Mekejn je mrtav, intervencionizam nije

Intervencionizam je odavno izgubio podršku američkih građana, sada je izgubio i svog glavnog pobornika, ali i dalje ima postojanu snagu

„Mekejnova smrt ostavlja prazninu“, glasio je naslov Volstrit džornala iznad vesti sa naslovne strane koja je počinjala sledećim rečima: „Smrt Džona Mekejna će ostaviti Kongres bez svog možda najsnažnijeg glasa podrške robusnom internacionalizmu koji je oblikovao bezbednosne odnose ove zemlje još od Drugog svetskog rata“.

Nema sumnje da odlazak ovog senatora, čija će životna priča dominirati vestima sve dok ne bude u nedelju sahranjen kraj svog alma mater, tj. Mornaričke akademije, ostavlja američke intervencioniste bez njihovog udarnika.

KOMPULZIVNI INTERVENCIONIZAM
Niko drugi nema prestiž ili medijsku pažnju kakvu je imao Mekejn. A stvar za koju se borio – kompulzivni intervencionizam u inostranim sukobima kako bi se rušili diktatori i ustoličavali demokratski vladari – izgleda je pregazilo vreme.

Kada se dogodio 11. septembar, Amerika je bila ujedinjena u nameri da zbriše teroriste Al Kaide koji su bili odgovorni za ove zločine. Džon Mekejn je potom 2003. podržao odluku predsednika Buša da osvoji Irak, koji nije imao nikakvu ulogu u napadima.

Tokom mandata Baraka Obame, ušunjao se u severnu Siriju kako bi podržao pobunjenike koji su ustali da zbace predsednika Bašara Asada. Bila je to pobuna koja je dovela do sedmogodišnjeg građanskog rata i jedne od najvećih humanitarnih katastrofa našeg doba.

Mekejn je podržavao širenje NATO-a na Istočnu Evropu i Baltik, sve do ruskih granica. Kada je Gruzija napala Južnu Osetiju 2008, pa bila isterana od strane ruske armije, Mekejn je zagrmeo: „Svi smo mi sada Gruzijci!“ Zahtevao je intervenciju. Ali je Bušu, sa rejtingom u sunovratu, bilo dosta neokonskih krstaških pohoda za demokratiju.

Mekejn je nezauzdano prezirao Vladimira Putina. Kada se rulja okupila na trgu Majdan u Kijevu kako bi zbacila izabranog proruskog predsednika, Mekejn je bio tamo da ih podrži. Podržavao je slanje oružja ukrajinskoj vojsci kako bi se borila protiv proruskih pobunjenika u Donbasu. Zalagao se za američku podršku saudijskoj intervenciji u Jemenu. I taj rat se pretvorio u humanitarnu katastrofu.

Džon Mekejn je bio ratni jastreb i ponosio se time. Ali do 2006. su ratovi za koje se zalagao koštali Republikansku stranku oba doma Kongresa. Kada se 2008. kandidovao za predsednika, ti ratovi su ga koštali izbora.

Barak Obama i Džon Mekejn tokom debate uoči američkih predsedničkih izbora 2008. godine

Godine 2016, republikanska većina će Mekejnu i njegovom protežeu, senatoru Lindziju Grejemu, okrenuti leđa i nominovati Donalda Trampa, koji je rekao da će nastojati da se slaže sa Rusijom i izvuče Ameriku iz ratova u koje je Mekejn pomogao da bude gurnuta.

Međutim, iako intervencionizam sada više nema velikog pobornika i iako se pokazalo da nije u stanju da iza sebe okupi većinu Amerikanaca, on i dalje ima postojanu snagu. Kompulzivnost nas tera da nastavimo da podržavamo saudijski rat u Jemenu i da težimo smeni režima u Iranu.

PUDING NEMA SMISLA
No čak i da bilo koji od ova dva poduhvata ima bilo kakav potencijal da stvori mirniji i prosperitetniji Bliski istok, niko nije uspeo da nas uveri u to. Dok je spoljnu politiku kojom je postignuta pobeda u Hladnom ratu – politiku obuzdavanja – artikulisao Džordž Kenan, a sprovodio svaki predsednik od Trumana do Buša prvog, američka javnost nikada nije usvojila nekakvu posthladnoratovsku „veliku strategiju“.

„Novi svetski poredak“ Buša I su odbacile ekonomske patriote Rosa Perota, kao i bejbi bumeri Bila Klintona koji su želeli da kod kuće uživaju u američkom miru stečenom iz naše pobede u Hladnom ratu. A što se tiče krstaških pohoda za demokratiju u izvođenju Buša II kako bi se „okončala tiranija u našem svetu“, plodovi tog vilsonijanskog idealizma na kraju su ostavili gorak ukus u ustima.

Ali ako spoljnopolitičke agende Buša prvog i drugog – zajedno sa Mekejnovim intervencionizmom – nisu imale uspeha, šta je velika strategija Amerike? Koji su veliki ciljevi američke spoljne politike? Koji su ti vitalni interesi za koje svi, ili skoro svi Amerikanci veruju da bi trebalo da se borimo?

„Sklonite ovaj puding, on nema smisao“, rekao je Čerčil (čuveni britanski premijer je navodno tražio da njegovi dezerti budu izražajni kroz dekoracije, prim. prev.). Britanija je izgubila imperiju, ali još uvek nije našla svoju ulogu – to je bio poražavajući komentar Dina Ačisona (državni sekretar Trumanove administracije, prim.prev.) 1962. godine.

Deluje kao da se obe izjave mogu pripisati američkoj spoljnoj politici u 2018. godini. Bombardujemo i borimo se u Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji i Jemenu, što je delimično i zaveštanje Džona Mekejna. Državni sekretar Majk Pompeo je praktično poslao ultimatum Iranu. Rekli smo Severnoj Koreji – nuklearnoj sili sa četvrtom najvećom vojskom na svetu – da se denuklearizuje, ili bi SAD mogle da upotrebe svoju vojsku za obavljanje tog posla.

Izazivamo Peking u njegovim teritorijalnim vodama Južnog kineskog mora. Od Južne Koreje do Estonije smo ugovorima obavezani da krenemo u rat ukoliko bilo koja od desetina mogućih država bude napadnuta. Sada se čuju i predlozi za „arapski NATO“ kako bi ga konfrontirali ajatolahovom Iranu i njegovim šiitskim saveznicima. A ne zaboravimo da su ISIS i Al Kaida suniti.

Fotografija Džona Mekejna tokom posete sirijskim “pobunjenicima” na kojoj se iza njega nalazi vođa Islamske države Abu Bakr el Bagdadi (drugi sleva).

Uzevši u obzir sve ovo, šanse da ćemo jednog dana biti uvučeni u novi rat kome će Amerikanci početi da se protive od samog početka su izuzetno visoke.

Gde je američki Kenan novog veka?

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Buchanan.org