Energija je neuništiva

Govor Aleksandra Vujovića na komemoraciji u čast Željka Cvijanovića u sali Skupštine grada Beograda

Nezahvalan je zadatak napisati govor koji bi ljudima trebalo da približi kakav je čovek bio Željko Cvijanović. Nezahvalan, jer koliko god taj govor bio dug biće isuviše kratak da opiše širinu i svestranost njegovog lika i dela.

O tome najbolje svedoči dubinska potresenost koju je Željkova smrt izazvala ne samo kod njegovih čitalaca i poštovalaca, već i kod onih koji se nisu u svemu sa njim slagali a ipak su odlučili da se od njega oproste rečima punim poštovanja.

Suvišno je isticati da je odlaskom Željka Cvijanovića srpsko novinarstvo pretrpelo nenadoknadiv gubitak. Obimnost njegovog dela i prepoznatljiv stil pisanja, koji je u svojoj jedinstvenosti harmonično spajao književni i novinarski žanr, učinio ga je jednim od retkih kolumnista koje bez oklevanja možemo svrstati u kategoriju sa najvećim bardovima srpskog novinarstva, poput Aleksandra Tijanića i Bogdana Tirnanića.

Iako je tokom svoje duge novinarske i uredničke karijere vodio više štampanih listova, Željko je na kraju utočište pronašao u nekoj vrsti internet izolacije, predano gradeći ono što je jedan od njegovih poštovalaca nazvao „oazom prosvećenog Srpstva“.  Tako je nastao Novi Standard, a njegov dugogodišnji moto „energija je neuništiva“ bio je odraz Željkove odvažnosti da uprkos svim saplitanjima istraje u borbi za ideale u koje je duboko verovao.

Jedan od tih ideala bila je i pristojna medijska scena. Iako nije bio ljubitelj reči „pristojnost“, jer je njeno prekomerno upotrebljavanje smatrao pokušajem kulturne i političke stigmatizacije, Željko je poslednju deceniju svog života proveo u borbi za pristojnost u medijima, kao jedan od retkih urednika koji je shvatio važnost ustupanja medijskog prostora svojim neistomišljenicima.

Bio je u potpunosti preokupiran politikom. Čak i tri dana pre smrti, u trenutku kada je već bio onemoćao u meri da mu je bilo teško da govori, nepokolebljivom voljom je pronalazio snage za analizu društvenih prilika. Do poslednjeg trenutka je ostao veran svojoj političkoj intuiciji, uveren da će sud istorije potvrditi njenu ispravnost.

Ako će u široj javnosti ostati upamćen po svom novinarskom legatu, prijatelji i poznanici će Željka pamtiti pre svega po duševnoj toplini i ličnoj harizmi. Bio je čovek koji se nikome nikada nije obratio sa visine, koji nije znao šta je gordost, uvek smiren, pribran i spreman za očinski savet i utešnu reč.

Njegov odnos sa radnicima bio je duboko ličan i prijateljski. Uvek je bio spreman svima da izađe u susret i ponudi pomoć. Gotovo sujeverno je verovao u važnost da plate u redakciji nikada ne zakasne nijedan jedini dan.

Primećeno je i da je Željko u javnim nastupima počeo da se osmehuje tek kada je postao svestan da se približava čas njegove smrti. Na taj način odlaze samo ljudi kojima je vera jaka, a savest čista. Prkosnim osmehivanjem na putovanju ka svom sudnjem času još jednom je potvrdio veru u tezu o neuništivosti energije, svestan da se njeno važenje ne iscrpljuje u carstvu materije, već da se odnosi i na Carstvo Duha.

Dobri čoveče, dragi prijatelju, učitelju i brate; svojim odlaskom ostavio si prazninu koju neće biti moguće popuniti, ne samo u srcima tvoje porodice i prijatelja, već i na kompletnoj medijskoj i intelektualnoj sceni Srbije. Danas, dok nas gledaš sa nekog lepšeg mesta, možeš biti ponosan. Ne samo na svoje novinarsko zaveštanje, koje će još dugo sijati kao fenjer koji nam osvetljava put pred najtežim nacionalnim dilemama i iskušenjima, već i na tri sina koja si ostavio u amanet Otadžbini, sa kapacitetom da jednoga dana nadmaše tvoje delo.

Ali čak i ako u tome ne uspeju, čak i ako urade samo deseti deo onoga što je uradio njihov otac, znaj da će i tada moći s razlogom da kažu kako su ostavili neizbrisiv trag u istorijskom kretanju svog naroda.

Hvala ti za sve, nikada nećeš biti zaboravljen.