Како је немачки суфицит допринео финансијској кризи

Немци продају и извозе пуно, али купују премало из иностранства

Немачка превише извози а премало увози. На то су Немци поносни, али експерти упозоравају да је то допринело дужничкој кризи. У Немачкој, земљи филозофа и песника, то не разумеју.

У Немачкој, некадашњој земљи песника и филозофа, као да су комплексна размишљања непожељна. Овај утисак настаје када се баци поглед на дискусије о економској ситуацији протеклих година. Дужничка криза, због које се монетарна унија могла распасти, из немачког угла је проблем „кризних земаља“. Грци, Португалци, Шпанци и Италијани су „живели изнад својих могућности“ и „задужили се до грла“, уместо да су више радили и штедели. То се и дан данас може чути у Немачкој.

То се причало не само по кафанама, већ и у медијима, али и у политичком Берлину, где је бивши министар финансија Волфганг Шојбле као узор наводио пример штедљиве немачке домаћице. Слично су аргументовали и немачки економисти, показавши тиме интелектуалну ограниченост која постоји у Немачкој када је реч о овој дисциплини.

СВЕ СУ ДОБРО УРАДИЛИ
Немци и даље сматрају да су у праву и то стално поткријепљују привредним растом и добром економском ситуацијом. Незапосленост је рекордно ниска, привреда цвета, а немачки аутомобили и машине сјајно се продају – широм света. Другим речима, „ми смо све урадили како треба“.

Морис Обстфелд, водећи економиста у Међународном монетарном фонду (ММФ) један је од оних који се годинама противе таквом поимању ствари. Попут стрпљивог учитеља који се обраћа превртљивом детету, он је у гостујућем чланку за немачки лист „Велт“ направио нови покушај да немачка јавност чује и другачији аргумент који гласи: „Немци продају и извозе пуно, али купују премало из иностранства“.

Последица је суфицит у извозу од 122 милијарде евра, само у првој половини 2018. године. Многи Немци поносни су на ову бројку: Пуно пара зарадили, мало пара потрошили – све по узору на штедљиву немачку домаћицу.

ЗАДУЖЕЊЕ КАО МОДЕЛ ПОСЛОВАЊА
С друге стране, за економисту Обстфелда велики суфицит на текућем рачуну представља претњу слободној трговини и глобалној финансијској стабилности. Трајно извозити знатно више него увозити значи да се властити пословни модел заснива на задужењу других.

Према калкулацијама ММФ-а, око 20 одсто светског трговинског суфицита прошле године отишло је у Немачку, а у Кину 11 одсто.

Обстфелд није усамљен у својој критици. Амерички председник Трамп стално се жали због немачког суфицита, уосталом као и OECD, а Комисија ЕУ је чак поставила горњу границу. Суфицит који износи више од шест процената бруто друштвеног производа окласификован је као „угрожавање стабилности“. Немачка је знатно изнад горње границе већ годинама. Теоретски, ЕУ Комисија може покренути поступак против Немачке, али све се завршава пријатељским упозорењима.

ФЕТИШ НЕПОПРАВЉИВИХ ШТЕДИША
Шта да радимо кад су наши производи тако популарни? То је омиљени аргумент који долази са немачке стране. Међутим, тај аргумент потпуно одудара од суштине проблема. Нико не критикује немачки извоз, већ слаб увоз. А разлози за то су у немачкој сфери одговорности.

Домаћа потрошња стагнирала је готово 20 година, пре него што се појачала, наводи Фондација Ханс Буклер, блиска Немачком синдикалном савезу. Слично је било и са зарадама. На први поглед сјајна статистика са запосленошћу на тржишту рада базира се на порасту запослених са ниским примањима и отежаним условима рада.

Поред тога, премало је инвестиција у јавном сектору. Путеви и мостови су оронули. Возови ретко стижу на време, увођење обновљивих видова енергије не напредује, дигитализација заостаје. У исто време општине и градови морају да штеде, где год могу: на базенима, објектима културе, домовима за старе, школама и обдаништима. „Позитивна нула“ која значи да нема више дуга и о којој сањају министри финансија, својеврстан је фетиш у Немачкој, рекао је једном приликом француски председник Макрон.

НЕЗАДОВОЉСТВО И ЖРТВЕНИ ЈАГАЊЦИ
Немачка влада сада чини напоре да критику због суфицита у размени роба не одбацује тако брзо као раније. Она указује на недавно повећање плата и инвестиција. Па ипак, могла је за свој народ да учини пуно више. Пример: Док многи кирије у градовима више не могу да плате, данас је у односу на 1990. годину упола мање повољних социјалних станова.

Дотрајала инфраструктура, високе кирије, недостатак места у државним обдаништима – све то изазива незадовољство, које се политички инструментализује. Аргумент који се користи је овај: Некада Грцима а сада избеглицама дајемо толики новац, а за обичне грађане га нема.

То да је немачко фиксирање на штедњу и истовремено суздржавање од инвестирања и повећања плата изазвало кризу, као што тврде Обстфелд али и други економски стручњаци, је мисао која је за Немце очито превише компликована. Можда би Доналд Трамп требало још једном у твиту да се позабави овом темом.

 

Извор Дојче веле, 10. август 2018.