Pavić: Još jednom o Ž. Cvijanoviću ili s osmehom pred Tvorca

Bio je čvrsto u dodiru i sa svojim (srpskim!) sarajevskim korenima i s beogradskim šmekom, kao da je istovremeno rođen sa obe strane Drine

Hrabrost je dostojanstveno držanje pod pritiskom
Ernest Hemingvej

Zvučaće paradoksalno mnogima koji veruju samo u ovaj svet, tj. u „realnost“, da se mera čoveka može najbolje odrediti kroz njegovo držanje pod senkom smrti.

Otkako je poveo bitku sa opakom bolešću nekoliko godina pre nego što joj je konačno podlegao 25. 8. 2018. javno držanje Željka Cvijanovića je upravo asociralo na gorenavedenu Hemingvejevu definiciju. Možda je to najbolje opisao jedan od mnogobrojnih poštovalaca koji su ostavili poruke na vest o njegovoj preranoj smrti na Novom Standardu, portalu koji je osnovao i uređivao tokom protekle decenije:

Na tvome melanholičnom licu bila je ispisana sva istorija tvoga roda. Svi znamo kakva je ona bila. Koliko krvava i strašna. A ja sam Ti, ne shvatajući dugo o čemu se radi, jednom javno zamerio što te, u javnosti, niko nikada nije video nasmejanog. I drsko i ničim izazvano nazvao te „mrgudom“. I bio sam siguran da tu moju opasku, među mnoštvom komentara, nisi ni primetio. A onda su došli Tvoji poslednji, oproštajni meseci, nedelje i dani. Na svakom Tvom javnom nastupu i snimku moglo je da se, sve jasnije, vidi da Ti ostaje sve manje vremena na ovom svetu. Većinu ljudi u takvim trenucima savladaju strah i očajanje. Ali Ti si, baš tada, kad to niko ne bi očekivao, počeo da se smeješ. I dok je tvoje telo kopnelo, tvoje lice je, prosečnom razumu neshvatljivo i paradoksalno, krenulo da isijava mladalačku radost i optimizam. Išao si, smelo i bezbrižno, gotovo bih mogao sa sigurnošću da zaključim blaženo, u susret Smrti, kao da to nije ništa.

Željko je bio stilista političke analize i komentara kakav se retko viđa, ne samo u Srbiji nego i u svetu. Estetika njegovog pisanja, prožetog svestranom književnom i (geo)političkom obrazovanošću, ali i ozbiljnom duhovitošću, plenila je, makar se čitalac uvek ne slagao. Ali i neslaganje sa Željkom je bilo podsticajno, teralo na maksimalni angažman, pogotovo uživo, što mogu da posvedoče mnogi koji su imali zadovoljstvo da četvrtkom sede s njim u „Mažestiku“.

Bio je čvrsto u dodiru i sa svojim (srpskim!) sarajevskim korenima i s beogradskim šmekom, kao da je istovremeno rođen sa obe strane Drine. Rusiju je voleo, ali bez očekivanja da se ona za nas žrtvuje više nego što smo spremni mi sami.

Njegovi uvidi u događaje poput kijevskog „Majdana“, neuspelog puča u Turskoj, Bregzita i pobede Trampa kao „početka svetskog građanskog rata“, u kolumnama čije su objavljivanje mnogi sa nestrpljenjem iščekivali u noćima petka na subotu, ostaju kao svedočanstva jednog istančanog, često prozorljivog promišljanja svetskih kretanja i duha vremena. A dnevni izbor autorskih, prenesenih i prevedenih tekstova na Novom Standardu predstavljao je pravu malu školu (geo)politike, kulture, istorije, i različitih, pa i suprotstavljenih škola mišljenja.

Od mnoštva nezaboravnih rečenica koje je napisao ili izgovorio, izdvaja se jedna iz intervjua za Pečat: „Kaži mi šta misliš o Kosovu, i odmah ću znati šta je tvoja spoljna politika, šta ekonomska, unutrašnja – rečju, sve.“

Neka mu je Carstvo Nebesko.

 

Pečat, 31. avgust 2018.