Градитељи и рушитељи Београда

Чврсто уверење и назори Револуције да је свака вера, посебно хришћанска, опијум за народ, оставили су видан траг на фигури и лику Београда

Највећи светски градови подигнути су на великим рекама, обалама мора, средиштима народа, пресецима важних саобраћајница, трговачких путева, цивилизација и култура. Њихов значај и привлачну снагу истичу особита архитектура и урбанистичка решења, грандиозне грађевине, вешти политичари и далековиди државници. Данашњи Београд, обремењен осредњим грађевинарством и недореченим урбанизмом, нема сјај и раскош Париза, грандиозност Њујорка, уређеност Токија или разливеност Москве. Тек понегде се запази усамљени грађевински артефакт смештен у неко живописно ћоше. Ипак, судбина је Београду дала оно што има тек по неки светски град – митологију.

Савремени Београд је један од најбогатијих речника митологије у којем су симболи, знаменити људи и важни историјски догађаји уткани у време и простор. Захваљујући прошлости данас га препознајемо као венац обичаја, навика, особених знакова, идеологија, противуречних политичких одлука… Његова митологија великим делом је резултат замашних планова европских и азијских народа, сукоба цивилизација и крупних политичких заокрета на балканском тлу. У претходна два столећа Београд је обновио старе пасије и неосетно постао страствени скупљач старина, библиотекар, баштиник снова, прималац поверљивих порука и депеша упућених с високих адреса, али и важно одмориште и војиште.

КОМУНИЗАМ УМЕСТО ВИЗАНТИЈЕ
Прерастао је у највећи и најпоузданији архив српског 20. столећа, будући да је његова грађа одливена у бетону, обложена циглом, поплочана мермером и заливена асфалтом и крвљу. Зато је вајкање овдашњих помало и смешно: жале се на сиромаштво архива мада свакодневно пролазе кроз здања, утврђења и капије, сведоке ратова, преврата и завера. Чак и ако је ова непрегледна грађа горела у протеклих сто година, она убедљиво приповеда историју висином, оријентацијом, фасадом, остацима рушевина, доградњом, обновом, животописима кирајџија, намештајем и кафанском причом.

Сваки београдски шетач, пролазећи од калимегданске тврђаве до храма Светог Саве запажа да између Римског бунара и Кнез Михаилове недостаје Византија. Ту празнину Револуција је покушала да испуни комунистичком идеологијом. Чврсто уверење и назори Револуције да је свака вера, посебно хришћанска, опијум за народ, оставили су видан траг на фигури и лику Београда. Њена деца су у двадесетом столећу чврсто веровала да ће модернизовану Србију, без замашног наслеђа Византије, лако прихватити Европа, а српски средњи век, временом, ишчезнути као мирис тамјана. Али Заједница је одавно увидела да Револуција осим грубог комунистичког има и друго европско лице – лихварско. Без премишљања је одбацила Револуцију подгојену швапским кобасицама, холандским сиревима, појену пивом и француским шампањцима, дограђивану гастарбајтерским уштеђевинама и Пентагоновим лиферацијама, посебно видљивим у млађим историјским слојевима града и читаве Србије.

Ратне 1999. Империја је додала нове одреднице гломазној књизи митолошких прича и измешала их с подвизима наших војвода које су командовале српском геџи. Стога је њен војнички подухват учвршћивања власти над Балканом неодвојиво повезан с рушењем локалних владара и грађевинских здања, чак и оних из доба соцреалистичке архитектуре, подигнутих уз свесрдну помоћ Империје. О рушењу локалних политичких фигура много је написало перо умакано у мастионицу пуну жучи. И мало је објаснило. Зато труковање дебелих биографија вођа који су страдали или су слављени на суду Империје слабо помаже спознаји митологије и времена које живимо.

„Мост краља Александра“, у народу познатији као Земунски мост, који је у ноћи између 11. и 12. априла 1941. миниран и срушен од стране Војске Краљевине Југославије како би се спречио продор Немаца у Београд

Империја је поразила своје антисовјетско чедо СФР Југославију. Након свих балканских ратова у последњој деценији ХХ столећа, елита Империје отишла је и корак даље и устврдила (2008) да косовске фреске српских владара припадају другим народима. Тиме понети арбанашки вођи оспоравају Србима тековине створене мукотрпним и вештим рударењем богатих мајдана и изградњом очаравајућих средњевековних манастира. Али зар Јерушалајм (יְרוּשָׁלַיִם) није духовно средиште Јевреја, топос, град, метафизички израз оног што видимо али до краја не разумемо? Да ли ико мисли да би Грачаница, Високи Дечани и Пећка патријаршија, средишта Срба у вечности, могли након једног бомбардовања да постану арбанашки? И то уз помоћ европских секуларних католика и везира пробраних међу палим хришћанима. Гостујућа арбанашка племена на Балкану, обележена као срамота Европе (Ноам Чомски), данас покушавају да на византијском небу осликају Мухамеда и изграде земаљску државу ослоњену на течевине прибављене кријумчарењем. Истовремено дехристијанизованој Европи поручују да је земаљска војска моћнија од небеске. Супротно од оног што се одувек зна у Јерусалиму, Константинопољу и Риму, очигледно не и у Берлину, Паризу, Лондону и Вашингтону.

