Империја чита историју или како рационализовати крај

Како Брукингс институт види тренутно стање међународног светског поретка и руско-америчких односа

Кад и Брукингс институт признаје, знамо да је то то: „велики“ амерички век је готов. Међутим, постоје отежавајуће околности које су објашњене у чланку под насловом Трамп и распад америчког светског поретка. Судећи по ставовима Роберта Кејгена и других неоконзервативаца, успешни светски поредак који су САД створиле након Другог светског рата је био рањив на два фронта: у својој унутрашњој самодовољности и пред екстерним притиском ауторитарних режима. Недавно су Трампове присталице тај притисак пренеле кући.

Послератни задатак Сједињених Држава је био да „очувају генерални мир кроз мултиполарну конкуренцију“. Коришћење тог термина од стране Брукингс института изненађује, имајући у виду да се САД тренутно свим силама супротстављају Русији због њене имплементације мултиполарног света – али више о томе касније. По свему судећи, ево у чему је Америка погрешила: „Чување мира држањем америчких трупа у окупационој улози у Јапану и Немачкој је представљало преуско гледиште на наше интересе, а када је Први заливски рат подрио међународни поредак, схватили смо да морамо да ширимо НАТО како бисмо сачували мир“.

ДЕМОКРАТИЈА ИЗИСКУЈЕ СТАЛНУ БОРБУ
Колико год контрадикторно звучало овакво резоновање за иностране уши, његове циљеве је требало постићи кроз политички процес познат као „конвергенција“, што би довело до света „одговорних актера, након хаоса деведесетих“. (Хладноратовска теорија конвергенције је предвиђала да ће се капитализам и комунизам срести у некој врсти социјалне демократије прихватљиве обема странама, али то се још увек није догодило.) У својој књизи „Сва средства осим рата“ (алузија на позив Френклина Делана Рузвелта да се прибегне „свим средствима осим рату“ како би се поразио фашизам), један од учесника Брукингс дискусије, Томас Џ. Рајт, нам говори како се нова конвергенција постиже елиминацијом онога што се назива „балансирање“.

Балансирање описује како се велике силе супротстављају другим земљама које третирају као нарочито моћне или претеће, што може укључивати наоружавање непријатеља ривала, изградњу сопствене војске, успостављање савезништва којим се ривал блокира или формулисање црвених линија чије би нарушавање значило рат. Не схватајући да САД прибегавају свим овим методама како би обуздале Русију и њену „ауторитарну претњу“, Рајт објашњава да: „Путина и Сија плаши да би либерална демократија могла да победи ауторитарну владавину“. Иако је НАТО поређао 14.000 војника на западним границама Русије, од Балтика до Црног мора, Рајт тврди: „Војна претња Русији се драстично смањила. Оно чега се Русија плаши су слобода штампе и тржишна економија, што су егзистенцијалне претње за ауторитарне режиме“.

Рајтов допринос политичким наукама је идентификација „константне борбе између конкурентних елемената људске природе“. Људи су у искушењу да бирају заштиту и безбедност уместо слободе, стога демократија није природно стање, а просветљена мањина мора стално да се бори како би је наметнула! У име те борбе, Америка има част да усмерава ствари ка „либералном светском поретку у којем слободна трговина гарантује да државе неће ратовати“ (што је теорија која такође сеже до Рузвелтовог доба). Само је неолиберализам (један човек – један глас, у комбинацији са слободом деловања) демократски, чак и ако резултује тиме да највећу корист извлачи 1 одсто популације. Ауторитарце, од којих се највећи број данас постарао за то да њихов народ буде збринут, треба осудити због тога што ограничавају способност дотичних 1 одсто да намештају систем.

Томас Џ. Рајт

Оптужујући Трампа да преферира ауторитаризам  над „либералним светским поретком“ (што имплцира да се ауторитарност противи слободном предузетништву иако то није тачно), неокони који представљају Брукингс су спремни да свим доступним средствима осим рата обуздају Русију. Тврдећи да државе више нису тако склоне сарадњи као што је то био случај приликом стварања УН након Другог светског рата, „колапс СССР-а је Америци и Западу пружио прилику без преседана да поведу свет у нову еру у којој ће велике силе сарађивати међусобно како би изашле на крај са заједничким изазовима. Државе би се међусобно такмичиле, али само поводом економских инвестиција и трговинских шанси, без јачања своје безбедности на туђу штету, или отимања туђе територије“.

