Ко искрено љуби истину, слободу и отаџбину…

Говор министра културе и информисања Владана Вукосављевића на комеморацији у част Жељка Цвијановића у сали Скупштине града Београда

Жељко Цвијановић напушта животну сцену, како народ каже, у пуној снази. У зениту искуства које је, као новинар и умни коментатор наших прилика, стекао и насложио у себи. Тек је могао и морао давати пуну меру својих искуствених увида и помагати људима да се снађу у бурном времену и хаотичном простору.

Може се рећи и да је сагорео, јер је о свему писао са жаром и личним беспоштедним улагањем. Личио је по томе на бурног и преосетљивог крајишког грмаља и борца Петра Кочића, чије речи читамо и на једном скорашњем београдском графиту: „Ко искрено љуби истину, слободу и отаџбину слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“ Нешто од такве ослобођености и храбрости имао је Жељко.

Цвијановић је дошао у Београд из Сарајева. Из те средине баштинио је искуство младобосанаца, који су спојили у себи образовање и друштвени активизам, модерна знања и слободарство дедова. Андрић је о њима записао: „То је нараштај побуњених анђела, у оном кратком тренутку док још имају и сву моћ и сва права анђела и пламену гордост побуњеника. Ови синови сељака, трговаца или занатлија из забачене босанске касабе добили су од судбине, без свога нарочитог напора, отворен излаз у свет и велику илузију слободе.“ Цвијановић је имао нешто од тога у својој основи.

Полако заборављамо, а не смемо заборавити, да је сарајевској средини посебну боју давао српски елемент, од старог сарајевског грађанског соја који је тежио напретку исто као што је чувао своју веру и своје име, до оних бистрих и продорних сељачких синова који су у Сарајево долазили жедни знања и доказивања.

Читав низ одабраних имена још за раздобља титоизма били су, овако или онако, истиснути из Сарајева. Жељко је у Београд, у Србију, дошао у последњем великом ратном таласу и ону тамошњу борбену и истинољубиву боју пренео и у наш Београд, отворен за све који вреде и имају шта да кажу.

А писао је оштро и отрежњујуће. Један текст од пре четири године почиње освртом на нову ревизију историјских улога, бранећи најпре племенити лик Принципа од ознаке терористе. У свом бритком разматрању напокон долази до следеће дијагнозе наше савремености, синтезе свих битних чињеница наше данашње пометње: „Речју, југоносталгија, наравно, онај њен најмалигнији политички аспект, данас је најфинији језик националне самомржње, она је лажно сведочење о томе да су сва наша решења, као и све наше лепе године, изван наших граница, једнако као што су све наше невоље остале у нашим границама.“

Цинично и уједачки, проглашавали су га „новинаром у цивилу“ и сарадником домаћих служби безбедности, они који су можда били плаћени сарадници туђих, а многи чак и волонтери. Цвијановић је имао нешто од кмета Симана, када је за свој народ, тврдоглаво и јогунасто, али правдољубиво и домаћински, тражио оно што му припада од оних који му отимају. И зато му се ругао вазда искежених зуба, онај касабалијски и поданички део београдске медијске и политичке чаршије.

Жељкова анализа друштвеног тренутка увек је имала и историјску позадину, са којом се тај наш савремени тренутак могао потпуније и веродостојније сагледати.

Није своје ауторско становиште подешавао према становишту моћи и интереса моћних, није био медијски гласноговорник било чијег, а нарочито не туђинског интереса. Истеривао је, у свом писању, правду за свој народ који каже да правда држи земљу и градове. Његов прерано прекинут живот био је заокружен и испуњен смислом.

Одлази још једна маркантна фигура српског новинарства, којем је Жељко Цвијановић дао снажан умни и изражајни печат. Тек ћемо видети кога смо у њему имали и тек ћемо се његовим текстовима и увидима враћати.

Нека му је покој души.