National Interest: Makedonija bi mogla uvući NATO u rat

Šta će se desiti ukoliko Makedonija uđe u NATO, a albanski separatizam se rasplamsa umesto da se smiri?

Kada je voditelj Foks njuza Taker Karlson prošlog meseca pitao Donalda Trampa zašto bi trebalo da šalje svog sina da gine za odbranu Crne Gore – najnovijeg člana NATO – predsednik kao da je krenuo da odbacuje politiku sopstvene administracije. Nagovestio je da Amerikanci ne bi trebalo da budu spremni da žrtvuju svoje živote za tako trivijalnog saveznika. Štaviše, upozorio je da Crna Gora „ima veoma agresivne ljude“. „Mogli bi da se razbesne i čestitamo – eto nas u trećem svetskom ratu“. Kako je viši saradnik Kejto instituta Dag Bendou istakao, Trampov komentar je bio čudan na dva načina. Prvo, Senat je odobrio prijem Crne Gore marta 2017. dok je on bio predsednik. Ukoliko je smatrao da nije mudro dodavati beskorisnu mikrodržavu Alijansi, mogao je da povuče sporazum iz Senata pre glasanja o istom. Drugo, kako Bendou ističe sa dozom cinizma, „iako je teoretski moguće da će se ogromne, agresivne i moćne crnogorske legije baciti na Moskvu“, to ipak nije naročito verovatno, jer ne deluje kao da su crnogorski lideri „potpuno izgubili razum“.

MAKEDONIJA JE OPASNIJA OD CRNE GORE
Zaista, scenario u kojem mala balkanska NATO članica izaziva rat u koji bi bile uvučene SAD će teško početi provociranjem Rusije. Ta činjenica je olakšala Trampovim kritičarima kod kuće i u inostranstvu da ismeju njegov komentar o Crnoj Gori kao izazivaču svetskog rata. Međutim, daleko je veći rizik od konflikta u kojem bi neka od članica Alijanse ušla u kavgu sa regionalnim susedom. U takvom scenariju je Crna Gora zapravo manja opasnost od najnovijeg NATO kandidata – Makedonije. Čini se da je Crna Gora u relativno dobrim odnosima sa svojim susedima, iako je bila upetljana u prolongirani granični spor sa Kosovom koji je tek nedavno rešen kada je kosovski parlament usvojio žestoko osporavanu legislativu kojom je odobreno poravnanje.

Makedonija je u daleko gorim odnosima sa Kosovom i njemu bliskim etničkim Albancima. Zvaničnici i stanovništvo obe zemlje su dugo zastupali agendu „Velike Albanije“ prema kojoj svojataju delove teritorija Srbije, Crne Gore i naročito Makedonije. Prvi veliki trijumf te agende bilo je NATO odsecanje Kosova od Srbije 1999. godine, a velikoalbanski ekspanzionisti nisu gubili vreme u nameri da se nadovežu na tu pobedu. Za svega nekoliko meseci, delovi Makedonije u kojim etnički Albanci čine apsolutnu većinu (mada i oni delovi u kojim čine samo relativnu većinu) upustili su se u destabilizaciju države, zahtevajući široku autonomiju za ove oblasti. SAD i njihovi NATO saveznici su podvrgli makedonsku vladu snažnom pritisku kako bi izašla u susret tim zahtevima, pa se Skoplje tome nevoljno povinovalo.

Demonstranti u Sobranju

Tenzije su potom splasnule na neko vreme, ali albanski separatistički sentiment nastavlja da se gnoji i raste. Poslednjih godina je izbila nova kriza kada su albanski aktivisti poveli velike antivladine demonstracije. Odnosi Skoplja sa Albanijom i Kosovom se oštro pogoršavaju. Aprila 2017. je makedonsko ministarstvo spoljnih poslova javno optužilo Albaniju za mešanje u unutrašnje političke prilike. Mesec dana ranije je makedonski predsednik izjavio kako su zahtevi albanske manjine najveća pretnja suverenitetu i jedinstvu zemlje.

Vašington i druge zapadne prestonice nastavljaju da pritiskaju makedonsku vladu da načini ustupke albanskoj manjini, i to izvan onoga što je dogovoreno prilikom okončanja krize iz 2001. godine. Taj pritisak stvara velike podele unutar makedonske većine. Naročito gadan obračun između makedonskih nacionalista i onih popustljivijih elemenata je izbio u proleće 2017. Pjeter Fejt, bivši izaslanik EU u Skoplju, upozorio je nacionaliste da se „igraju vatrom“ ukoliko nastave da se odupiru predaji vlasti umerenijoj nasledničkoj vladi. Ubrzo potom, nacionalisti su se predali.

RASPLAMSAVANjE ALBANSKOG SEPARATIZMA
Međutim, problem razjedinjenosti nastavlja da potresa državu. Beskonačni zahtevi albanske frakcije za sve većom autonomijom nastavljaju da eskaliraju, a to je navelo predsednika i druge zvaničnike da zastanu sa daljim ustupcima. Povodom jednog od ključnih pitanja, predsednik Đorđe Ivanov je odlučan – on uporno odbija da potpiše zakon o jezicima kojim bi albanski i službeno postao prvi jezik u pojedinim delovima Makedonije. On i njegove pristalice se plaše da bi takva koncesija jednostavno produbila apetite albanskih secesionista.

Pohod za Veliku Albaniju dobija novi zalet, što stvara velike probleme za najnovijeg NATO aspiranta. Paralele sa događajima koji su vodili ka secesionističkom ratu Kosova protiv Srbije devedesetih i posledičnoj vojnoj intervenciji NATO su i više nego zabrinjavajući. Šta će se desiti ukoliko Makedonija uđe u NATO, a albanski separatizam se rasplamsa umesto da se smiri, pa Skoplje odluči da preduzme akciju protiv Albanije i/ili Kosova kako bi sprečilo spoljnu asistenciju pobuni, tvrdeći da su te zemlje počinile akt agresije? Nije teško zamisliti da bi Sjedinjene Države kao lider NATO-a mogle da budu uvučene u tako gadan sukob.

Predsednik makedonskog parlamenta (Sobranje) Talat Džaferi po preuzimanju funkcije u svoj kabinet je pored makedonske dodao i albansku zastavu

Ova mogućnost razotkriva bezumlje američke politike guranja strateški i ekonomski nevažnih mikrodržava u Alijansu. One ne predstavljaju strateške resurse u bilo kom razumnom kontekstu. Naprotiv, one su strateški hazardi i potencijalne zamke. Naravno da članice poput Makedonije i Crne Gore neće uvući Sjedinjene Države u svetski rat – za razliku od baltičkih republika koje bi to svakako mogle, imajući u vidu njihove problematične odnose sa Rusijom. Situacija na Balkanu nije nalik onoj koja je postojala u osvit Prvog svetskog rata i koja je Evropu (pa na kraju i Ameriku) gurnula u tu katastrofu. Ali nepotrebno petljanje čak i u male, ograničene oružane konflikte je jednostavno suvišno. Predsednik Tramp bi trebalo da deluje u skladu sa instinktom koji je pokazao tokom intervjua sa Takerom Karlsonom i da jasno kaže da Sjedinjene Države neće prihvatiti Makedoniju ili kog drugog sličnog kandidata u NATO.

Ted Gejlen Karpenter je viši saradnik Kejto instituta za studije odbrane i spoljne politike. Napisao je ili doprineo pisanju 21 knjige o međunarodnim odnosima, uključujući pet knjiga o NATO.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest