Jesu li Vašington i London trajno razdvojili Berlin i Moskvu?

Putinov susret sa Merkelovom na koji je došao sa svadbe u Austriji izazvao je očekivanu reakciju Londona i Vašingtona

Svedoci smo nekih pozitivnih koraka u odnosima između Berlina i Moskve. Da li bi to moglo da dovede do udruženog rusko-evropskog otpora američkoj hegemoniji? Ili će doći do sabotaže od strane SAD i njihovog trojanskog konja – Velike Britanije? Susret Putina i Merkelove u Nemačkoj prošle subote se može posmatrati i kao znak rastućeg približavanja dve velike sile.

Nema sumnje da je to, ukoliko je zaista tako, dobrodošlo za obe zemlje – kao i za celu Evropu, koja bi imala velike koristi od obnavljanja ekonomskih veza sa Rusijom. Međutim, Amerika neće biti srećna. Ona želi da Evropa kupuje njen skupi tečni prirodni gas (Liquid Natural Gas – LNG) i da Nemačka otkaže projekat izgradnje gasovoda Severni tok 2 sa Rusijom (koji je i pokrenut u želji da se obezbede jeftiniji energenti).

DEGOLOVO UPOZORENjE
Američka politika je decenijama pokušavala da spreči uzajamno korisne veze između Evrope i Rusije. Bilo koji lider sa kontinenta koji je želeo bliže veze sa Moskvom u najmanju ruku je tretiran sa podozrenjem  od strane vašingtonskih jastrebova. Veliki francuski patriota i heroj antinacističke alijanse iz Drugog svetskog rata Šarl Degol je sanjao – prema rečima njegovog biografa Džonatana Fenbija – kako približavanje Moskvi otvara mogućnost za „Evropu od Atlantika do Urala“.

Degol je objavio da povlači Francusku iz vojne komande NATO 1966, a potom je govorio i o „novom savezništvu Rusije i Francuske“ prilikom posete Sovjetskom Savezu. Francuski predsednik je – a to je veoma važno za ono što se danas događa – rekao „ne!“ ulasku Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu, i to ne zato što je bio antibritanski raspoložen, već zato što je verovao da bi poziv Britaniji bio ravan pozivu Americi. Upozorio je na to da bi britansko članstvo dovelo do „kolosalne atlantske zajednice koja bi bila zavisna od Amerike i pod američkim vođstvom, što bi ubrzo progutalo Evropsku zajednicu“.

Ukoliko ima raja, siguran sam da je dobri general odande pogledao na Zemlju ove nedelje sa izrazom lica „jesam li vam rekao“. Svega tri dana nakon susreta Putina i Merkelove, britanski ministar spoljnih poslova Džeremi Hant je intervenisao kako bi pozvao EU da „stane rame uz rame“ sa SAD protiv Rusije. Pozvao je EU da implementira još tvrđe sankcije Moskvi.

Spomenik Šarlu Degolu u Moskvi

Zaboravite to što će Ujedinjeno Kraljevstvo izaći iz EU marta 2019: britanska elita i dalje želi da diktira evropsku politiku i da tera članice EU da stavljaju američke interese ispred svojih. Čak je i odabir svatova na svadbi austrijske ministarke spoljnih poslova postao predmet kritika kada je Tom Tagenhat, predsedavajući Komiteta za spoljne poslove, preko tvitera prozvao Karin Knajsl zbog pozivnice Vladimiru Putinu. „Na čijoj je ona strani?“, upitao je torijevac Tom, što je budilo asocijacije na zlokobnu izjavu Džordža Buša mlađeg „ili ste sa nama ili ste protiv nas“. Siguran sam da je g-đu Knajsl iznenadilo to što je trebalo da preda listu zvanica na svoje venčanje britanskim parlamentarcima na odobrenje.

Nema veze što britanske vlasti nisu predstavile nikakve dokaze da je ruska država stajala iza trovanja Sergeja i Julije Skripalj u Salsberiju ranije ove godine – što je najnoviji izgovor za potpaljivanje tenzija sa Rusijom. SAD i UK bi da viknu „skači“, a odgovor koji očekuju od ostatka Evrope je „koliko visoko?“. Dvostruki standardi su prevršili svaku meru. Izrael (ipravno) nije proterao nijednog ruskog diplomatu povodom slučaja Skripalj. Amerika i Britanija ne pozivaju Izrael da nametne sankcije Rusiji. Ali je zato Evropa pod pritiskom da vrši postupke koji joj nanose veliku štetu.

