Idemo dalje, borba je

Govor Andreja Cvijanovića na komemoraciji u čast Željka Cvijanovića u sali Skupštine grada Beograda

Znate da ste imali velikog oca kada svim silama pokušavate da sažmete u 10 rečenica sve ono što biste želeli da kažete o njemu pred ovolikim auditorijomom.

Razmišljajući o tome šta bih mogao da kažem, u prvi mah sam pomislio da bi se od mene očekivalo da ispričam neku priču ili anegdotu o mome tati. Ali su poslednji meseci koje sam proveo s njim, strah i tuga koji su me preplavljivali, naprosto brisali sve naše bezbrižne igre iz detinjstva, sve naše sukobe iz mojih tinejdžerskih dana, kada je pokušavao da mi objasni da ne treba da budem grub da bih prikrio nesigurnost i da nije potrebno da se razmećem kako bih pokazao da možda nešto znam bolje od svojih vršnjaka.

Poslednjih nedelja, dok je u meni narastala spoznaja da polako dolazimo do kraja našeg zajedničkog puta, tata se ponašao kao da se ništa strašno neće dogoditi. Provodili smo zajedno, neretko, cele dane i noći. Gledajući ga, moj strah je sve više rastao, a tata je bio sve smireniji. Nije dozvoljavao ama baš nijednoj sumnji, novoj dijagnozi i rezultatu da ga obore. Govorio je, kao i uvek: Idemo dalje, borba je. Mene je to čak na momente i nerviralo. Kakva borba kad sve ide u sunovrat?

On je u bolesničkom krevetu pokušavao nešto da pročita ili napiše, a ja sam bio ljut misleći da je to gubljenje vremena i da bi trebalo da razgovaramo o važnim stvarima. Za mene je najvažnija stvar u tim trenucima bila da on može da ode, a da ja nisam spreman na to. A on kao da sa smrću nije računao.

Pitao bi me da li sam konačno pročitao neku knjigu o kojoj mi je govorio. A ja sam se pitao da li on možda ne razume rezultate, da li možda ne vidi kuda sve to vodi i kako sada mogu da budu važne te neke knjige. Nisam mogao da razumem kako sa tako neverovatnom smirenošću može da priča o običnim stvarima dok nam vreme ističe.

Dok sam noćas pokušavao da pronađem način kako da u nekoliko desetina reči opišem čoveka koji je za nekoliko sati mogao da napiše desetine stranica o bilo kojoj temi, shvatio sam jedno – tata je verovao.

Verovao je da mu ni dva rata i tri još gora mira, kako je umeo da kaže, nisu data slučajno. Tako je mislio i o svim bitkama za koje je verovao da su njegove, iako se meni činilo da nisu morale da budu. Govorio je da će sve biti onako kako mora da bude, ali se borio kao da sve samo od njega zavisi.

Ako sam uopšte mogao da spoznam šta je vera, to mi se dogodilo tek kad je tata otišao. Da mi je sve važne stvari govorio kroz male, naizgled nevažne priče. Tek sada sam shvatio da je moj tata bio verujući čovek. I da je bio sasvim u pravu kada je nedavno zahtevao da nedelju dana podelim sa jednom bliskom osobom, rekavši mi: Vidi, ti i ja samo podelili sve važne stvari.

Sada prikupljam sve knjige za koje mi je rekao da moram da ih pročitam.