Imperija čita istoriju ili kako racionalizovati kraj

Kako Brukings institut vidi trenutno stanje međunarodnog svetskog poretka i rusko-američkih odnosa

Kad i Brukings institut priznaje, znamo da je to to: „veliki“ američki vek je gotov. Međutim, postoje otežavajuće okolnosti koje su objašnjene u članku pod naslovom Tramp i raspad američkog svetskog poretka. Sudeći po stavovima Roberta Kejgena i drugih neokonzervativaca, uspešni svetski poredak koji su SAD stvorile nakon Drugog svetskog rata je bio ranjiv na dva fronta: u svojoj unutrašnjoj samodovoljnosti i pred eksternim pritiskom autoritarnih režima. Nedavno su Trampove pristalice taj pritisak prenele kući.

Posleratni zadatak Sjedinjenih Država je bio da „očuvaju generalni mir kroz multipolarnu konkurenciju“. Korišćenje tog termina od strane Brukings instituta iznenađuje, imajući u vidu da se SAD trenutno svim silama suprotstavljaju Rusiji zbog njene implementacije multipolarnog sveta – ali više o tome kasnije. Po svemu sudeći, evo u čemu je Amerika pogrešila: „Čuvanje mira držanjem američkih trupa u okupacionoj ulozi u Japanu i Nemačkoj je predstavljalo preusko gledište na naše interese, a kada je Prvi zalivski rat podrio međunarodni poredak, shvatili smo da moramo da širimo NATO kako bismo sačuvali mir“.

DEMOKRATIJA IZISKUJE STALNU BORBU
Koliko god kontradiktorno zvučalo ovakvo rezonovanje za inostrane uši, njegove ciljeve je trebalo postići kroz politički proces poznat kao „konvergencija“, što bi dovelo do sveta „odgovornih aktera, nakon haosa devedesetih“. (Hladnoratovska teorija konvergencije je predviđala da će se kapitalizam i komunizam sresti u nekoj vrsti socijalne demokratije prihvatljive obema stranama, ali to se još uvek nije dogodilo.) U svojoj knjizi „Sva sredstva osim rata“ (aluzija na poziv Frenklina Delana Ruzvelta da se pribegne „svim sredstvima osim ratu“ kako bi se porazio fašizam), jedan od učesnika Brukings diskusije, Tomas Dž. Rajt, nam govori kako se nova konvergencija postiže eliminacijom onoga što se naziva „balansiranje“.

Balansiranje opisuje kako se velike sile suprotstavljaju drugim zemljama koje tretiraju kao naročito moćne ili preteće, što može uključivati naoružavanje neprijatelja rivala, izgradnju sopstvene vojske, uspostavljanje savezništva kojim se rival blokira ili formulisanje crvenih linija čije bi narušavanje značilo rat. Ne shvatajući da SAD pribegavaju svim ovim metodama kako bi obuzdale Rusiju i njenu „autoritarnu pretnju“, Rajt objašnjava da: „Putina i Sija plaši da bi liberalna demokratija mogla da pobedi autoritarnu vladavinu“. Iako je NATO poređao 14.000 vojnika na zapadnim granicama Rusije, od Baltika do Crnog mora, Rajt tvrdi: „Vojna pretnja Rusiji se drastično smanjila. Ono čega se Rusija plaši su sloboda štampe i tržišna ekonomija, što su egzistencijalne pretnje za autoritarne režime“.

Rajtov doprinos političkim naukama je identifikacija „konstantne borbe između konkurentnih elemenata ljudske prirode“. Ljudi su u iskušenju da biraju zaštitu i bezbednost umesto slobode, stoga demokratija nije prirodno stanje, a prosvetljena manjina mora stalno da se bori kako bi je nametnula! U ime te borbe, Amerika ima čast da usmerava stvari ka „liberalnom svetskom poretku u kojem slobodna trgovina garantuje da države neće ratovati“ (što je teorija koja takođe seže do Ruzveltovog doba). Samo je neoliberalizam (jedan čovek – jedan glas, u kombinaciji sa slobodom delovanja) demokratski, čak i ako rezultuje time da najveću korist izvlači 1 odsto populacije. Autoritarce, od kojih se najveći broj danas postarao za to da njihov narod bude zbrinut, treba osuditi zbog toga što ograničavaju sposobnost dotičnih 1 odsto da nameštaju sistem.

