Prikaz knjiga: 1. Meri V. Dirborn, „Ernest Hemingway: A Biography / Ernest Hemingvej: biografija“, Knopf; 2. Džejms M. Hačison, „Ernest Hemingway: A New Life / Ernest Hemingvej: novi život“, Pennsylvania State University Press; 3. Nikolas Rejnolds, „Writer, Sailor, Soldier, Spy: Ernest Hemingway’s Secret Adventures, 1935-1961 / Pisac, mornar, vojnik, špijun: tajne avanture Ernesta Hemingveja 1935-1961“, Vilijam Morou; 4. „The Short Stories of Ernest Hemingway: The Hemingway Library Edition / Pripovetke Ernesta Hemingveja: Hemingvejeva sabrana dela“, Scribner
Da je Nacionalno udruženje za vatreno oružje SAD ikada razmišljalo o tome da u svoje redove primi nekog dobitnika Nobelove nagrade za književnost – to bi bio Ernest Hemingvej. Magazin Sportsko streljaštvo je 2010. objavio ilustrovanu knjigu Hemingvejevo oružje. Pred nama je neverovatno detaljan, raskošno ilustrovan i sablasno fetišistički katalog vatrenog oružja koje je posedovao veliki pisac: automat Brauing 5s (u srpskoj terminologiji poznatiji kao „Broving“ – prim. prev.), pištolji Kolt Vudman, sačmarice Vinčester 21, lovačke dvocevke za na bok (bokerice) Merkel, Bereta S3, lovački karabini Manliher-Šoenauer, puška za lov na krupnu divljač, 577 Nitro Ekspres (fantazirao je da njom ubije senatora Džoa Mekartija), visokokalibarski mauzer, automat Tompson kojim je, po sopstvenim rečima, ubijao ajkule.
Na jednoj fotografiji u ovoj knjizi Hemingvej je sa Gerijem Kuperom i zamahuje lovačkom dvocevkom Brauing; na drugoj nekoj zadivljenoj holivudskoj lepotici pokazuje svoju sačmaru pumparicu Model 12: „Hemingvej je mnogo voleo da uči žene da pucaju – koji muškarac ne bi rado trenirao Džejn Rasel?“ Tu je i puška Grifin end Houv 30-06 Springfild– „koja je već okusila krv losa, jelena i medveda“ – prislonjena uz ubijenog nosoroga. Autori knjige jedino ne znaju kojim oružjem je Hemingvej izvršio samoubistvo 1961.
Hemingvejeva osobena varijanta američkog romantizma zapravo se svodi na duboku povezanost sa prirodom koja se izražava žestokim napadima na nju. U priči „Očevi i sinovi“, jednoj od onih koje su izdržale test vremena, njegov alter ego Nik Adams vozi se kroz pejzaž „zamišljajući kako lovi sve što vidi“. Ta pohlepa je Hemingveja učinila slavnim – postao je zlatni standard američke muškosti. Kao što je pokazao Dejvid Erl u knjizi All Man! / Muškarac od glave do pete, 50-ih godina prošlog veka u muškim magazinima su se mogli naći naslovi poput „Hemingvej: američka muškarčina broj jedan“ i „Hemingvejeve maljave grudi“.
Ali ta persona alfa mužjaka i njegova nezasita želja za posedovanjem žena i pobeđivanjem prirode Hemingveja danas čini odbojnim. Teško je saosećati s čovekom koji je svojoj trećoj ženi, sjajnoj novinarki Marti Gelhorn koja je tada izveštavala iz Drugog svetskog rata, poslao telegram: „Jesi li ti ratni izveštač ili žena u mom krevetu?“ Još je teže ne zgroziti se nad njegovim ubijanjem lavova, leoparda, geparda i nosoroga u Africi ili nad hladnokrvnim saopštenjem Meri Dirborn o sudbini 18 delfina koje su Hemingvej i njegovi drugari uhvatili kod Ki Vesta: „Oni će poslužiti kao đubrivo za Paulinine leje s cvećem“. (Paulina je bila njegova druga žena.)
