Зашто је немачка десница одбила Бенона

Да ли је Бенон разјединио европске десничаре уместо да их уједини?

Један од лидера њемачке радикално десне странке Алтернатива за Њемачку (АfD), Александер Гауланд, у суботу је изјавио да се противи идеји Стивена Бенона, бившег савјетника америчког предсједника Доналда Трампа, о уједињавању европских десних и популистичких странака.

Наиме, Бенон је крајем прошлог мјесеца најавио почетак рада Покрета (Movement), политичке акције којој је циљ давање снажне подршке европским популистичким странкама. За сједиште Покрета изабрао је Брисел, а објавио је да жели да постане контрапункт Отвореном друштву, пројекту Џорџа Сороша, који је недавно протјеран из Мађарске и који од пада Берлинског зида подржава либералне политичке идеје (канцеларија у Хрватској временом је угашена). Гауланд је изјавио: “Ми нисмо у Америци. Интереси странака које се противе постојећем европском естаблишменту прилично се разликују. Мислим да сами морамо преузети одговорност у средњорочном раздобљу”.

НОВИ КРАЈОЛИК
Ријеч је о важној политичкој поруци која ће имати озбиљне реперкусије, посебно кад је ријеч о европским изборима сљедеће године. Наиме, у протекле четири године дошло је до озбиљног прегруписавања на европској политичкој сцени у којем су популистичке, прије свега десно оријентисане странке, доживјеле значајан скок у популарности. Велик је број политичких, социолошких, па и филозофских расправа које покушавају да проникну у разлоге скретања европског бирачког тијела удесно.

Свима је заједнички именилац глобална финансијска криза која је похарала европски континент изазвавши дубоке друштвене промјене, видљиве у осиромашењу средње класе, довођењу у питање државе благостања и ширењу јаза између богатих и осталих. Етаблиране странке, дакле европске традиционалне странке лијевог и десног центра нису знале (као ни сада) да реагују на новонастале околности и понуде политички, можда је боље рећи идеолошки наратив који би задржао бирачко тијело.

Уз то је дошло до снажног напретка у технологији која почиње да доводи до губитка радних мјеста, на што значајан део европског пучанства, прије свега они слабије образовани, не знају како да одговоре, што изазива страх. Неки филозофи истичу да су ти слојеви становништва изгубили смисао јер им нико није понудио свјетло на крају тунела. У таквим су околностима посебно страдале социјалдемократске, најстарије европске странке, које се и даље понашају као да су у 19. веку – зато и пропадају, довољно је само погледати нестанак француских социјалиста с политичке сцене. Странке десног центра засад су се одржале као водеће, али и оне трпе стално нагризање бирачког тијела. У таквим околностима идеолошки су вакуум испуниле популистичке странке.

АfD је ту специфичан јер се као политичка снага појавио 2014. године, пред изборе за Европски парламент, с политичком платформом изласка Њемачке из еврозоне правдајући такав став плаћањем дугова јужних чланица – занемарујући, јасно, зараде које остварују њемачке банке захваљујући евру и, примјерице, грчкој дужничкој кризи. И ушли су у Европски парламент. А онда им се као на пладњу понудила прилика: њемачка је влада отворила врата мигрантима и AfD је приграбила антиимигрантску реторику која је, што је посебно интересантно, ухватила коријење на истоку земље гдје миграната готово да и нема.

А онда је уз тај наратив услиједило и лагано кокетирање с дотад забрањеним историјским темама па се почело причати о “славној њемачкој историји и у модерно доба” те “војним успјесима”. АfD је сада трећа странка по снази у њемачком парламенту, трећа и по свим анкетама и готово изједначена са SPD-ом којем је отела велик број радничких гласова и сасвим је разумљиво да има велике европске планове: као што је канцеларка Ангела Меркел примарни европски лидер, тако и Гауланд види АfD као лидера европске опозиције.

КО ЋЕ БИТИ ЛИДЕР?
У остварењу тог плана Бенон му само смета. Јер, европски популисти и десни радикали очекују тријумф на изборима 2019. године (десне странке увијек добро прођу на тим изборима, примјер може бити и Ружа Томашић на листи ХДЗ-а с великим бројем преференцијалних гласова), али велико је питање хоће ли моћи успоставити заједничку фракцију у Европском парламенту.