Подругљиво критикујући Русију због тога што је дозволила руској већини на Криму да гласа у прилог присаједињења Русији (и прећуткујући да је Крим део Украјине тек од 1954), Рајт признаје да су „САД изашле из Хладног рата као супер сила без премца која је настојала да одржи и прошири свој војни примат тако да се јаз са потенцијалним ривалима толико прошири да буде бесмислено доводити га у питање“. Ова политика је била усвојена под председником Клинтоном, а постала је позната као Волфовицева доктрина – по имену свог аутора Пола Волфовица. Уклањајући њен ратоборни језик у децембру 2017, Доналд Трамп је у потпуности окренуо дубоку државу против себе.

НЕОКОНЗЕРВАТИВНИ КАТИХИЗИС
Према неоконзервативном катихизису, Америка је принуђена да буде светски полицајац „јер ако ми не будемо водили, нико неће“, како је то рекла Клинтонова ратоборна државна секретарка Медлин Олбрајт. (Ова тврдња је довела до успона свеприсутне фразе „stepping up the plate“, односно „коришћења прилике“, што је синтагма која се односи на позицију играча у бејзболу). Према овој интерпретацији говори се о беневолентном хегемону: „Одсуство балансирања је отворило врата за нову еру глобализације у којој САД шире проповед тржишта, дерегулације, токова капитала, директних иностраних инвестиција и трговине. Државе се такмиче за удео у све већем колачу и трансформишу сопствене економије и системе владавине тако да буду конкурентније.“

Није било ничег лошег у овом програму: „Његове архитекте су веровале да ће он на крају створити светски поредак који би могао да преживи опадање Сједињених Држава. Незападним силама би била потребна западна правила и институције како би економски расле, увериле друге земље у своју снагу и решиле заједничке проблеме“. За случај да читалац није убеђен: „Опстанак америчког света би на крају постао одвојен од америчког примата јер једном када би се незападне силе окупиле у њему, не би га напуштале. Демократске Русија и Кина би носиле даље неолибералну штафету коју су наследиле од Америке“.

Када су Русија и Кина већ иницирале изградњу мултиполарног света кроз стварање БРИКС-а 2009, потпредседник Џозеф Бајден је пробао да их надигра изјавивши у Украјини да „покушавамо да изградимо мултиполарни свет у којем ће земље сличних ставова направити заједничке планове за заједничке изазове – а што јачи буду наши партнери, то ће ефикаснија бити наша партнерства“. Међутим, уколико је то нечији туђи мултиполаризам, то нећемо толерисати.

Путин се надао да ће обезбедити већу слободу маневрисања у свом комшилуку подршком Америци у Авганистану и рату против тероризма. Међутим, Сједињене Државе нису имале намеру да помажу стварање руске или кинеске сфере утицаја јер нису сматрале да има смисла препуштати било који комад територије неком другом. Штавише, државе које би се нашле у таквим сферама утицаја имају сопствене агенде и снажно би се противиле, што би потенцијално могло да дестабилизује америчка савезништва и стратешка партнерства. Након Хладног рата, амерички креатори политике су веровали да је у интересу Русије и Кине да играју своје улоге у америчком светском поретку, као и да су они који у овим земљама теже повратку на политику силе једноставно анахрони и контрапродуктивни. Са америчке тачке гледишта, потенцијални конкуренти попут Русије и Кине, или силе у настајању попут Бразила и Индије, могле би да играју већу улогу у међународном поретку само до оног нивоа у којем прихватају основни легитимитет постојећег аранжмана.

Мултиполарни свет Путина и Сија отелотворен у БРИКС-у се у Вашингтону негативно третира као „ревизионизам“, као повратак ери сфера утицаја која је претходила Другом светском рату и наследила га, што лако може да склизне у реваншизам, односно одлучност једне државе да врати изгубљену територију. Стога Вашингтон оптужује Владимира Путина за покушај обнове Руског царства, почињући са балтичким земљама, које НАТО због тога мора да штити, уз истовремену осуду Сија што „тврди“ да је за његову земљу Јужно кинеско море исто што и Кариби за САД. Вашингтонски консензус је према речима Брукингса следећи:

„Пекинг и Москва не могу да схвате зашто Сједињене Државе имау неограничену сферу утицаја док њима није дозвољено да шире свој утицај на Источну Азију и Источну Европу. Они одбацују концепте сагласности и позивања који су кључне одлике америчких савезништава, нешто што их разликује од обичних хегемонистичких или империјалних аранжмана“. (Нема везе што су САД те које освајају друге земље, док Русија иде само тамо где је позвана, као нпр. у Сирији)

НАДМАШИТИ ПИНОКИЈА
У покушају да надмаше Пинокија (или потребу да се свим силама обруше на проблем), аналитичари Брукингса тврде да су „претња демократије и обојених револуција оно што се заиста крије иза Путиновог аларма против ширења НАТО и ЕУ“ и на тај начин признају оно што Путин тврди, односно да Запад заиста стоји иза низа обојених револуција које су потресале свет у овом веку, истовремено умањујући војну претњу коју представља Запад, а за коју Трамп тврди да је прескупа.

