Идемо даље, борба је

Говор Андреја Цвијановића на комеморацији у част Жељка Цвијановића у сали Скупштине града Београда

Знате да сте имали великог оца када свим силама покушавате да сажмете у 10 реченица све оно што бисте желели да кажете о њему пред оволиким аудиторијомом.

Размишљајући о томе шта бих могао да кажем, у први мах сам помислио да би се од мене очекивало да испричам неку причу или анегдоту о моме тати. Али су последњи месеци које сам провео с њим, страх и туга који су ме преплављивали, напросто брисали све наше безбрижне игре из детињства, све наше сукобе из мојих тинејџерских дана, када је покушавао да ми објасни да не треба да будем груб да бих прикрио несигурност и да није потребно да се размећем како бих показао да можда нешто знам боље од својих вршњака.

Последњих недеља, док је у мени нарастала спознаја да полако долазимо до краја нашег заједничког пута, тата се понашао као да се ништа страшно неће догодити. Проводили смо заједно, неретко, целе дане и ноћи. Гледајући га, мој страх је све више растао, а тата је био све смиренији. Није дозвољавао ама баш ниједној сумњи, новој дијагнози и резултату да га оборе. Говорио је, као и увек: Идемо даље, борба је. Мене је то чак на моменте и нервирало. Каква борба кад све иде у суноврат?

Он је у болесничком кревету покушавао нешто да прочита или напише, а ја сам био љут мислећи да је то губљење времена и да би требало да разговарамо о важним стварима. За мене је најважнија ствар у тим тренуцима била да он може да оде, а да ја нисам спреман на то. А он као да са смрћу није рачунао.

Питао би ме да ли сам коначно прочитао неку књигу о којој ми је говорио. А ја сам се питао да ли он можда не разуме резултате, да ли можда не види куда све то води и како сада могу да буду важне те неке књиге. Нисам могао да разумем како са тако невероватном смиреношћу може да прича о обичним стварима док нам време истиче.

Док сам ноћас покушавао да пронађем начин како да у неколико десетина речи опишем човека који је за неколико сати могао да напише десетине страница о било којој теми, схватио сам једно – тата је веровао.

Веровао је да му ни два рата и три још гора мира, како је умео да каже, нису дата случајно. Тако је мислио и о свим биткама за које је веровао да су његове, иако се мени чинило да нису морале да буду. Говорио је да ће све бити онако како мора да буде, али се борио као да све само од њега зависи.

Ако сам уопште могао да спознам шта је вера, то ми се догодило тек кад је тата отишао. Да ми је све важне ствари говорио кроз мале, наизглед неважне приче. Тек сада сам схватио да је мој тата био верујући човек. И да је био сасвим у праву када је недавно захтевао да недељу дана поделим са једном блиском особом, рекавши ми: Види, ти и ја само поделили све важне ствари.

Сада прикупљам све књиге за које ми је рекао да морам да их прочитам.