Један поглед на свет из културно-антрополошке перспективе

Рецензија књиге „Тужна Модерна – Историја човечанства од Каменог доба до хомо американуса“ социолога Емануела Тода

Да ли се из типа породице могу извлачити закључци о будућности нација, држава и политичких блокова? У својој најновијој књизи „Тужна Модерна“, социолог Емануел Тод (на слици изнад) истражује еволуцију породичних форми у последњих пет миленијума, да би на крају дошао до закључака који одсликавају геостратешку мапу нашег времена. Рецензија једне књиге која зна много и аргументује смело.

Следе неки од Тодових закључака: Од либералне демократије, Европска унија се под немачким вођством развија у не-егалитарну аутократију. Англосаксонска сфера је најближа друштвеној организацији првобитног хомо сапиенса. Совјетски тоталитаризам је био само пролазна фаза у руском путу ка новим формама политичке слободе. Србија са Русијом, Балтиком, средњом Италијом, Словачком, Финском, Мађарском, Албанијом и Кином дели политичко наслеђе егалитарне комунитарне породице – захтева ауторитет, а не подноси га…

Добра социолошка литература у правилу и узнемирује и теши: Песимистичан део информише читаоца да је несавршеност друштва фиксна чињеница, док га оптимистични умирује како је то нормално стање. Тодова „Тужна Модерна – Историја човечанства од Каменог доба до хомо американуса“ (минхенска издавачка кућа Beck, 2018) класичан је пример тако структурисаног доказног поступка који расте на емпирији и консеквентно се одупире утопијском рефлексу.

Ауторова порука – ако вам се овог лета учинило да је глобални развој непрозирнији него иначе, да друштва постају заточеници патолошких социјалних форми, престаните да бринете. Све је уствари у реду, свет се развија у потпуном складу са својим различитим антрополошким матрицама.

BABY, IT’S ALL RIGHT!
База података из које Тод креће у политичку анализу данашњице и прогнозу будућих трендова је у демографији. Свако ко је сада забрзао према општем месту популарне демографије да ће „жута раса завладати светом“, нека се врати корак назад. Кад су у питању конкретне регионалне епизоде кинеског експанзионизма, „не треба претеривати“, сматра Тод. Кина је тако густо насељена да њен гравитациони систем не допушта прави експанзионизам, њено моћно демографско тежиште од 1,4 милијарде становника уземљује је ту где јесте. Да би објаснио Кину, Тод се служи метафором „црне звезде“, небеским телом густе масе без сјаја.

У стабилном стању, тојест онда кад на видику нема историјских ексцеса као Маове „Културне револуције“ коју је главом платило 30 милиона Кинеза, „Кина наступа као разумни и поуздани актер на међународној бини“, закључује аутор.Укратко, Кина је брига Кинеза; Европа и Сједињене Америчке Државе су брига свих, гласи поједностављени закључак књиге.

Методолошки, Тод истражује глобално у четири области – породица, религија, образовање, идеологија, и при томе користи десет варијабли – структура и развој породичне заједнице, сексуалне норме, положај жене, смртност деце, фертилитет, коначан број деце, удео високо образованих у друштву, теолошки правци, религиозна пракса и резултати избора. Његова емпиријска база података и статистичка обрада заузимају већи део, четири петине књиге од петсто страна, док су остатак друштвене дијагнозе, анализе и трендови.

На то се мора додати да „Тужна Модерна“ није дело за уску академску публику, већ је написана за сваког читаоца са политичким рефлексом. Тод нигде није сув, чак и његове најозбиљније статистичке таблице повремено проговоре језиком саркастичног хумора, или сетног омажа људској врсти.

Америчка готика (1930), Грент Вуд 

Степеница, степеница, па у подрум…
Кроз књигу води црвена линија породичних структура. Да би сачувао плаузибилност скока са емпирије на интерпретацију, Тод се аналошки служи Фројдовским моделом психе – свест, несвесно, подсвесно.

Дан и ноћ од 50 година: економија.
Горе на површини све промене су брзе и видљиве – рационални избор, логика развоја и напретка, захуктала глобализација, парламентарни избори на текућој траци.

Дан и ноћ од 500 година: образовање.
У слоју друштвено несвесног делују фактори образовања и религије у процесу који је започео пре пет стотина година општом алфабетизацијом и секуларизацијом.

Дан и ноћ од 5.000 година: типови породице.
У слоју подсвесног време тече још спорије. Дуго време, такозвано „longue duree“ (терминологија познате француске философске Школе Анала) откуцава у ритму промена породичне организације.

Дубоко на том нивоу још се врте процеси започети у старој Месопотамији пре пет хиљада година, када је хомо сапиенс постао разумно биће.  У савременом свету време протиче у циклусима од педесет, пет стотина и пет хиљада година. Ако вам се стога учини да нешто са светом није у реду, да је у раскораку сам са собом, ултрамодеран и безнадежно архаичан, то је зато што истовремено гледа на три сата, каже Тод. Какве ће бити друштвене, политичке, идеолошке форме у једној држави, какве интеграционе мустре, какав положај жене, то одређује хомо сапиенс у дубини, а не хомо економикус на површини.

