Da li je demokratija moguća u Srbiji?

Da bi demokratija zaista funkcionisala potrebna je i kvalitetna politička elita, a tu je Srbija u velikom problemu

Moderna demokratija je sistem koji obezbeđuje poštovanje ljudskih prava i jednakost građana pred zakonom, sistem u kome građani na slobodnim izborima biraju vlast i aktivno i neometano učestvuju u političkom životu. Da bi demokratija zaista funkcionisala potrebna je i kvalitetna politička elita, a tu je Srbija u velikom problemu.

Podrazumeva se, ili bi trebalo da se podrazumeva, da ljudi koji se bave politikom i javnom delatnošću imaju dara za to, da poseduju znanje, sposobnost, čast, integritet, ugled. Kod nekoga može pretezati znanje i elokvencija, kod drugoga integritet, ali bi sve pomenute karakteristike, u većoj ili manjoj meri, morale biti na broju. Hulje, na primer, ne bi smele biti u parlamentu ili na javnoj funkciji, ma kako bile sposobne.

NE MOŽEŠ IZGUBITI ONO ŠTO NEMAŠ
Bavljenje politikom podrazumeva i da se nabrojane karakteristike često stavljaju na kocku, da su javni delatnici na iskušenjima svih vrsta i da su zato na oku javnosti. U politiku se može ući kao častan i kompetentan čovek, a sticajem nesretnih okolnosti ili ličnih posrnuća iz nje se može izaći obeščašćen i sa uništenom reputacijom. To je rizik bavljenja politikom i upravo je ta vrsta rizika moćan instrument disciplinovanja javnih delatnika i jedan je od ključnih stubova funkcionalne demokratije.

Šta se događa kada se politikom ili javnim poslom pretežno bave ljudi bez znanja, bez časti, bez ugleda, rečju, kada se politikom bave ljudi bez ikakvih kvaliteta? Kakvom pritisku ili riziku mogu biti izloženi oni koji u politiku unose samo golu ambiciju i beskrupuloznost? Oni ne rizikuju ništa, jer ne mogu izgubiti ono što nemaju. Za njih je politika prostor slobode u kome mogu pokazivati najgore ljudske osobine bez ikakvih posledica po sebe i sopstvenu budućnost. Teško je naći oblast života u kojoj se najgori tako izdašno nagrađuju i u kojoj se od beščašća može tako ugodno živeti.

Ostavimo po strani karakterologiju, ostavimo po strani i sve istorijske i socijalne faktore koji se mogu upotrebiti kao objašnjenje, opravdanje ili izgovor za stanje demokratije u Srbiji. Pogledajmo ono što doprinosi lošem stanju i što se može promeniti odmah – a to je proporcionalni izborni sistem. Teorija nema odgovor na pitanje da li je bolji većinski ili proporcionalni izborni sistem i to ostaje kao trajna dilema. Ali to je dilema primerena razvijenim demokratijama u kojima postoje standardi u javnom životu kakvih u Srbiji nema.

VEĆINSKI IZBORNI SISTEM?
Proporcionalni izborni sistem u kome se glasa za partijske liste najgori je sistem za države bez političke kulture i bez demokratske tradicije. On afirmiše i pojačava sve negativne fenomene o kojima je ovde reč. On omogućava da cela politička struktura počiva na nekoliko lidera i na opasnoj vaninstitucionalnoj centralizaciji moći onoga ko se dokopa vlasti. Politički lideri mogu na izborne liste staviti koga žele. Biraju se poslušni, a pogotovo dobro dođu oni koji se ničega ne stide. Liderima negativna selekcija obezbeđuju sigurnost da ih niko ne može ugroziti, bar dok su na vlasti.

Za politički oporavak neophodno je da građani neposredno biraju svoje predstavnike imenom i prezimenom (a ne da glasaju za liste). To bi obezbedilo da se politikom bave pismeni ljudi koji umeju artikulisano da zastupaju političke stavove, ljudi koji imaju reputaciju i biografije vredne poštovanja. Oni, i to svako za sebe, morali bi da obezbede glasove u direktnoj konkurenciji sa sebi sličnima ne skrivajući se iza vođa.

Srbija danas nema dovoljno ljudi koji su u stanju da na fer izborima svojim autoritetom izbore poslaničko mesto. Politička scena bi se svela na mali broj partija i sprečila bi se pojava fantomskih stranaka za jednokratnu upotrebu. Uzgred, za malenu Srbiju je 250 poslanika previše, bez obzira kakav izborni sistem bio.

Na srpskoj javnoj sceni prisutan je veliki broj intelektualaca koji bez obaveze sufliraju iz „trećeg reda“ podržavajući danas jednog sutra drugog „spasioca“, dok Srbija tone. Većinski izborni sistem bi njima dao šansu da direktno uđu u borbu za poslaničko mesto, ili ako to ne žele, da se bar okanu narcisoidnog koketiranja sa politikom i političkim partijama. Politika je ipak vokacija, a ne prostor zabave dokonih.

Za politički oporavak Srbije, za civilizovanje javne scene, za formiranje odgovorne političke elite neophodan je većinski izborni sistem. On ne bi rešio sve probleme demokratskog ustrojstva Srbije, ali bi bio prvi korak na dugom putu njihovog rešavanja. Nažalost, čini se da takva promena danas ne odgovara ni vlasti ni opoziciji.

 

Politika/Nkatic.wordpress.com