Мекејн је мртав, интервенционизам није

Интервенционизам је одавно изгубио подршку америчких грађана, сада је изгубио и свог главног поборника, али и даље има постојану снагу

„Мекејнова смрт оставља празнину“, гласио је наслов Волстрит џорнала изнад вести са насловне стране која је почињала следећим речима: „Смрт Џона Мекејна ће оставити Конгрес без свог можда најснажнијег гласа подршке робусном интернационализму који је обликовао безбедносне односе ове земље још од Другог светског рата“.

Нема сумње да одлазак овог сенатора, чија ће животна прича доминирати вестима све док не буде у недељу сахрањен крај свог alma mater, тј. Морнаричке академије, оставља америчке интервенционисте без њиховог ударника.

КОМПУЛЗИВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ
Нико други нема престиж или медијску пажњу какву је имао Мекејн. А ствар за коју се борио – компулзивни интервенционизам у иностраним сукобима како би се рушили диктатори и устоличавали демократски владари – изгледа је прегазило време.

Када се догодио 11. септембар, Америка је била уједињена у намери да збрише терористе Ал Каиде који су били одговорни за ове злочине. Џон Мекејн је потом 2003. подржао одлуку председника Буша да освоји Ирак, који није имао никакву улогу у нападима.

Током мандата Барака Обаме, ушуњао се у северну Сирију како би подржао побуњенике који су устали да збаце председника Башара Асада. Била је то побуна која је довела до седмогодишњег грађанског рата и једне од највећих хуманитарних катастрофа нашег доба.

Мекејн је подржавао ширење НАТО-а на Источну Европу и Балтик, све до руских граница. Када је Грузија напала Јужну Осетију 2008, па била истерана од стране руске армије, Мекејн је загрмео: „Сви смо ми сада Грузијци!“ Захтевао је интервенцију. Али је Бушу, са рејтингом у суноврату, било доста неоконских крсташких похода за демократију.

Мекејн је незауздано презирао Владимира Путина. Када се руља окупила на тргу Мајдан у Кијеву како би збацила изабраног проруског председника, Мекејн је био тамо да их подржи. Подржавао је слање оружја украјинској војсци како би се борила против проруских побуњеника у Донбасу. Залагао се за америчку подршку саудијској интервенцији у Јемену. И тај рат се претворио у хуманитарну катастрофу.

Џон Мекејн је био ратни јастреб и поносио се тиме. Али до 2006. су ратови за које се залагао коштали Републиканску странку оба дома Конгреса. Када се 2008. кандидовао за председника, ти ратови су га коштали избора.

Барак Обама и Џон Мекејн током дебате уочи америчких председничких избора 2008. године

Године 2016, републиканска већина ће Мекејну и његовом протежеу, сенатору Линдзију Грејему, окренути леђа и номиновати Доналда Трампа, који је рекао да ће настојати да се слаже са Русијом и извуче Америку из ратова у које је Мекејн помогао да буде гурнута.

Међутим, иако интервенционизам сада више нема великог поборника и иако се показало да није у стању да иза себе окупи већину Американаца, он и даље има постојану снагу. Компулзивност нас тера да наставимо да подржавамо саудијски рат у Јемену и да тежимо смени режима у Ирану.

ПУДИНГ НЕМА СМИСЛА
Но чак и да било који од ова два подухвата има било какав потенцијал да створи мирнији и просперитетнији Блиски исток, нико није успео да нас увери у то. Док је спољну политику којом је постигнута победа у Хладном рату – политику обуздавања – артикулисао Џорџ Кенан, а спроводио сваки председник од Трумана до Буша првог, америчка јавност никада није усвојила некакву постхладноратовску „велику стратегију“.

„Нови светски поредак“ Буша I су одбациле економске патриоте Роса Перота, као и бејби бумери Била Клинтона који су желели да код куће уживају у америчком миру стеченом из наше победе у Хладном рату. А што се тиче крсташких похода за демократију у извођењу Буша II како би се „окончала тиранија у нашем свету“, плодови тог вилсонијанског идеализма на крају су оставили горак укус у устима.

Али ако спољнополитичке агенде Буша првог и другог – заједно са Мекејновим интервенционизмом – нису имале успеха, шта је велика стратегија Америке? Који су велики циљеви америчке спољне политике? Који су ти витални интереси за које сви, или скоро сви Американци верују да би требало да се боримо?

„Склоните овај пудинг, он нема смисао“, рекао је Черчил (чувени британски премијер је наводно тражио да његови дезерти буду изражајни кроз декорације, прим. прев.). Британија је изгубила империју, али још увек није нашла своју улогу – то је био поражавајући коментар Дина Ачисона (државни секретар Труманове администрације, прим.прев.) 1962. године.

Делује као да се обе изјаве могу приписати америчкој спољној политици у 2018. години. Бомбардујемо и боримо се у Авганистану, Ираку, Сирији, Либији и Јемену, што је делимично и завештање Џона Мекејна. Државни секретар Мајк Помпео је практично послао ултиматум Ирану. Рекли смо Северној Кореји – нуклеарној сили са четвртом највећом војском на свету – да се денуклеаризује, или би САД могле да употребе своју војску за обављање тог посла.

Изазивамо Пекинг у његовим територијалним водама Јужног кинеског мора. Од Јужне Кореје до Естоније смо уговорима обавезани да кренемо у рат уколико било која од десетина могућих држава буде нападнута. Сада се чују и предлози за „арапски НАТО“ како би га конфронтирали ајатолаховом Ирану и његовим шиитским савезницима. А не заборавимо да су ИСИС и Ал Каида сунити.

Фотографија Џона Мекејна током посете сиријским „побуњеницима“ на којој се иза њега налази вођа Исламске државе Абу Бакр ел Багдади (други слева).

Узевши у обзир све ово, шансе да ћемо једног дана бити увучени у нови рат коме ће Американци почети да се противе од самог почетка су изузетно високе.

Где је амерички Кенан новог века?

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

Buchanan.org