Tomas Dž. Rajt

Optužujući Trampa da preferira autoritarizam  nad „liberalnim svetskim poretkom“ (što implcira da se autoritarnost protivi slobodnom preduzetništvu iako to nije tačno), neokoni koji predstavljaju Brukings su spremni da svim dostupnim sredstvima osim rata obuzdaju Rusiju. Tvrdeći da države više nisu tako sklone saradnji kao što je to bio slučaj prilikom stvaranja UN nakon Drugog svetskog rata, „kolaps SSSR-a je Americi i Zapadu pružio priliku bez presedana da povedu svet u novu eru u kojoj će velike sile sarađivati međusobno kako bi izašle na kraj sa zajedničkim izazovima. Države bi se međusobno takmičile, ali samo povodom ekonomskih investicija i trgovinskih šansi, bez jačanja svoje bezbednosti na tuđu štetu, ili otimanja tuđe teritorije“.

Podrugljivo kritikujući Rusiju zbog toga što je dozvolila ruskoj većini na Krimu da glasa u prilog prisajedinjenja Rusiji (i prećutkujući da je Krim deo Ukrajine tek od 1954), Rajt priznaje da su „SAD izašle iz Hladnog rata kao super sila bez premca koja je nastojala da održi i proširi svoj vojni primat tako da se jaz sa potencijalnim rivalima toliko proširi da bude besmisleno dovoditi ga u pitanje“. Ova politika je bila usvojena pod predsednikom Klintonom, a postala je poznata kao Volfoviceva doktrina – po imenu svog autora Pola Volfovica. Uklanjajući njen ratoborni jezik u decembru 2017, Donald Tramp je u potpunosti okrenuo duboku državu protiv sebe.

NEOKONZERVATIVNI KATIHIZIS
Prema neokonzervativnom katihizisu, Amerika je prinuđena da bude svetski policajac „jer ako mi ne budemo vodili, niko neće“, kako je to rekla Klintonova ratoborna državna sekretarka Medlin Olbrajt. (Ova tvrdnja je dovela do uspona sveprisutne fraze „stepping up the plate“, odnosno „korišćenja prilike“, što je sintagma koja se odnosi na poziciju igrača u bejzbolu). Prema ovoj interpretaciji govori se o benevolentnom hegemonu: „Odsustvo balansiranja je otvorilo vrata za novu eru globalizacije u kojoj SAD šire propoved tržišta, deregulacije, tokova kapitala, direktnih inostranih investicija i trgovine. Države se takmiče za udeo u sve većem kolaču i transformišu sopstvene ekonomije i sisteme vladavine tako da budu konkurentnije.“

Nije bilo ničeg lošeg u ovom programu: „Njegove arhitekte su verovale da će on na kraju stvoriti svetski poredak koji bi mogao da preživi opadanje Sjedinjenih Država. Nezapadnim silama bi bila potrebna zapadna pravila i institucije kako bi ekonomski rasle, uverile druge zemlje u svoju snagu i rešile zajedničke probleme“. Za slučaj da čitalac nije ubeđen: „Opstanak američkog sveta bi na kraju postao odvojen od američkog primata jer jednom kada bi se nezapadne sile okupile u njemu, ne bi ga napuštale. Demokratske Rusija i Kina bi nosile dalje neoliberalnu štafetu koju su nasledile od Amerike“.

Kada su Rusija i Kina već inicirale izgradnju multipolarnog sveta kroz stvaranje BRIKS-a 2009, potpredsednik Džozef Bajden je probao da ih nadigra izjavivši u Ukrajini da „pokušavamo da izgradimo multipolarni svet u kojem će zemlje sličnih stavova napraviti zajedničke planove za zajedničke izazove – a što jači budu naši partneri, to će efikasnija biti naša partnerstva“. Međutim, ukoliko je to nečiji tuđi multipolarizam, to nećemo tolerisati.