NAJVAŽNIJA RASKRSNICA
Nije preterivanje reći da se – suočena sa izborom između praćenja američkih neokona duž potencijalno katastrofalne staze konfrontacija sa nuklearno naoružanom Rusijom i razumnog delovanja u cilju popuštanja tenzija – EU našla na najvažnijoj raskrsnici u svojoj istoriji. Nemačka je ključna zemlja koja će odlučiti šta će se dalje događati. Pre tri godine je Žan Klod Junker, ličnost od ozbiljnog značaja i predsednik Evropske komisije, tokom posete Nemačkoj izjavio: „Moramo tretirati Rusiju pristojno. Ne smemo da dozvolimo da naš odnos sa Rusijom bude diktiran iz Vašingtona“.

Ali avaj, upravo to se dogodilo – a finansijska šteta je enormna. Prošle godine je austrijski Institut za finansijska istraživanja izračunao da su Evropsku uniju sankcije protiv Rusije i posledične ruske kontramere koštale 30 milijardi dolara. Druge procene kažu da je suma još veća. Nema sumnje da govorimo o najskupljem činu ekonomskog samoubistva u istoriji.

Od svih evropskih zemalja upravo je Nemačka primila najveći udarac. „Na Nemačku otpada gotovo 40 odsto izgubljene trgovinske razmene na Zapadu, dok su drugi veliki geopolitički igrači poput Ujedinjenog Kraljevstva (7,9 odsto), Francuska (4,1 odsto) i Sjedinjene Države (0,6 odsto) daleko slabije pogođeni“, javlja Kil institut za svetsku ekonomiju.

Stoga ne čudi što se Angela Merkel, čijoj je stranci podrška opala za osam odsto na septembarskim izborima, našla pod snažnim domaćim pritiskom da promeni kurs. Desničarska stranka AfD, koja je prošle godine sa osvojenih 13 odsto glasova napravila istorijski prodor i kojoj popularnost i dalje raste, želi ukidanje sankcija Rusiji. Isto želi i socijalistička Leva stranka. U maju je predsedavajuća Levice Sara Vagenkneht rekla da se „ledeno doba“ protiv Moskve mora okončati, kao i da sankcije EU protiv Rusije „primarno štete evropskim i nemačkim kompanijama“.

I unutar vladajuće koalicije CDU/CSU, kao i unutar SPD-a postoje frakcije koje žele da se Nemačka odlučnije odupre Americi u odbrani svog poslovanja. Amerika nije agresivna samo kada se radi o nametanju sankcija Rusiji. Vašington takođe cilja Evropu povodom svojih novoobnovljenih sankcija protiv Irana, koje u stilu siledžije iz školskog dvorišta kažnjavaju kompanije i finansijske institucije koje posluju sa Islamskom Republikom.

Dojče vele je ranije ovog meseca izvestio da ove sankcije zabrinjavaju nemačke kompanije koje se još uvek oporavljaju od kolapsa svog udela u ruskom tržištu. Nemački izvoz u Iran je iznosio preko tri milijarde dolara prošle godine. Ukoliko to bude izgubljeno, razmislite koliko radnih mesta će nestati.

Ove iranske sankcije, zajedno sa Trampovim tarifama na uvoz čelika i aluminijuma, su ona slamka koja bi mogla da slomi kičmu nemačkoj kamili. Pišući za biznis magazin Handelsblat, nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas je rekao da bi EU trebalo da formira „kontratežu“ Sjedinjenim Državama kada one pređu „crvene linije“: Pozvao je Evropu da uspostavi platni sistem nezavisan od SAD.

Putin dočekuje Merkelovu sa buketom cveća tokom njene radne posete Rusiji 18. 5. 2018.

Vašington je otišao predaleko, a nemačkom kapitalu i predstavnicima radčničkih sindikata je dosta svega. Merkelova sada mora da zauzme gard i ignoriše one koji žele da njena zemlja nastavi da radi protiv sopstvenih interesa. To podrazumeva ukidanje sankcija Rusiji i nastavak slobodnog trgovanja sa Iranom. Blef američkog papirnog tigra i njegovog britanskog trojanskog konja treba raskrinkati. Za dobrobit Nemačke, za dobrobit Evrope, pa i za dobrobit čitavog čovečanstva.

Nil Klark je novinar, pisac, voditelj i bloger. Pisao je za brojne novine i časopise u Velikoj Britaniji i drugim zemljama

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

RT