Тод дели породичне структуре у четири форме: инокосна/нуклеарна породица са подтиповима (најчистији пример англосфера, од српских суседа Хрватска без Славоније), ауторитарна проширена породица (Немачка, Аустрија, Јапан, Словенија…), егзогамна комунитарна породица (Русија, Србија, Славонија…) и ендогамна комунитарна породица (муслимански свет, арапске културе).

Преурањени закључак читаоца би гласио како би аутор био врло разочаран ако, на пример, посети данашњу Србију и схвати да комунитарних породичних задруга оца са ожењеним синовима више нема, или Немачку из које је нестала проширена породица оца са једним ожењеним сином. Тод међутим не тврди да такве структуре и данас нужно постоје, само да вредности успостављене у дугом времену њиховог развоја делују и данас, и за те процесе развија посебну терминологију, као зомби-проширена породица, зомби-комунитарна породица, зомби-католичанство или зомби-протестантизам. Једино муслимански ендогамни комунитаризам не делује у зомби-форми, већ у живој, вирулентној.

„ИНОКОСНА/НУКЛЕАРНА ПОРОДИЦА ЈЕ НЕШТО ПРИМИТИВНО“
Нуклеарна породица – отац, мајка, деца – је била прва, каже Тод, она је тип организације првобитног хомо сапиенса. Она је наша, свима заједничка, седи нам у костима. Од момента кад у тај нуклеус уђу патрилокалитет (оријентација према оцу) и примогенитура (издвајање најстаријег сина) почиње развој комплексних породичних форми, уз све лошији положај жене.

У политичкој и друштвеној организацији англосфере делују вредности апсолутне нуклеарне породице радикалног индивидуализма, толико јаког да је у стању да кида везе међу генерацијама. Трансфер вредности се у америчкој породици одвија по следећој формули: деца су различита – људи су различити – народи су различити – ерго, универзални човек у лику рационалног хомо економикуса не постоји. Дакле, треба отети.

Берачи памука (1945), Томас Харт Бентон

Европска нуклеарна породица, на примеру Француске у ширем подручју Париза има егалитарну ноту: деца су једнака – људи су једнаки – народи су једнаки – универзални човек постоји. Дакле, треба се договорити. Код ауторитарне проширене породице германског света (Stammfamilie) се трансфер вредности с породице на друштво одвија на следећи начин: ауторитарни отац – деца нису једнака – људи нису једнаки – народи нису једнаки – универзални човек не постоји. Дакле, треба наредити.

Код егзогамне комунитарне породице руског типа: јаки отац – синови су једнаки – људи су једнаки – народи су једнаки – ерго, универзални човек је постојао. Постојао је дотле док је Совјетски Савез експанзионистички извозио комунистичку идеологију. Од слома комунизма, код Руса важи правило треба се договорити. Код ендогамне арапске фамилије, где су бракови између блиских рођака допуштени и форсирани (преко 50 одсто бракова у Пакистану, 35 одсто у срцу арапског света) влада максимални егалитаризам међу мушкарцима, жене су историјски на најнижој степеници. „Универзални човек“ постоји – то је муслимански мушкарац.

Тод: „У својој егзистенцији, Америка отеловљује архаичног и универзалног хомо сапиенса боље него иједна друга група на свету. Права тајна Америке је да се свету представља као будућност, док истовремено у себи носи људску прошлост. Америка нам поклања наду у напредак и истовремено срећу регресије.“ У таквој интерпретацији постаје јасно зашто Америка делује технолошки ултра-модерно, а друштвено архаично, са „хомо американусом који се около шета наоружан и одбија да монопол насиља пребаци на државу“.

Тод је врло склон руском политичком моделу који се храни из вредности зомби-комунитарне породице егзогамног типа. Да се при томе не осигурава кроз статистичке низове и солидну емпирију, готово би се рекло да се разнежи чим се спомену Руси и њихов актуелни тип друштвене интеграције. „Комунистички тоталитаризам је код њих био само фаза“, сматра аутор. Русија је под Путином “нашла прикључак на своју антрополошку матрицу егалитаризма породичне задруге – али, парадоксално за тај тип организације, и само код Руса и Швеђана, са врло високим статусом жене“.

Српска жена и даље осећа ауторитативна кљешта зомби-комунитаризма. Невезано с Тодом, довољан је један пример велике симболичке снаге. У иначе изврсној серији „Мој рођак са села“, главни ликови Милена и “Драгче“ обоје почине брачну неверу. Обоје су и кажњени, с тим да она плаћа губитком економске егзистенције, а он са свешћу о губитку, о чему размишља док на коњу у праскозорје јаше преко свог бескрајног имања. Сви критичари су се код те серије закачили за Хаг, статус ветерана у рату који то није био, бла, бла, док је права контроверза лежала сасвим другде…

КАКО СУ РУСИ, СРБИ И ОСТАЛИ „КОМУНИТАРЦИ“ ОТПУШТЕНИ У СЛОБОДУ
Породичне матрице формирају и однос према принципу политичке једнакости у датом друштву. Америчко друштво је „дифузно не-егалитарно, али никада неће бити ни потпуно не-егалитарно“. Оно има антрополошки осигурач против тоталне неједнакости, а то је да увек изнова повлачи црту којим ће колективима (Латино, Хиспано, Афроамериканци, Индијанци…) бити допуштена интеграција, којима не. Сваки нови талас интеграције се у Америци увек обавља испред позадине нове сегрегације, или како каже Тод „упорни расизам није грешка америчке демократије, већ њена антрополошка матрица“.