Први је проблем питање лидерства јер на позицију вође европске антиестаблишментске опозиције рачуна и мађарски премијер Виктор Орбан који је, треба му признати, први прогласио жељу за нелибералном демократијом, а прошлог је мјесеца истакао да хршћанство, које здушно брани као и сваки бивши комуниста, заправо и не тражи демократију (интересантно је да је сличну тезу имао и Уго Чавез, бивши лидер Венецуеле који је позивао јавност да укине изборе јер зашто он не би био предсједник до смрти; ставови десних и лијевих радикала у правилу су исти, разлике су у реторици и нијансама). Потпредсједник италијанске владе Матео Салвини у неколико је мјесеци од уласка у владу постао најпопуларнији политичар у земљи, којем се окреће и католичка већина занемарујући позиве папе Фрање, па и његова амбиција расте.

РОГОВИ У ВРЕЋИ
Други је проблем разлика у политичким приоритетима па је сасвим разумљиво да Гауланд никако не би могао формирати коалицију са Салвинијем јер се противи италијанском државном дугу, а нова италијанска влада најављује да неће водити рестриктивну политику кад је ријеч о расходима. С Орбаном ће бити тешко јер он жели бити близак Бенону не толико да му помогне – Орбан је увјерен да зна боље од њега – него да му отвори врата Трампове канцеларије. То силно жели како би се потврдио и као кључни партнер руског предсједника Владимира Путина и Трампа у ЕУ.

Но, постоји још један проблем: Орбанова странка Фидес је и даље чланица Европске народне странке, оне у којој сједе старе, естаблишментске европске партије међу којима је и њемачка Хршћанско демократска унија (CDU) коју води Ангела Меркел, главни AfD-ов противник (Гауланд је био дуги низ година члан CDU-а). Ту је и питање пољске странке Право и правда (PiS), коју води Јарослав Качински, наводно тешко болестан, а с којим Орбан успјешно сарађује, а Гауланд не би могао никако због историјског односа двају земаља. Закључно, Бенон је својом појавом на европској сцени засад постигао супротно од жељеног: није ујединио него је додатно разјединио десничаре и поплисте.

ХРВАТСКА ДЕСНИЦА ЈЕ У ИДЕЈНОМ РАСКОРАКУ СА ЕВРОПСКОМ
Хрватска и даље има проблем о којем смо писали у доба уласка у ЕУ: тада није постојала нити једна озбиљнија странка која се противила уласку у ЕУ, иако су се многи тихо бунили да олако про(е)дајемо свој тешко стечени суверенитет. Сада тако немамо етаблирану десну, популистичку странку.

Мост је конзервативан, покушава бити популистички, али увијек је некако на рубу, далеко је од италијанске Лиге или аустријских Слободараца. Права снага деснице и популизма у Хрватској помно је скривена у иницијативи „У име обитељи“ коју води Жељка Маркић уз снажну подршку црквених кругова те, што је кључни политички проблем наше земље, у десној струји ХДЗ-а (ко мисли да то није тако нека послуша било који саборски иступ Стеве Цулеја или Јосипа Ђакића).

Ова је странка још у доба мандата Иве Санадера успјешно разбила све хрватске правашке покрете који су нестали са сцене (ХСП је 2003. године имао осам заступника у Сабору), а у доба Томислава Карамарка ХДЗ је коначно отворено рекао да жели бити окупљалиште цијеле хрватске деснице. Та и таква хрватска десница има један озбиљан проблем. Наиме, они никако да пронађу лидера формата Виктора Орбана који би им омогућио да збаце маске и повео их у освајање власти (из јавности потпуно нестали Давор Иво Стиер можда гради своју кандидатуру). Жељка Маркић то не може бити јер није капацитет Марин Ле Пен с једне стране, а с друге хрватски десничари тешко да би прихватили жену на челу покрета: зато у том пројекту неће проћи ни Бруха Есих, а ни Златко Хасанбеговић колико год се заносио идејом да су муслимани “цвијеће хрватства”.

Други је проблем анахроност и идеолошка алијенација у односу на европске десничаре, што их онемогућава у добијању потребне подршке и артикулисања вјеродостојности. Европска десница расте на три политичке теме: антиимиграција и исламофобија, борба против евра те уређење ЕУ као заједнице националних држава и заштита домаће економије кроз протекционизам. Ништа од тога није тема хрватских десничара који су забављени Србима, Другим свјетским ратом, а уређење ЕУ их не занима.

 

Аутор Жељко Тркањец

 

Извор jutarnji.hr, 15. август 2018.