Putin se nadao da će obezbediti veću slobodu manevrisanja u svom komšiluku podrškom Americi u Avganistanu i ratu protiv terorizma. Međutim, Sjedinjene Države nisu imale nameru da pomažu stvaranje ruske ili kineske sfere uticaja jer nisu smatrale da ima smisla prepuštati bilo koji komad teritorije nekom drugom. Štaviše, države koje bi se našle u takvim sferama uticaja imaju sopstvene agende i snažno bi se protivile, što bi potencijalno moglo da destabilizuje američka savezništva i strateška partnerstva. Nakon Hladnog rata, američki kreatori politike su verovali da je u interesu Rusije i Kine da igraju svoje uloge u američkom svetskom poretku, kao i da su oni koji u ovim zemljama teže povratku na politiku sile jednostavno anahroni i kontraproduktivni. Sa američke tačke gledišta, potencijalni konkurenti poput Rusije i Kine, ili sile u nastajanju poput Brazila i Indije, mogle bi da igraju veću ulogu u međunarodnom poretku samo do onog nivoa u kojem prihvataju osnovni legitimitet postojećeg aranžmana.

Multipolarni svet Putina i Sija otelotvoren u BRIKS-u se u Vašingtonu negativno tretira kao „revizionizam“, kao povratak eri sfera uticaja koja je prethodila Drugom svetskom ratu i nasledila ga, što lako može da sklizne u revanšizam, odnosno odlučnost jedne države da vrati izgubljenu teritoriju. Stoga Vašington optužuje Vladimira Putina za pokušaj obnove Ruskog carstva, počinjući sa baltičkim zemljama, koje NATO zbog toga mora da štiti, uz istovremenu osudu Sija što „tvrdi“ da je za njegovu zemlju Južno kinesko more isto što i Karibi za SAD. Vašingtonski konsenzus je prema rečima Brukingsa sledeći:

„Peking i Moskva ne mogu da shvate zašto Sjedinjene Države imau neograničenu sferu uticaja dok njima nije dozvoljeno da šire svoj uticaj na Istočnu Aziju i Istočnu Evropu. Oni odbacuju koncepte saglasnosti i pozivanja koji su ključne odlike američkih savezništava, nešto što ih razlikuje od običnih hegemonističkih ili imperijalnih aranžmana“. (Nema veze što su SAD te koje osvajaju druge zemlje, dok Rusija ide samo tamo gde je pozvana, kao npr. u Siriji)

NADMAŠITI PINOKIJA
U pokušaju da nadmaše Pinokija (ili potrebu da se svim silama obruše na problem), analitičari Brukingsa tvrde da su „pretnja demokratije i obojenih revolucija ono što se zaista krije iza Putinovog alarma protiv širenja NATO i EU“ i na taj način priznaju ono što Putin tvrdi, odnosno da Zapad zaista stoji iza niza obojenih revolucija koje su potresale svet u ovom veku, istovremeno umanjujući vojnu pretnju koju predstavlja Zapad, a za koju Tramp tvrdi da je preskupa.

Rajt tvrdi da „čak i kada bi Zapad hteo da uveri Moskvu i Peking u dobre namere, to bi bilo nemoguće jer pretnja koju demokratija predstavlja izranja iz uspeha ovog poretka u drugim zemljama – naročito u Istočnoj Evropi – a ne iz bilateralne diplomatije sa Rusijom i Kinom“. Ovo je pomalo zbunjujuće, ali možemo ga pripisati aljkavom uređivanju. Rajt kao da hoće da kaže da je ekonomski uspeh koji je demokratija donela drugim zemljama pod američkim tutorstvom toliki da Vašingtonu ne može poslužiti za uveravanje Rusije i Kine da nema nameru da ih počasti smenom režima. Stoga je bilateralna diplomatija poput helsinškog samita gubljenje vremena.

