dvojica bili savremenici, Putinovi skorašnji poduhvati bi dobili punu Potemkinovu podršku. Predsednikova tendencija da koristi crnomorski turistički grad Soči kao de facto prestonicu (to je omiljena Putinova lokacija za bilateralne susrete sa svetskim liderima i događaje poput Kongresa sirijskog naroda) pomera značaj ruskog juga do nivoa koji je zamislio Potemkin. On bi, naravno, aplaudirao i onome što Rusija smatra drugom aneksijom Krima (2014). Ovo je omogućilo Moskvi da uskrati rivalima pristup basenu Crnog Mora u slučaju vojnog konflikta. Zaista, ključni elementi današnje ruske ofanzive meke moći – jačanje proruskih pokreta u zemljama poput Bugarske, Grčke i Srbije, održavanje strateškog partnerstva sa Jermenijom i pokušaji da se Gruzija privuče bliže ruskoj orbiti – baštine 250 godina staro Potemkinovo nasleđe.

Istovremeno, Putin se upustio i u strategiju Nikolaja I sa primetnim uspehom. Iako se carevo pružanje ruke sultanu Mahmudu pokazalo kao efemerno, čini se da Putin ima više sreće u stvaranju strateškog partnerstva sa Redžepom Tajipom Erdoganom. Ovo prijateljstvo iz koristi je preživelo nekoliko udaraca, uključujući i krizu koja je izbila nakon što su turski lovci oborili ruski vojni avion na tursko-sirijskoj granici 2015. godine.

Da, Turska ne priznaje rusko svojatanje Krima i postoji kontinuirano neslaganje o Siriji između ove dve zemlje, ali je Erdogan voljan da stavi ova neslaganja po strani kako bi obezbedio koristi za Tursku u drugim oblastima – bilo da se radi o pribavljanju raketnog sistema PVO tipa S-400 ili nuklearnim elektranama. Na koncu, Moskva pokušava da podstakne Ankaru da se ne protivi ruskom jačanju u crnomorskom regionu, i to konkretnim poduhvatima koji jačaju prosperitet Turske, što je Erdoganu potrebno kako bi održao unutrašnju političku poziciju. Neželjena alternativa bi bio povratak Ankare tradicionalnoj osmanskoj i hladnoratovskoj poziciji pomaganja Zapadu i blokiranja ruskih ambicija. Na svu sreću, Rusija ima nekoliko šargarepa koje može da ponudi svom partneru. One uključuju kolaboraciju u nekim diskretnim pitanjima u Siriji, kao i energetsku infrastrukturu.

DOMINACIJA U CRNOM MORU BLIŽA NEGO IKAD
Značajno je što je, iako i dalje formalno član NATO, Turska prihvatila ovo de facto strateško partnerstvo. Kao i prilikom sporazuma iz Unkjar-Iskelesija vekovima ranije, tako je i tursko pomirenje sa ruskim vođstvom pomoglo osiguranju ruskih pozicija u Crnom moru, omogućilo ruski pristup Mediteranu i olakšalo ruske energetske isporuke na Zapad, dopuštajući Kremlju da očuva svoje poluge uticaja.

Ova obnova ruskih vojnih sposobnosti u Crnom moru predstavlja izazov za strategiju Zapada u regionu, ustaljenu još od raspada Sovjetskog Saveza: neumoljivo širenje evroatlantskih institucija u cilju obuhvatanja čitave crnomorske regije i zadržavanja Rusije na (tada ograničenoj) severoistočnoj obali. Zamor od širenja kombinovan političkom nestabilnošću na južnoj periferiji Evrope je uskratio vetar u jedrima zapadnom projektu.

Istovremeno, ruske akcije protiv Gruzije 2008. i protiv Ukrajine 2014. su dale Moskvi širu kontrolu crnomorskog priobalja odvajanjem Abhazije od Gruzije i osvajanjem Krima. Za naporan posao uvlačenja ostatka priobalnih crnomorskih zemalja u NATO i Evropsku uniju nema apetita, naročito u Evropi. Za to vreme Rusija je preuzela vođstvo u predstavljanju sebe kao najboljeg arbitra za goruća regionalna pitanja – od rešavanja pravnog statusa Kaspijskog mora do okončanja građanskog rata u Siriji. Poruka Moskve je jasna: Crnomorskim zemljama nije potrebno mešanje Sjedinjenih Država.

