Пол Мејсон: Сви у напад против популизма

О друштвено-политичким паралелама данашњице и 1920-их

Њихов однос према људским правима је циничан и они не воле имигранте, а ни Европску унију. Желе јаку, наоружану државу, спремну за напад. Они су као ваш рођак расиста који увијек поквари божићно славље. То су људи које анкете називају “ауторитарним популистима” и којих према агенцији YouGov има веома много. Четрдесет осам одсто анкетираних Британаца показали су неке или све горе побројане особине, према налазима YouGov Кембриџ центра објављеним прошле недеље.

Као начин да се обухвати све што се догађа – са Трампом, брегзитом и Ле Пен у Француској – идеја је примамљива. Када су Реган и Тачер дошли на власт, “ауторитарни популизам” је као академски термин коришћен да се опише њихова политика. Данас се сматра да овај феномен убрзано надраста и превазилази старе дефиниције љевице и деснице. Али није све тако просто и овај феномен није нов. Појам “ауторитарни популиста” је конструкт који, ако нисмо довољно обазриви, може засјенити истинске разлоге изненадне кризе центризма и одговоре на питања која се с тим у вези намећу.

Кроз све ово смо једном већ прошли. Схвативши какве типове личности је к себи привлачио политички екстремизам касних 1920-их, социолози су покушали да разумију одакле разлози за ову нову “жељу за потчињавањем”. Ерих Фром, љевичарски психолог, уочио је и код вођа и код вођених “неспособност да се ослоне на себе саме, да буду независни, другим ријечима неспособност да поднесу слободу”. Снага ове интуиције не може се потцијенити. Опкољен теоријама које су за појаву фашизма кривиле економску депресију, класну борбу и Версајски уговор, Фром је његов зачетак лоцирао у страху од слободе.

Трамп и Фараж нису фашисти. Британија са готово пуном запосленошћу није вајмарска Њемачка. И према истраживањима YouGov-а, већина “ауторитарних популиста” остаје политички близу центру. Само 19 одсто британског бирачког тијела показује екстремно-десне реакционарне ставове, у поређењу са про-ЕУ интернационалистима и либералним љевичарима који са 37 одсто чине највећу групу међу гласачима.

Ипак, ако посматрамо емоције и предрасуде које покрећу десни популизам, многе од њих ће се одлично уклопити са онима уоченим приликом изучавања фашизма 1930-их. За лајаву расистичку десницу, њихова побуна има за циљ успостављања реда. За њих, као и у тридесетим годинама прошлог вијека, све различитости – полне, расне или сексуалне – тумаче се као борба јаких против слабих. Они воле театар масовних скупова, гдје их харизматични вођа – “чаробни помагач”, како га је називао Фром – толико плаши гомилањем нелогичности да више не помажу никакви “експерти” који би их накнадно суочили са чињеницама.

Ипак, постоји велика разлика између данашњице и 1930-их и она постаје још јаснија када се дубље урони у статистику резултата истраживања YouGov-а. У Британији су најјачи предсказатељ тога ко постаје “ауторитарни популиста” године старости. Тридесет осам процената тих људи има преко 60 година, а сљедећих 21 одсто су између 50 и 60 година. Слаба образованост је још један битан показатељ, али не толико снажан као онај први.

Десне популистичке масе из тридесетих година су се регрутовале из економски руинираног нижег средњег сталежа. Мада је било радника који су подржавали Хитлера, већина му се супротстављала, иако неуспјешно. Најјаснија подјела била је класна. Данас је најјаснија подјела према добу и степену образовања. За наших живота прошли смо кроз највећи технолошки напредак и највеће остварење индивидуалних слобода – прије свега оних које се односе на жене. Зато су закони о људским правима мјесто гдје ова група увијек заглави: закони су увијек виђени као давање “права оним другима”, која подривају оно што је претекло из претходне хијерархије, било да је то бијела, мушка, стрејт или нека друга супремација.

Нацизам се још увијек могао зауставити између 1930. и 1933. Да су Њемачкој опроштене ратне репарације, да се зауставила политика штедње која је без посла оставила 25 одсто радне снаге, да је крупном бизнису објашњено да није љевица снага која може уништити демократију, већ десница. И у критичним моментима, да су се љевица и центар ујединили и суочили са популистичком десницом на њиховом терену – улици. Водећи принцип требао је бити: уклонити све што креира несигурност. Данас је, парадоксално, овај задатак много тежи. Било би немогуће вратити уназад тридесет година слободе – не само зато што су оне неизбрисиво урезане у животни стил и психологију младих. Цифре YouGov-а показују да међу онима из анти-ауторитарне, про-глобалистичке групе има само 25 одсто старијих од 60 година. Међу онима испод 40, на сваког ултрадесничара долазе двоје либералних глобалиста. Ово указује на проблем за оне на љевици који желе да нађу бар нешто прогресивно у ставовима који окривљују мигранте за ниске плате (тај шармантни интернет мим тако омиљен у земљи УКИПији), а “Ротшилд банкаре” за финансијску кризу.

Бројни новинари, ја такође, више него довољно су се бавили антропологијом расистички настројених пензионера из провинције да ово разумијемо: они мрзе модерно доба и слободу коју оно собом носи. То не можемо игнорисати. У средишту отпора мора бити раскид са неолибералном економијом. Повећати плате, укинути неизвјесност очувања радних мјеста, изградити мјеста за становање и, прије но што се ишта уради, гласно обећати све то. Човјек би помислио да не треба пуно памети за тако нешто – све док се не сјети колико су енергије утрошили лабуристички политичари и коментатори за противљење оваквим мјерама овог љета. Али то није све. Фром је објаснио (pdf) неуспјех њемачког лијевог центра да се одупре Хитлеру “стањем унутрашњег премора и резигнираности.” Они више нису вјеровали у своје властите вође и своју идеологију: “Дубоко у себи, многи су одустали од сваке наде у ефикасност политичке акције.”

Ово данас више не важи. Бојкот наставе у школама у знак протеста против Трампа, протест глумаца бродвејске представе Хамилтон, стоички отпор америчких Индијанаца против градње цјевовода у Дакоти – далеко су од сваког премора и резигнираности. И у Британији је дошло до масовног одговора на брегзит: 180.000 људи придружило се Лабуристичкој партији и 15.000 Либералним демократима. Само једна ствар може учинити да се најобразованија и најслободнија генерација у историји света преда умору и резигнацији, а то је да средња класа и либерални медији одустану од своје слободе.

 

Превео Владан Косорић

 

Извор Гардијан/Пешчаник, 24. новембар 2016.