Kada se tome dodaju svedočenja da je Hemingvej u kasnijim decenijama bio, po rečima svoje četvrte žene Mari, „naprasit, bezdušan, bezobziran i krajnje detinjast“, njegova životna priča postaje još odbojnija. Ipak, izgleda da je glad za njegovim biografijama nezasita. Činilo se da je Majkl Rejnolds u svojoj petotomnoj biografiji objavljenoj 1986. i 1999. rekao sve što je vredno pažnje, ali knjige i dalje pristižu. One se bave jednom rečenicom koju je Marta Gelhorn napisala u pismu majci u vreme kada se spremala da se razvede od Hemingveja: „Čovek mora biti veliki genije da bismo mu oprostili to što je odvratno ljudsko biće.“
Neprestano kopanje po Hemingvejevom životu povlači opasnost od zagađenja: odvratni mulj ličnosti mogao bi ukaljati veličinu njegovih romana Sunce se ponovo rađa, Zbogom oružje i niza sjajnih pripovedaka. S druge strane, kroz lažnu sliku američkog mužjaka broj jedan možemo nazreti izvornu tragediju muškosti i u Hemingvejevom životu i u njegovim najboljim delima.
***
Na prvim stranama nove Hemingvejeve biografije Džejms Hačison navodi anegdotu koja svojim smradom izmišljotine nadmašuje smrad mrtve sabljarke iz Starca i mora. Tom anegdotom se ističe fizički i psihološki kontrast između supermuževnog Hemingveja i slabašnog Džejmsa Džojsa u Parizu sredinom 20-ih godina prošlog veka:
„Iako je Hemingvej često zbijao šale na račun Irčeve telesne slabosti, bila je to prilika za šale i zabavu tokom čestih zajedničkih pijanki. Kad bi se Džojs napio i izazivao nekog nepoznatog čoveka u kafani da muški reše stvar, prosto bi upro prstom u svog druga i rekao, „Pozabavi se njime, Hemingveje! Pozabavi se njime!““
Da li je Džojs zaista izazivao tuče po kafanama? Ako jeste, njegovim biografima je to promaklo. U svojoj merodavnoj knjizi Hemingvej: pariske godine Majkl Rejnolds ne pominje tu sočnu anegdotu. Poreklo priče, čini mi se, treba tražiti u Hemingvejevom hvalisanju 3 decenije kasnije, u intervjuu za Tajm 1954, nakon što je dobio Nobelovu nagradu. U tom kontekstu jasno se vidi da je priča lažna. Anegdota o slabašnom Ircu koji se krije iza muževnog Amerikanca deo je duže priče u kojoj Džojs navodno kaže Hemingveju „kako se plaši da je njegova sopstvena proza suviše palanačka i da bi možda trebalo da malo putuje i vidi sveta“. Nora, buduća Džojsova žena, to sluša i slaže se: „Njegova žena je bila prisutna i rekla je da je njegovo delo zaista suviše palanačko: „Džimu bi dobro došlo malo tog lova na lavove“.“
Da je cela ta priča neosnovana jasno se vidi iz toga što Hemingvej nije išao u lov na lavove pre 1933, celu deceniju posle tog tobožnjeg razgovora. Nora i Džejms Džojs su navodno zaključili da bi Džojs bio mnogo bolji pisac kada bi više ličio na Hemingveja iz njegovih poslednjih decenija, muškarčinu i lovca koji putuje svetom, a ne na mršavka koji se oslanja na svog krupnijeg drugara kada treba muški rešavati stvari.
