Graditelji i rušitelji Beograda

Čvrsto uverenje i nazori Revolucije da je svaka vera, posebno hrišćanska, opijum za narod, ostavili su vidan trag na figuri i liku Beograda

Najveći svetski gradovi podignuti su na velikim rekama, obalama mora, središtima naroda, presecima važnih saobraćajnica, trgovačkih puteva, civilizacija i kultura. Njihov značaj i privlačnu snagu ističu osobita arhitektura i urbanistička rešenja, grandiozne građevine, vešti političari i dalekovidi državnici. Današnji Beograd, obremenjen osrednjim građevinarstvom i nedorečenim urbanizmom, nema sjaj i raskoš Pariza, grandioznost Njujorka, uređenost Tokija ili razlivenost Moskve. Tek ponegde se zapazi usamljeni građevinski artefakt smešten u neko živopisno ćoše. Ipak, sudbina je Beogradu dala ono što ima tek po neki svetski grad – mitologiju.

Savremeni Beograd je jedan od najbogatijih rečnika mitologije u kojem su simboli, znameniti ljudi i važni istorijski događaji utkani u vreme i prostor. Zahvaljujući prošlosti danas ga prepoznajemo kao venac običaja, navika, osobenih znakova, ideologija, protivurečnih političkih odluka… Njegova mitologija velikim delom je rezultat zamašnih planova evropskih i azijskih naroda, sukoba civilizacija i krupnih političkih zaokreta na balkanskom tlu. U prethodna dva stoleća Beograd je obnovio stare pasije i neosetno postao strastveni skupljač starina, bibliotekar, baštinik snova, primalac poverljivih poruka i depeša upućenih s visokih adresa, ali i važno odmorište i vojište.

KOMUNIZAM UMESTO VIZANTIJE
Prerastao je u najveći i najpouzdaniji arhiv srpskog 20. stoleća, budući da je njegova građa odlivena u betonu, obložena ciglom, popločana mermerom i zalivena asfaltom i krvlju. Zato je vajkanje ovdašnjih pomalo i smešno: žale se na siromaštvo arhiva mada svakodnevno prolaze kroz zdanja, utvrđenja i kapije, svedoke ratova, prevrata i zavera. Čak i ako je ova nepregledna građa gorela u proteklih sto godina, ona ubedljivo pripoveda istoriju visinom, orijentacijom, fasadom, ostacima ruševina, dogradnjom, obnovom, životopisima kirajdžija, nameštajem i kafanskom pričom.

Svaki beogradski šetač, prolazeći od kalimegdanske tvrđave do hrama Svetog Save zapaža da između Rimskog bunara i Knez Mihailove nedostaje Vizantija. Tu prazninu Revolucija je pokušala da ispuni komunističkom ideologijom. Čvrsto uverenje i nazori Revolucije da je svaka vera, posebno hrišćanska, opijum za narod, ostavili su vidan trag na figuri i liku Beograda. Njena deca su u dvadesetom stoleću čvrsto verovala da će modernizovanu Srbiju, bez zamašnog nasleđa Vizantije, lako prihvatiti Evropa, a srpski srednji vek, vremenom, iščeznuti kao miris tamjana. Ali Zajednica je odavno uvidela da Revolucija osim grubog komunističkog ima i drugo evropsko lice – lihvarsko. Bez premišljanja je odbacila Revoluciju podgojenu švapskim kobasicama, holandskim sirevima, pojenu pivom i francuskim šampanjcima, dograđivanu gastarbajterskim ušteđevinama i Pentagonovim liferacijama, posebno vidljivim u mlađim istorijskim slojevima grada i čitave Srbije.

Ratne 1999. Imperija je dodala nove odrednice glomaznoj knjizi mitoloških priča i izmešala ih s podvizima naših vojvoda koje su komandovale srpskom gedži. Stoga je njen vojnički poduhvat učvršćivanja vlasti nad Balkanom neodvojivo povezan s rušenjem lokalnih vladara i građevinskih zdanja, čak i onih iz doba socrealističke arhitekture, podignutih uz svesrdnu pomoć Imperije. O rušenju lokalnih političkih figura mnogo je napisalo pero umakano u mastionicu punu žuči. I malo je objasnilo. Zato trukovanje debelih biografija vođa koji su stradali ili su slavljeni na sudu Imperije slabo pomaže spoznaji mitologije i vremena koje živimo.