Напад империјалног ваздухопловства 1995. и 1999. на Србе пун је симболике и поручује противницима и удаљеним посматрачима да је одбрана слободе узалудна. Да би победила, Империја је прикривала своје летилице густим облацима и дубином неба, a територију вазала користила као одмориште и прибежиште. Невидљива ваздушна армада успела је да прободе здање земунске Команде авијације и укине српско ваздухопловство. Разорена  је  и заветна зграда – Савезни секретаријат народне одбране СФРЈ (ССНО), саграђена 1963. као спомен на борбе партизана у II светском рату. Ово здање надилази локални проседе и окренуто је ширем архитектонском и културном архипелагу својом упечатљивом масом и поруком. Непуне четири деценије намерници који пролазе Немањином улицом, између зграда ССНО-а, обнављали су сећање на борбе, храброст и чврстину југословенских партизана у долини Сутјеске и њихову одлучност да се лествама марксизма и лењинизма успну у бескласно друштво, комунизам.

ШТА НЕ ВИДЕ НИ ПРВА НИ ДРУГА СРБИЈА?
Империја је рушећи ова здања симболично поништила обавезе према Југославији којих се потајно прихватила средином ХХ столећа и, коначно, затворила балкански театар европског војишта победом формализованом у Дејтону 1995. Рат који је покренуо Пентагон у Европи (1991-1999) био је прекретница и раскид са Србима, Хрватима и Словенцима. Овај раскид посебно је био болан за десетине хиљада југословенских и српских стипендиста упућених у САД и на Острво, спремних да по балканским гудурама, књижевним друштвима, универзитетским аулама, концертним дворанама, урбанистичким заводима и архитектонским бироима преду, плету и расплићу амерички сан. Чак и пошто су Јужни Словени остали без државе, иметка и снова својих дедова.

Злу судбину избегла је зграда краљевског Генералштаба (у улици Кнеза Милоша), саграђена пре другог светског рата. Непромењена је и знаменита зграда VII пука, преко пута Мањежа, на углу Немањине и Ресавске улице, саграђена пре више од једног столећа за потребе војске Краљевине Србије. Поштеђена је бомби и зграда Дома синдиката, једно од најистакнутијих здања Револуције у старом Београду, намењена припреми и одржавању приредби Револуције, безлична и неупадљива као здање савезног МУП-а.

Свако рушење Београда имало је међународни заплет. О томе сведочи и претварање амбасаде Народне републике Кине у прах и пепео 1999, тобож грешком. Погром Србије Империја је тријумфално претворила у рат цивилизација и подсетила свог прекоокеанског ривала на опијумски рат, не плашећи се да ће се рањеник досетити да се није посветио ко се није осветио. Кинези су након губитка представништва подигли нову амбасаду, у Ужичкој улици, прекопута коначишта америчког амбасадора. Скоро истовремено, САД су крај Белог двора изградиле нову амбасаду, на згаришту Маршалата (командно место ЈНА), уништеног 1999. Ако САД нису могле 1945. или 1952. да се домогну парцеле на најлепшем ћувику Београда, на њој су 2013. отвориле модерно и утврђено здање, ембахаду најмоћније силе света. У том часу амерички амбасадор био је први комшија представника енглеског племства ЊКВ принца Александра Карађорђевића, Јованке Броз, другарице Револуције, и једног од вођа преврата 2000, окупљених, на кратко, поред Белог двора.

Зграда негдашњег ЦК-а (седиште идеолошке моћи Револуције), оштећена 1999, обновљена је после неколико година и претворена у стециште банака и фирми које су идеолошки усмеравале Балканаце у феудално средњевековље, уместо у обећани постреволуционарни рај. Циклус градње, паљења и обнове омогућио је лагано и неосетно пресељење идеологије из новобеоградског Централног комитета на мноштво резервних положаја, у невладине организације, фондове и фондације. Зато и није било нужно 1999. бомбардовати библиотеке и архиве, као у време Хитлера, будући да су институције сећања нестале у бујици невладиних организација.

Хотел Москва на Престолонаследниковом тргу (данас Трг Теразије)

Након 2000. Заједница води двоструки живот. У њему такозвана Друга Србија постаје политичка и културна кулиса паралелне државе, успостављене у последњој деценији ХХ столећа на трулим темељима југословенства. Док Друга Србија идеолошки образлаже сувишност државности, такозвана Прва Србија је у томе омета клеветама, кукњавом, увредама. Прва Србија Заједницу убеђује да је државотворна – без фишеклија и без уставотворне скупштине. Друга да је посвећена европској будућности Србије и њеном избављењу из заосталости. Док Прва и Друга Србија воде рат дужи од три деценије, не примећују да је Заједница одавно одбацила и мондијалисте и националисте и избистрила план како да обнови Србију. Већ дуже времена Заједница увиђа да обнова Србије, поред изградње аутопутева, уређења фасада, тргова, саобраћајних окретишта, иште усклађивање старих и нових симбола, како у времену тако и у простору. Тумачење великог речника митологије под Авалом и Жрновом, надохват погледа сваког ко жели да га чита, биће велико послушање генерација у XXI столећу.