U izvesnom smislu ova epizoda nam kaže samo to da je Hemingvej bio kompulsivni lažov i da je Hačison naivno naseo na njegovo hvalisanje. Ideja o Džojsu na safariju mogla bi se razviti u društvenu igru: Prust u svemiru, Kafka u disko klubu itd. Ali ta rđava izmišljotina prikriva činjenicu da je Hemingvej zaista bio prisno vezan za Džojsa. U svoja dva najranija – i najbolja – romana Sunce se ponovo rađa i Zbogom oružje on razvija ono što je Džojs radio u Uliksu. Kao što je Hemingvej priznao u čuvenom intervjuu za Paris rivju 1958: „Uticaj njegovog [Džojsovog] dela sve je promenio i omogućio nam da odbacimo ograničenja.“
Ta ograničenja delom su se odnosila na otvoren govor o seksu i telu, a delom su bila stilske prirode. Hemingvej je sjajno iskoristio slobodu koju mu je Džojs omogućio. Ton njegovih izvrsnih priča o Niku Adamsu preuzet je iz Dablinaca. Teško je zamisliti njegovu prvu potpuno uspelu pripovetku „Indijanski logor“ bez na primer „Arabije“, a iz predgovora Šona Hemingveja za novo izdanje Hemingvejovih kratkih priča možemo saznati da je njegov deda nemilosrdno isekao 8 strana s početka te priče da bi odmah uronio čitaoca u tok radnje, kao što to radi Džojs. Dugi unutrašnji monolog Meri, žene Harija Morgana kojim se završava „Imati i nemati“ možda nije dostojan naslednik monologa Moli Braun u Uliksu, ali Džojs je svakako omogućio Hemingveju da to pokuša.
Međutim, čak i ti uticaji su manje važni od nečeg drugog što je Džojs dao Hemingveju, a to je specifična predstava o muškosti. Ta predstava je suprotna personi koju će Hemingvej kasnije iskovati – junaku koji „muški rešava stvari“. U Leopoldu Blumu Džojs nam je dao junaka koji ništa ne rešava i uopšte nije muževan, miroljubivog malog čoveka koji živi sa saznanjem da ga Moli vara sa Blejzesom Bojlanom. Hemingvejeva velika tragedija je to što je prvo dublje uronio u tu vrstu nemuškosti, a onda se pretvorio u parodiju upravo one muškosti koju je potkopavao. Uprkos svim svojim tiradama o hrabrosti, on je možda najveća kukavica u književnosti 20. veka.
***
Hemingveja uobrazilja je imala pristup dvema stvarima koje je on krio iza svoje spoljašnje, javne slike – složenoj seksualnosti i dubokoj traumi. Od 1986. godine, kada je objavljen njegov nezavršeni roman Rajski vrt, na kome je povremeno radio od 1945. do 1961, bilo je očigledno da ga privlači uzbuđenje prekoračivanja seksualnih granica. Ovaj mužjak je bar delimično, bar u sopstvenoj uobrazilji, bio i ženka. Već je bilo jasno da Hemingveja privlače erotski potencijali androgenog. U romanu Zbogom oružje Frederik i Ketrin razgovaraju o tome da puste kosu iste dužine kako bi bili „ista osoba“. U priči „Poslednja dobra zemlja“ sestra Nika Adamsa žrtvuje dugu kosu da bi bila kao on: „I ja sam dečak“, a Nik na to kaže: „Mnogo mi se sviđa“. Ali u Rajskom vrtu to ide mnogo dalje. Ketrin seče kosu da bi bila kratka kao kod njenog muža Dejvida, ali onda postaje dečak Piter, a Dejvid devojčica koja se takođe zove Ketrin. U Dejvida/Ketrin prodire njegova žena/muž:
„Dok je ležao tu, nešto je osetio; njena ruka ga je držala i spuštala se sve niže, a on joj je pomogao svojim rukama, i onda je ležao u mraku ne misleći ni na šta, samo osećajući težinu i neobičnost u sebi, i ona je rekla, „Sad ne možeš da kažeš ko je ko, je l’ tako?““
Opaska Zelde Ficdžerald da je Hemingvej„sekapersa s maljavim grudima“ je okrutna i netačna, ali ne više nego Hemingveja karikatura samog sebe kao najmuževnijeg muškarca na planeti.
Uravnotežena, dobro potkrepljena biografija Meri Dirborn ubedljivo prati unazad neka od tih interesovanja, sve do Hemingvejevog detinjstva, kada se autoritativna majka Grejs uporno odnosila prema Ernestu i njegovoj starijoj sestri Mraselin kao da su blizanci, pravila im iste frizure i zahtevala da budu u istom razredu. Jaka antipatija koju je Ernest razvio prema Marselini možda je prvi izraz njegove tendencije da na komplikovane želje reaguje odlaženjem u suprotnu krajnost.
