Енергија је неуништива

Говор Александра Вујовића на комеморацији у част Жељка Цвијановића у сали Скупштине града Београда

Незахвалан је задатак написати говор који би људима требало да приближи какав је човек био Жељко Цвијановић. Незахвалан, јер колико год тај говор био дуг биће исувише кратак да опише ширину и свестраност његовог лика и дела.

О томе најбоље сведочи дубинска потресеност коју је Жељкова смрт изазвала не само код његових читалаца и поштовалаца, већ и код оних који се нису у свему са њим слагали а ипак су одлучили да се од њега опросте речима пуним поштовања.

Сувишно је истицати да је одласком Жељка Цвијановића српско новинарство претрпело ненадокнадив губитак. Обимност његовог дела и препознатљив стил писања, који је у својој јединствености хармонично спајао књижевни и новинарски жанр, учинио га је једним од ретких колумниста које без оклевања можемо сврстати у категорију са највећим бардовима српског новинарства, попут Александра Тијанића и Богдана Тирнанића.

Иако је током своје дуге новинарске и уредничке каријере водио више штампаних листова, Жељко је на крају уточиште пронашао у некој врсти интернет изолације, предано градећи оно што је један од његових поштовалаца назвао „оазом просвећеног Српства“.  Тако је настао Нови Стандард, а његов дугогодишњи мото „енергија је неуништива“ био је одраз Жељкове одважности да упркос свим саплитањима истраје у борби за идеале у које је дубоко веровао.

Један од тих идеала била је и пристојна медијска сцена. Иако није био љубитељ речи „пристојност“, јер је њено прекомерно употребљавање сматрао покушајем културне и политичке стигматизације, Жељко је последњу деценију свог живота провео у борби за пристојност у медијима, као један од ретких уредника који је схватио важност уступања медијског простора својим неистомишљеницима.

Био је у потпуности преокупиран политиком. Чак и три дана пре смрти, у тренутку када је већ био онемоћао у мери да му је било тешко да говори, непоколебљивом вољом је проналазио снаге за анализу друштвених прилика. До последњег тренутка је остао веран својој политичкој интуицији, уверен да ће суд историје потврдити њену исправност.

Ако ће у широј јавности остати упамћен по свом новинарском легату, пријатељи и познаници ће Жељка памтити пре свега по душевној топлини и личној харизми. Био је човек који се никоме никада није обратио са висине, који није знао шта је гордост, увек смирен, прибран и спреман за очински савет и утешну реч.

Његов однос са радницима био је дубоко личан и пријатељски. Увек је био спреман свима да изађе у сусрет и понуди помоћ. Готово сујеверно је веровао у важност да плате у редакцији никада не закасне ниједан једини дан.

Примећено је и да је Жељко у јавним наступима почео да се осмехује тек када је постао свестан да се приближава час његове смрти. На тај начин одлазе само људи којима је вера јака, а савест чиста. Пркосним осмехивањем на путовању ка свом судњем часу још једном је потврдио веру у тезу о неуништивости енергије, свестан да се њено важење не исцрпљује у царству материје, већ да се односи и на Царство Духа.

Добри човече, драги пријатељу, учитељу и брате; својим одласком оставио си празнину коју неће бити могуће попунити, не само у срцима твоје породице и пријатеља, већ и на комплетној медијској и интелектуалној сцени Србије. Данас, док нас гледаш са неког лепшег места, можеш бити поносан. Не само на своје новинарско завештање, које ће још дуго сијати као фењер који нам осветљава пут пред најтежим националним дилемама и искушењима, већ и на три сина која си оставио у аманет Отаџбини, са капацитетом да једнога дана надмаше твоје дело.

Али чак и ако у томе не успеју, чак и ако ураде само десети део онога што је урадио њихов отац, знај да ће и тада моћи с разлогом да кажу како су оставили неизбрисив траг у историјском кретању свог народа.

Хвала ти за све, никада нећеш бити заборављен.