Ципеларење покојника као зона сумрака српског новинарства

Како су "новинари" који себе називају „ловцима на лажне вести“ пласирали лажну вест о преминулом колеги Жељку Цвијановићу  

Пројекат „Фејк њуз трагач“ отворио је срамотним текстом о управо преминулом колеги Жељку Цвијановићу ново поглавље бешчашћа у сфери новинарства, односно онога што претендује да се назива новинарством и истраживањем. Ловци на лажне вести својим текстом су нам из прве руке демонстрирали како изгледа права лажна вест

ЦВИЈАНОВИЋ БРЖИ ОД АМЕРИЧКИХ СЛУЖБИ
Слажемо се с тврдњом екипе помпезно названог „Фејк њуз трагача“, проистеклог из још помпезније назване „Новосадске школе новинарства“ која сматра да „дезинформација остаје дезинформација чак и када је насловљена са ’In Memoriam’“, али бисмо им скренули пажњу да лажна вест остаје лажна вест чак и када је објави неко ко се представља као борац против тог феномена, и да кршење Кодекса новинара остаје кршење чак и када се (суштински погрешно) позивате на тај документ.

Ови магови новинарства и истраживања нису се много напрегнули да нађу грађу како би за свакаква непочинства оптужили колегу у тренутку док још није ни сахрањен. При руци им је била клеветничка публикација ЈУКОМ-а, стара више од десет година, „Жељко Цвијановић – новинар у цивилу“, из које су као доказе своје тврдње о беспризорности преминулог колеге извукли текст о уласку ВРС у Сребреницу и „низ измишљених текстова о наводном нападу ножем на глумицу Кораиму Торес“ (?!) објављених у листу „Грађанин“. Као главни доказ Цвијановићевог „најдубљег супротстављања свим професионалним и моралним начелима“ и „нељудског приступа професији“ изнети су цитати из његове анализе уласка ВРС у Сребреницу јула 1995. године и значају тог догађаја за постизање мира под насловом „Мапа без мрља“ објављеног у листу „Јавност“ 22. јула 1995.

Цвијановићу се замера „крајње неетичан начин писања о сребреничким жртвама“ и то на основу неколико, рекло би се, потпуно бенигних пасуса. Да се у „Трагачу“ налазе истраживачи, а не истражитељи, знали би да у време када је Цвијановић писао инкриминисани текст никако није могао бити неетичан према жртвама, јер се тада за њих није ни знало. Најбоље сведочење о томе је текст „Њујорк тајмса“ од 29. октобра 1995. по којем су саветници председника САД Била Клинтона о сумњама да је почињен злочин обавештени тек 4. августа 1995. Да ли је реално да је новинар Цвијановић, колико год да је добро обавештен, за злочин знао две недеље пре америчких обавештајаца?

Фотографија коју је портал Fakenews.com објавио уз чланак под називом „Не, Жељко Цвијановић није био новинар за узор“ 26. августа 2018.

Да Цвијановић ни тада, а ни касније, није имао никакав „неетички“ однос према жртвама из Сребренице, ови истражитељи би знали да су хтели. Нашли би, на пример, текст објављен 28. септембра 1998. у недељнику „БХ дани“ у којем Цвијановић јасно каже: „Вјерујем да је Сребреница име највеће срамоте у српској историји.“ Од тог става није одступао ни касније. Да су истраживачи, а не истражитељи, потрудили би се да сазнају мало више и о лажним текстовима о Кораими Корес. Сазнали би тако да Цвијановић не само да никакве везе с њима није имао – написао их је Момчило Петровић – него и да су објављени као пародија.

НЕПОЗНАВАЊЕ НОВИНАРСКОГ КОДЕКСА
Особе које стоје иза овог пројекта Цвијановића оптужују за непоштовање „правила професије“ међу којима истичу „истинитост, правдољубивост, коришћење часних средстава, новинарска пажња, емпатија и професионални интегритет“. Из овога се да закључити да људи који претендују да знају да разликују лажне од правих вести, и да нас подучавају новинарству нису прочитали ни Кодекс новинара Србије (претпостављамо да се о томе ради, јер други документ о „правилима професије“, колико је нама познато, не постоји), а камоли нешто друго (о овоме сведочи и чињеница да су на свом сајту под рубриком „препоруке за читање“ навели само једну безначајну књигу).

У Кодексу који су саставили УНС и НУНС ни на једном месту се не помињу појмови „правдољубивост“ и „емпатија“ као новинарске норме. Да Кодекс нису читали указује нам и то што га се у овом тексту ни сами не придржавају. У њему јасно пише да „новинар не сме слепо да верује извору информација“ и да „мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима“, што је недвосмислено случај са ЈУКОМ-ом и његовом публикацијом о Цвијановићу. У Кодексу пише и – „прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи“, што се може односити на наводни Цвијановићев „неетички“ однос према сребреничким жртвама.

У случају „Фејк њуз трагача“ и „Новосадске школе новинарства“ (која није никаква образовна установа, него невладина организација) није проблем то што они не знају, него то што се праве да знају. То што о новинарству и лажним вестима претендују да нас уче људи који ниједан текст ни у једном другом медију нису објавили (осим Валентине Сигети која је марљиво о студентским темама писала за „Универзитетски одјек“, он-лајн новине Универзитета у Новом Саду чију страницу краси лепа америчка застава).

Један од семинара у организацији НВО „Новосадска школа новинарства“

То што ти људи, позивајући се на своје „дугогодишње искуство“ (у чему?), тврде да су „пропаганда, дезинформације и лажне вести били део свакодневне рутине за новинаре и грађане у регијама попут Источне Европе, бившег СССР-а и Централне Азије“, али никако уваженог Запада. Ту, можда, лежи још једно кршење Кодекса у којем се наводи да би „новинар требало да учини све да избегне ситуације које би могле да доведу до сукоба интереса, стварног или привидног“. Таква је ситуација, можда, када за пропаганду поред живог Радија Слободна Европа (по њима медиј који се „истакао професионализмом и толерантним духом“) оптужујете само Исток јер, можда, не желите да увредите главног донатора – амбасаду САД у Београду.

 

Насловна фотографија: Филип Родић (извор Интермагазин)

 

Печат