Hemingvejeva seksualna složenost može se dovesti u vezu i s njegovim iskustvom u Prvom svetskom ratu. Naravno, on je mrzeo pomisao da je bio traumatizovan, delimično i zato što je mrzeo taj kliše. Ima umora i izvesnog humora u kategoričnosti s kojom narator u romanu Sunce se ponovo rađa Džejk Barns govori o svom prvom susretu s Bretom Ešlijem: „Verovatno bismo nastavili razgovor o ratu i složili se da je to zapravo bila nesreća za civilizaciju i da bi verovatno bilo bolje da je bila izbegnuta“. Razumljivo je što Hemingvej, čija porodica generacijama nosi teret mentalne bolesti i samoubistva, nije želeo da bude sveden na studiju slučaja. U intervjuu za Tajm iz 1954. upitao je novinara: „Kako bi se vama svidelo da sve što ste u životu uradili dolazi od neke traume? Ne želim da postanem Legs Dajmond književnosti“. (Dajmond je bio gangster poznat po tome što je preživeo više ranjavanja vatrenim oružjem.)
Godine 1959, kada se pojavila studija Filipa Janga o njemu, Hemingvej je primetio u pismu Harviju Bretu: „P. Jang: sve je to od traume. Svakako je bilo mnogo trauma 1918, ali simptomi su nestali do 1928“. Međutim, ako je preterana muškost bila Hemingvejev pokušaj da izbegne privlačnosti androginije, prenaglašene poze čoveka od akcije i stalno vraćanje na mesta opasnosti i smrti sigurno su bili simptomi dugotrajnih posledica njegovih ranih ratnih iskustava.
***
Hemingvej je tek bio napunio 18 godina – u našem vremenu to bi značilo da je tek izašao iz detinjstva – kada je u julu 1918. stigao u Italiju. Prvog dana, pre nego što je stupio u jedinicu bolničara Crvenog krsta, pozvan je na mesto velike eksplozije u fabrici municije 20-ak kilometara od Milana. Njegov prvi ratni doživljaj bilo je sakupljanje otrgnutih delova tela radnika u fabrici. Hačison navodi iz dnevnika Hemingvejevog ratnog druga Milforda Bejkera:
„Na bodljikavoj žici kojom je teren bio ograđen, udaljenoj od fabrike 300 metara, visili su komadi mesa, delovi glava, ruke, noge, leđa, kosa i čitava poprsja. Zgrabili smo nosila i stali da sakupljamo delove tela. Najpre smo videli telo žene, bez nogu, bez glave, s crevima koja su visila. Hemi i ja smo se skoro onesvestili, ali smo stisnuli zube i stavili to na nosila.“
Začudo, u svojoj obimnoj biografiji Meri Dirborn tom događaju posvećuje samo jedan pasus i komentariše ga tako banalno da od toga zastaje dah: „Ernest se od tog posla verovatno prestravio“. Mnogo je verovatnije da je mladić, koji nikada ranije nije video nasilnu smrt, a pogotovo nije držao u rukama torzo iz koga vise creva i koji se „skoro onesvestio“ od strašnog prizora, ostao trajno potresen.
Kada je iskoristio taj događaj u priči/eseju „Prirodna istorija mrtvih“, Hemingvej je to uradio u maniru preterane naučne objektivnosti. Priča počinje ovako: „Uvek sam smatrao da je rat nepravedno izostavljen kao polje izučavanja prirodnih nauka“. U odlomku koji se bavi tim događajem on brzo prelazi sa „ja“ na „mi“, a mogućnost padanja u nesvest se ne pominje. Ton je hladan, neutralan:
„Sećam se da smo prvo sakupljali cele mrtvace, a onda delove tela. Mnoge od njih smo odvajali od teške ograde od bodljikave žice koja je okruživala teren fabrike i sa nje odvojili mnogo rastrgnutih komada tela.“
Vredno je pažnje (nesvesno?) ponavljanje glagola „odvojiti“. Ima nečeg neubedljivog u toj prozi, nečeg paničnog u potrebi za tako snažnom izolacijom od stvarnosti koja se opisuje. A to distanciranje postaje zaista poremećeno kad Hemingvej doda, s nadrealističkom bezbrižnošću, da nam je „prijatna, mada prašnjava vožnja kroz predivnu prirodu Lombardije… nadoknadila neprijatnost ovog zadatka“. Na tom mestu čitalac prosto mora da frkne od negodovanja. Kada u ranom nacrtu za tu priču, koji je Šon Hemingvej uvrstio u novo izdanje, njegov deda kaže: „A kada govorimo o onome što sam video… nikada nisam bio naročito impresioniran takozvanim strahotama“ – prosto je teško u to poverovati.