Егзогамни комунитарци су изворно ауторитарни, али „кад их прилика отпусти у слободу и индивидуалност“, односно када се сломе тоталитаризми који су их држали у шаци – комунизам у Русији, комунистички обојено братство и јединство у Србији, Културна револуција у Кини – „ти народи након првобитне дезоријентације хватају корак ка либералном историјском духу“.

Тод: „Зато су Руси данас другачији, што примећују сви осим Американаца.“

Има један тип породице који и у свом зомби-облику остаје латентно опасан, и за себе, а и за друге – по Тоду, проширена породица германског типа. Њен вертикални ауторитет јаког оца (Бога-Оца, рекао би Фројд) делује и данас из антрополошке зомби-матрице. Ту се жени у правилу не пружа шанса за помирење између породице и каријере, катастрофални наталитет (1,4) је директна последица одбијања друштва да се помири са женском једнакости.

Породица (1939), Вилхем Халер

Тод: „Без властите жеље, Немачка је данас бачена у улогу европског вође. Али њена антрополошка матрица је никад неће отпустити у слободу. То су у принципу друштва навикла на хијерархију и дисциплину, друштва у коме се осећају добро сви осим оних који носе врховну одговорност. Немачки лидери пате од синдрома вртоглавице – научени су да слушају, али када се нађу на самом врху хијерархије осећају се изгубљено, јер стално очекују упутство одозго, а тамо никог нема. Протестантски бог одавно не разговара с њима. (…)

Проблем са Ангелом Меркел је да она делује из истог синдрома немачке вртоглавице – она верује да заступа универзалне вредности, док је у стварности насела на илузију универзалног хомо економикуса који не постоји без културе. Мисли да су у Немачку 2015/16 дошле индивидуе које ће се миметски интегрисати у друштво, док је уствари широм отворила врата муслиманској ендогамној комунитарној породици која се не интегрише, већ дистанцира.“

ЛИБЕРАЛНА, ВЕРТИКАЛНА И АУТОРИТАРНА ДЕМОКРАТИЈА
Шта се тренутно догађа? Америка, ЕУ и Јапан су као „неолиберална глобалистичка тројка“ водили пројект који је између 1999-2015. доживео врхунац. Са доласком Трампа на власт, Сједињене Америчке Државе су се искрцале са глобалистичтиког брода; култура је победила економију. „Клинтонизам“ је био амерички империјални сан, „трампизам“ је национални.

„Кад свом снагом заступаш принцип слободне трговине, онда раније или касније схватиш да си подигао потражњу код суседа“, закључује Тод и у том смислу додаје: „Права иновација Трампове политике је да је Немачку именовао непријатељем“. Немачка демократија је по њему „вертикална“, политичке побуне се брзо доводе у ред. То се добро видело у деловању немачких власти од 2015, при чему све побуне против Ангеле Меркел завршавају као буре у чаши воде. Када је Штајнмајер наредио странкама да иду у велику коалицију, био је то глас јаког оца који је пресекао свађу.

„Само се немачком гвозденом дисциплином може објаснити то да АфД у датој ситуацији нема већину у Бундестагу“, каже Тод. Ауторитарна демократија влада на подручјима зомби-комунитарне породице егзогамног типа (Русија, Србија, Кина…). Она је такође хијерархијска као и немачка вертикална демократија, али док се вертикална осигурава дисциплином, ауторитрана се осигурава – емоцијама. Друже Тито, љубичице бела!

На место респекта и дисциплине код вертикалне демократије, ступа захтев да се власт воли или мрзи, с тим да тај захтев не долази одозго – осим у епизодама тоталитаризма – већ одоздо, из антрополошке матрице, из гласа народа. Ваљда то објашњава српску политичку идиосинкразију да стално тражи „чврсту руку“, док је истовремено не подноси…

Политиколог би се намрштио због поделе на либералну, вертикалну и ауторитарну демократију, „али за социолога су подједнако демократске све три“, каже Тод. Све функционишу по принципу анонимних општих избора, при чему би руски чак формално били демократскији од америчких.

Сељачка породица у затвореној просторији (1643), Луj ле Нан

Не само да су све три демократије демократске, уз то су још старе и прастаре, јер је демократија била првобитна форма друштвене организације хомо сапиенса нуклеарне породице. Антрополошка матрица првобитне демократије је подела на „ми“ и „они“ – освајање према вани, морал и кохезија према унутра. У свом најбољем наслеђу, хомо сапиенс нам је оставио и семе рата. Како је, према Хераклиту, „рат отац свих ствари“, онда је свет стварно у потпуно нормалном стању.

Идите на одмор, опустите се, нема разлога за бригу.

 

РТС