Рајт тврди да „чак и када би Запад хтео да увери Москву и Пекинг у добре намере, то би било немогуће јер претња коју демократија представља израња из успеха овог поретка у другим земљама – нарочито у Источној Европи – а не из билатералне дипломатије са Русијом и Кином“. Ово је помало збуњујуће, али можемо га приписати аљкавом уређивању. Рајт као да хоће да каже да је економски успех који је демократија донела другим земљама под америчким туторством толики да Вашингтону не може послужити за уверавање Русије и Кине да нема намеру да их почасти сменом режима. Стога је билатерална дипломатија попут хелсиншког самита губљење времена.

Признајући праве мотиве за довлачење НАТО снага на западне границе Русије са Европом, Брукингс експерти тврде: Сједињене Државе су се такође надале да ће увећати безбедносни поредак тако да он укључи нове државе, као и да ће тај проширени поредак имати и друге сврхе осим борбе против тероризма. Судећи по овом сценарију, увећање НАТО-а за седам држава од 2004. године и источно ширење Европске уније би створили Европу „уједињену и слободну“ (хладноратовски термин). Продубљивање америчких савезништава у Азији и укључивање несавезничких земаља попут Индије, Индонезије, Вијетнама и Мијанмара би ојачало амерички регионални поредак. Постојећа савезништва би „такође“ била продубљена тамо где је могуће како би се консолидовало америчко присуство у кључним регионима. (То значи око Русије и Кине…)

Брукингс признаје да је након 11. септембра Бушова администрација „приоритетизовала рат против тероризма изнад свега другог, а Русија је погрешно веровала да би, уколико додели право базирања у Централној Азији и буде генерално сарађивала у рату, Америка могла да престане да подржава Украјину или уступи Русији више слободе у свом комшилуку“. У ствари САД никада нису предвиђале жртвовање својих главних стратешких циљева у Европи у замену за сарадњу у рату против тероризма. Штавише, вероватно да америчким креаторима политике никада није пало на памет да би такав договор могао да се нађе на столу:

Оно што је највише разбеснело Путина јесте амерички пројекат ракетног штита у Источној Европи. Иако Русија има и више него довољно ракета да пробије овај штит, сам пројекат је сигнализовао да је овај део руског комшилука изван сфере утицаја Москве. До средине прве деценије 21. века, Путин је почео да еродира демократију код куће и да критикује америчку политику у руском комшилуку.

На страну то што је маја 2006. Дик Чејни у говору одржаном у Литванији оптужио руске противнике реформи за „настојање да пониште успехе претходне деценије“, као да је на Америци да одлучује шта је добро за Русију, или што се настављају оптужбе да Путин „прети“ балтичким земљама. Како Брукингс истиче, Путин јесте заиста јавно раскинуо са Западом фебруара 2007. на Минхенској безбедносној конференцији – годишњем окупљању високих функционера и експерата са обе стране Атлантика. Оптужио је Сједињене Државе да покушавају да створе „униполарни свет са једним центром ауторитета, једним центром силе, једним центром доношења одлука, свет у којем постоји један владар, један суверен. А на крају дана ово је опасно не само за све оне унутар система, него и за самог суверена јер га уништава изнутра“. Под овим новим системом, упозорио је Путин, „сведоци смо готово неограничене употребе силе – и то војне силе – у међународним односима, силе која гура свет у амбис перманентних конфликата“.

Уместо да прихвати исправност Путинових коментара, Рајт оптужује руског председника да се „окренуо од сарадње ка конкуренцији, показујући да онда када либерална демократија није дубоко укорењена, неуспеси владе могу да отворе врата за ауторитаризам који ужива широку подршку, упркос ерозији индивидуалних слобода и владавине права“.

Пронашавши начин да истовремено објасни висок ниво домаће подршке Владимиру Путину и оправда опадање Америке, Брукингс институт затвара случај: конфликт више није између капитализма и социјализма, него између неолиберализма, који гарантује демократију, и оних који одбијају да буду спасени.

Дина Страјкер је експерт за међународне односе, аутор и новинарка која се бави међународном политиком више од 30 година

 

Превод ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

New Eastern Outlook