Човек са ставом

Говор Драгана Вучићевића на комеморацији у част Жељка Цвијановића у сали Скупштине града Београда

Жељко је био новинар.

У ове четири речи, све је речено. Јер, Жељко није био новинар из позе, из нужде, из партијског или било каквог другог задатка. Он је једноставно живео новинарство.

Био је један од најбољих, ренесансна личност, образованији и начитанији од свих нас који се данас и овде бавимо овим послом. Његови текстови, уџбенички примери стилског савршенства, остаће најбољи путоказ младим колегама, оним малобројним који још хоће да се на озбиљан начин баве новинарством.

Жељко је био човек са ставом. Писао је и говорио тачно онако како је мислио.  Имао је Жељко само једну ману, ако се то уопште маном може назвати. Није умео да самог себе рекламира, није умео да се лакта, да се гура…

Пре неку годину, сећам се, у Информеру смо објавили један од оних његових великих, новогодишњих текстова. Позвао сам га, рекао сам му да ме је тог 31. децембра звало на десетине људи који су одушевљени оним што је написао… Није уопште хтео о томе да прича, одмах се пребацио на другу тему. Такав је био наш Жељко. Скроман и, као и сви велики писци, до самог краја сумњичав у оно што ради.

Жељко, пријатељу, нисмо стигли од посла, од обавеза, а после и од твоје проклете болести. Нисмо се испричали, нисмо отишли заједно у Русију… Остао сам ти дужан и онај ручак и ону музику и кафану…

Путуј, Жељко, брате наш по новинама. Путуј и поздрави нам све колеге, горе у небеској редакцији. И чекај нас. Како живимо, нећемо ни ми дуго.