Zanimljivo je i to da ova priča/esej najavljuje njegovo interesovanje za kosu kao znak polne inverzije:
„Što se tiče pôla mrtvaca, činjenica je da smo tako navikli na prizor mrtvih muškaraca da je pogled na mrtvu ženu vrlo potresan. Prvi put sam video suprotno stanje u vezi s polom leševa posle eksplozije fabrike municije koja se nalazila blizu Milana… Moram otvoreno da priznam da sam doživeo šok kad sam shvatio da su to uglavnom leševi žena, a ne muškaraca. U to vreme žene još nisu nosile kratku kosu, kao što su činile nekoliko godina kasnije u Evropi i Americi, i najmučnija stvar, valjda baš zbog neobičnosti, bila je prisustvo, ili što je još gore, povremeno odsustvo dugačke kose.“
Tu možemo da vidimo kako se Hemingveja tajna erotska interesovanja – obrtanje roda, fetišiziranje kose – prepliću sa ekstremnim nasiljem i grotesknim užasom. Ne treba ceo njegov život svesti na traumu da bi nam bilo jasno koliko je taj doživljaj bio mučan jednom tinejdžeru. Onda nije čudo što je Hemingvej postao detinjasti lažov kada je u julu 1918. za psihološkom usledila i telesna rana od šrapnela i mitraljeske vatre. Tada je počeo da priča sumnjive priče o junaštvu i nikada nije prestao. Kada hvalisanje nije bilo dovoljno, bacao se u nepromišljene avanture, išao na safari, postao (ilegalni) borac u Drugom svetskom ratu i gomilao povrede mozga koje su izvesno ubrzale razvoj njegovih manija.
Njegovo hvalisanje je ponekad pomućivalo stvarne činjenice, koje su same po sebi bile dovoljno upečatljive: dok je Meri Dirborn odbacila kao neosnovane Hemingvejeve ratne veze sa NKVD-om, pretečom KGB-a („NKVD veza nikada nije postojala“), veoma zanimljivo istraživanje Nikolasa Rejnoldsa u knjizi Pisac, mornar, vojnik, špijun pokazuje da je Hemingvej zapravo radio i za Ruse i za Amerikance: za NKVD je posetio zamenika vođe kineske komunističke partije na svom novinarskom putovanju u Kinu 1940. godine, a dve godine kasnije je pisao fantazmagorične izveštaje za FBI o nemačkim špijunima na Kubi. (U jednom od njih preporučuje da se igrači džaj-alaja iskoriste za bacanje bombi na podmornice.)
***
Hemingvej je imao dovoljno uzbudljivih poduhvata i nije bilo potrebe za smešnom pričom da je manje više sam preoteo Pariz od Nemaca koju je objavio Man’s Magazine 1959. pod naslovom „Lični rat Ernesta Hemingveja protiv Adolfa Hitlera“: „Kad su saveznici ušli u Pariz, našli su tablu s natpisom Posed Ernesta Hemingveja“. Njegovo detinjasto razmetanje sakriva prefinjenost njegove najbolje proze, u kojoj on potkopava sve predstave o junačkoj muškosti. U tužnoj knjižici Tata: lična sećanja Hemingvej sin Gregori, koji je bio transseksualac, piše: „Zapravo sam želeo da budem hemingvejski junak. Ali šta je to dođavola?… Hemingvejski junak je bio sam Hemingvej“. Tu se prevario. Hemingvejski junak, bar u Hemingvejevim najvažnijim delima, daleko je od muškarčine maljavih prsa koju je izigravao njegov otac.