Priznajući prave motive za dovlačenje NATO snaga na zapadne granice Rusije sa Evropom, Brukings eksperti tvrde: Sjedinjene Države su se takođe nadale da će uvećati bezbednosni poredak tako da on uključi nove države, kao i da će taj prošireni poredak imati i druge svrhe osim borbe protiv terorizma. Sudeći po ovom scenariju, uvećanje NATO-a za sedam država od 2004. godine i istočno širenje Evropske unije bi stvorili Evropu „ujedinjenu i slobodnu“ (hladnoratovski termin). Produbljivanje američkih savezništava u Aziji i uključivanje nesavezničkih zemalja poput Indije, Indonezije, Vijetnama i Mijanmara bi ojačalo američki regionalni poredak. Postojeća savezništva bi „takođe“ bila produbljena tamo gde je moguće kako bi se konsolidovalo američko prisustvo u ključnim regionima. (To znači oko Rusije i Kine…)

Brukings priznaje da je nakon 11. septembra Bušova administracija „prioritetizovala rat protiv terorizma iznad svega drugog, a Rusija je pogrešno verovala da bi, ukoliko dodeli pravo baziranja u Centralnoj Aziji i bude generalno sarađivala u ratu, Amerika mogla da prestane da podržava Ukrajinu ili ustupi Rusiji više slobode u svom komšiluku“. U stvari SAD nikada nisu predviđale žrtvovanje svojih glavnih strateških ciljeva u Evropi u zamenu za saradnju u ratu protiv terorizma. Štaviše, verovatno da američkim kreatorima politike nikada nije palo na pamet da bi takav dogovor mogao da se nađe na stolu:

Ono što je najviše razbesnelo Putina jeste američki projekat raketnog štita u Istočnoj Evropi. Iako Rusija ima i više nego dovoljno raketa da probije ovaj štit, sam projekat je signalizovao da je ovaj deo ruskog komšiluka izvan sfere uticaja Moskve. Do sredine prve decenije 21. veka, Putin je počeo da erodira demokratiju kod kuće i da kritikuje američku politiku u ruskom komšiluku.

Na stranu to što je maja 2006. Dik Čejni u govoru održanom u Litvaniji optužio ruske protivnike reformi za „nastojanje da ponište uspehe prethodne decenije“, kao da je na Americi da odlučuje šta je dobro za Rusiju, ili što se nastavljaju optužbe da Putin „preti“ baltičkim zemljama. Kako Brukings ističe, Putin jeste zaista javno raskinuo sa Zapadom februara 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji – godišnjem okupljanju visokih funkcionera i eksperata sa obe strane Atlantika. Optužio je Sjedinjene Države da pokušavaju da stvore „unipolarni svet sa jednim centrom autoriteta, jednim centrom sile, jednim centrom donošenja odluka, svet u kojem postoji jedan vladar, jedan suveren. A na kraju dana ovo je opasno ne samo za sve one unutar sistema, nego i za samog suverena jer ga uništava iznutra“. Pod ovim novim sistemom, upozorio je Putin, „svedoci smo gotovo neograničene upotrebe sile – i to vojne sile – u međunarodnim odnosima, sile koja gura svet u ambis permanentnih konflikata“.

Umesto da prihvati ispravnost Putinovih komentara, Rajt optužuje ruskog predsednika da se „okrenuo od saradnje ka konkurenciji, pokazujući da onda kada liberalna demokratija nije duboko ukorenjena, neuspesi vlade mogu da otvore vrata za autoritarizam koji uživa široku podršku, uprkos eroziji individualnih sloboda i vladavine prava“.

Pronašavši način da istovremeno objasni visok nivo domaće podrške Vladimiru Putinu i opravda opadanje Amerike, Brukings institut zatvara slučaj: konflikt više nije između kapitalizma i socijalizma, nego između neoliberalizma, koji garantuje demokratiju, i onih koji odbijaju da budu spaseni.

Dina Strajker je ekspert za međunarodne odnose, autor i novinarka koja se bavi međunarodnom politikom više od 30 godina

 

Prevod VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

New Eastern Outlook