Teritorije u crnomorskom regionu koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom Rusije

Glavna zapadna inicijativa koja opstaje u regionu je Južni energetski koridor – projekat za razvoj neophodnih infrastrukturnih veza i bezbednosnih odnosa kojim bi se omogućio protok evroazijskog prirodnog gasa do zapadnih potrošača, bez prolaska kroz rusku teritoriju. Vezivno tkivo ovog projekta je Azerbejdžan, koji ne samo da poseduje sopstvene rezerve gasa, nego služi i kao ključno tranzitno čvorište koje povezuje Centralnu Aziju sa Evropom. Međutim, čak i tamo Rusija ima svoj pristup. Ruski tvrdolinijaški pokušaj iz devedesetih da se Azerbejdžan primora da zaboravi na „Glavnu izvoznu rutu“ od Bakua do Džejhana u Turskoj je zamenjen uglađenijim pristupom. Moskva više ne pokušava da blokira, nego da učestvuje.

Ruski gasovod Turski tok – čija je izgradnja trenutno u toku sa namerom da se ruska teritorija poveže sa evropskom Turskom – će Rusiji pružiti osnovu da gasom snabdeva ne samo Tursku, nego i čitavu južnu Evropu. Ovo će pomoći da se ruski uticaj proširi u mestima kao što su Bugarska, Srbija i Mađarska – pa čak i Italija, u kojoj je nova vlada mnogo manje sklona kontinuiranim sankcijama protiv Moskve. Istovremeno, Rusija može takođe da radi sa Azerbejdžanom tako što će ga snabdevati gasom i tako se indirektno pridružiti projektu Južnog energetskog koridora. Ovo bi podrilo strateški smisao projekta koji je trebalo da smanji ruski energetski uticaj na južnu i centralnu Evropu.

Kada se ima u vidu da SAD identifikuju Rusiju kao velikog protivnika, ironija je što je odluka Trampove administracije da se povuče iz Iranskog nuklearnog sporazuma nenamerno ojačala ruske pozicije na Crnom moru. Da bi imao bilo kakve šanse za uspešno smanjivanje ruskog uticaja, Južni energetski koridor zahteva veće količine gasa nego što sam Azerbejdžan može da pruži.

Kako se čeljusti američkih sankcija ponovo zatvaraju oko Teherana, kaspijsko poravnanje postaje daleko manje izvesno. Pristajanje Irana na demarkaciju u jezeru zasnivalo se dobrim delom na mogućnosti pokretanja zajedničkih projekata sa drugim priobalnim kaspijskim zemljama. Nema indicija da je Trampova administracija zainteresovana da podrži bilo kakav sličan projekat. Bez dogovora će i drugi deo strategije Zapada za Južni energetski koridor – a to je izgradnja transkaspijskog gasovoda kojim bi se ogromne turkmenistanske rezerve prirodnog gasa preusmerile zapadno – verovano propasti.

Druga nastojanja za upotrebu Južnog koridora u njegovom punom kapacitetu, bilo da Turkmenistan menja gas sa Iranom ili da se iranski gas doprema na Zapad, takođe su van igre. Prema tome, ili će ruski Turski tok popuniti prazninu, ili će sama Rusija postati učesnik u Južnom koridoru, što znači da u bilo kojoj varijanti uticaj Rusije neće biti smanjen.

Pre dve godine sam istakao da „Rusija pokušava da se nametne kao arbitar u crnomorksom basenu“. Mnogi američki analitičari su prepoznali rastuće vojne kapacitete Rusije, ali su se nadali da će se energetska dinamika kretati protiv ruskog uticaja. Međutim, Moskva je naučila da iskoristi ove trendove kako bi ispunila svoje političke ciljeve, i to u trenutku u kojem je Americi nedostajala koherentna strategija. Danas je Rusija bliže nego ikad ostvarenju svog cilja da postane dominantna sila na Crnom moru.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

War On The Rock/Russia Insider