U jednoj od njegovih najboljih priča „Kratki srećni život Frensisa Mekambera“ glavni junak nije veliki beli lovac Vilson koji liči na samog Hemingveja. Pravi junak je kukavica i rogonja Mekamber. U romanu Sunce se ponovo rađa glavni junak Džejk nema penis. A to nije ni simbol ni šala kao što bi verovatno bilo u nekom romanu pre Hemingveja, već ljudska realnost o kojoj se govori blago i suptilno, i kojoj se udahnjuje jednostavno dostojanstvo. Način na koji Hemingvej uvodi tu činjenicu sjajan je primer umetničkog takta. U trećem poglavlju, posle prvog susreta s Džejkom, Bret kaže: „Šteta je što si bolestan. Dobro se slažemo. Šta tebi u stvari fali?“ „Povređen sam u ratu“, rekao sam“. U sledećem poglavlju Džejk se svlači i posmatra se u ogledalu. Hemingvejev genij će nam otkriti o kakvoj povredi je reč dok narator uporedo razmišlja o nameštaju, pa je ono što vidi u ogledalu – sopstvena osakaćenost – pomešano s banalnim mislima o sobi u kojoj se zatekao:
„Dok sam se svlačio, ogledao sam se u ogledalu velikog ormara pored kreveta. Bila je to tipično francuski nameštena soba, veoma praktična. Od tolikih mogućih rana. Valjda je to smešno. Obukao sam pidžamu i legao.“
Ritam te proze dolazi od Leopolda Bluma, ali Hemingvej ide dalje kad muškarca koji je ostao bez muškosti pretvara u živo, nepostiđeno prisustvo u književnosti. Džejk se seća italijanskog oficira koji mu je rekao da je u svojoj borbi žrtvovao više od života time što je izgubio penis – ali knjiga nam kaže da je život ipak nešto više od toga.
U romanu Zbogom oružje to prihvatanje nemuškosti ide do vrhunske izdaje muške časti, dezertiranja s fronta. Nije teško pokazati da se u najboljem odlomku u celom Hemingvejom delu govori o bežanju od rata. Dugačak opis povlačenja italijanske vojske posle strahovitog poraza u Kaporetu je blistava bravura i valja primetiti da je ona, uprkos Hemingvejevom uzdizanju ličnog iskustva, nastala na osnovu tuđih svedočenja. Ona je i oproštaj od hrabrosti i moći i one muškosti koja se izražava stisnutom gornjom usnom. Karabinjeri koji ispituju vojnike u povlačenju i po kratkom postupku streljaju sve osumnjičene za izdaju uzor su hladnokrvnosti i hrabrosti, ali čine te osobine odvratnim. Reč „distanca“ pojavljuje se sa svim svojim psihotičnim ođecima:
„Dosad su ubili svakog koga su ispitivali. Ispitivači su imali onu divnu distanciranost i posvećenost strogoj pravdi kakvu imaju ljudi koji se bave smrću a sami nisu ugroženi.“
Junak knjige doslovno beži od divne distanciranosti hladnokrvnog ubice. On s njom raskida i fizički i psihološki: „Za mene je gotovo. Želim im svu sreću… Ali to više nije moja stvar.“
U svojim velikim knjigama Hemingvej je i sam pokušao da pobegne od toga. Bezmalo je uspeo. Bar estetski gledano, muškost više nije bila njegova stvar. Ili bar to nije bila sve dok se svet nije živo zainteresovao ne za njegove zrele istine, već za njegove detinjaste laži. On je pobegao od sopstvenog hrabrog dezerterstva. Postao je muška karikatura – razmetanje, pijančenje, menjanje žena za noviji model, muške avanture, harem muških drugara i prenaglašena muževnost postali su Hemingvej, a Hemingvej se sveo na njih. Herojski je napustio tu priču, ali je pre toga napravio parodiju od samog sebe.
Autor Fajntan O’Tul
Prevela Slavica Miletić
Izvor New York Review of Books/Peščanik, 09. avgust 2018.