“Most kralja Aleksandra”, u narodu poznatiji kao Zemunski most, koji je u noći između 11. i 12. aprila 1941. miniran i srušen od strane Vojske Kraljevine Jugoslavije kako bi se sprečio prodor Nemaca u Beograd

Imperija je porazila svoje antisovjetsko čedo SFR Jugoslaviju. Nakon svih balkanskih ratova u poslednjoj deceniji HH stoleća, elita Imperije otišla je i korak dalje i ustvrdila (2008) da kosovske freske srpskih vladara pripadaju drugim narodima. Time poneti arbanaški vođi osporavaju Srbima tekovine stvorene mukotrpnim i veštim rudarenjem bogatih majdana i izgradnjom očaravajućih srednjevekovnih manastira. Ali zar Jerušalajm (יְרוּשָׁלַיִם) nije duhovno središte Jevreja, topos, grad, metafizički izraz onog što vidimo ali do kraja ne razumemo? Da li iko misli da bi Gračanica, Visoki Dečani i Pećka patrijaršija, središta Srba u večnosti, mogli nakon jednog bombardovanja da postanu arbanaški? I to uz pomoć evropskih sekularnih katolika i vezira probranih među palim hrišćanima. Gostujuća arbanaška plemena na Balkanu, obeležena kao sramota Evrope (Noam Čomski), danas pokušavaju da na vizantijskom nebu oslikaju Muhameda i izgrade zemaljsku državu oslonjenu na tečevine pribavljene krijumčarenjem. Istovremeno dehristijanizovanoj Evropi poručuju da je zemaljska vojska moćnija od nebeske. Suprotno od onog što se oduvek zna u Jerusalimu, Konstantinopolju i Rimu, očigledno ne i u Berlinu, Parizu, Londonu i Vašingtonu.

Napad imperijalnog vazduhoplovstva 1995. i 1999. na Srbe pun je simbolike i poručuje protivnicima i udaljenim posmatračima da je odbrana slobode uzaludna. Da bi pobedila, Imperija je prikrivala svoje letilice gustim oblacima i dubinom neba, a teritoriju vazala koristila kao odmorište i pribežište. Nevidljiva vazdušna armada uspela je da probode zdanje zemunske Komande avijacije i ukine srpsko vazduhoplovstvo. Razorena  je  i zavetna zgrada – Savezni sekretarijat narodne odbrane SFRJ (SSNO), sagrađena 1963. kao spomen na borbe partizana u II svetskom ratu. Ovo zdanje nadilazi lokalni prosede i okrenuto je širem arhitektonskom i kulturnom arhipelagu svojom upečatljivom masom i porukom. Nepune četiri decenije namernici koji prolaze Nemanjinom ulicom, između zgrada SSNO-a, obnavljali su sećanje na borbe, hrabrost i čvrstinu jugoslovenskih partizana u dolini Sutjeske i njihovu odlučnost da se lestvama marksizma i lenjinizma uspnu u besklasno društvo, komunizam.

ŠTA NE VIDE NI PRVA NI DRUGA SRBIJA?
Imperija je rušeći ova zdanja simbolično poništila obaveze prema Jugoslaviji kojih se potajno prihvatila sredinom HH stoleća i, konačno, zatvorila balkanski teatar evropskog vojišta pobedom formalizovanom u Dejtonu 1995. Rat koji je pokrenuo Pentagon u Evropi (1991-1999) bio je prekretnica i raskid sa Srbima, Hrvatima i Slovencima. Ovaj raskid posebno je bio bolan za desetine hiljada jugoslovenskih i srpskih stipendista upućenih u SAD i na Ostrvo, spremnih da po balkanskim gudurama, književnim društvima, univerzitetskim aulama, koncertnim dvoranama, urbanističkim zavodima i arhitektonskim biroima predu, pletu i raspliću američki san. Čak i pošto su Južni Sloveni ostali bez države, imetka i snova svojih dedova.

Zlu sudbinu izbegla je zgrada kraljevskog Generalštaba (u ulici Kneza Miloša), sagrađena pre drugog svetskog rata. Nepromenjena je i znamenita zgrada VII puka, preko puta Manježa, na uglu Nemanjine i Resavske ulice, sagrađena pre više od jednog stoleća za potrebe vojske Kraljevine Srbije. Pošteđena je bombi i zgrada Doma sindikata, jedno od najistaknutijih zdanja Revolucije u starom Beogradu, namenjena pripremi i održavanju priredbi Revolucije, bezlična i neupadljiva kao zdanje saveznog MUP-a.

Svako rušenje Beograda imalo je međunarodni zaplet. O tome svedoči i pretvaranje ambasade Narodne republike Kine u prah i pepeo 1999, tobož greškom. Pogrom Srbije Imperija je trijumfalno pretvorila u rat civilizacija i podsetila svog prekookeanskog rivala na opijumski rat, ne plašeći se da će se ranjenik dosetiti da se nije posvetio ko se nije osvetio. Kinezi su nakon gubitka predstavništva podigli novu ambasadu, u Užičkoj ulici, prekoputa konačišta američkog ambasadora. Skoro istovremeno, SAD su kraj Belog dvora izgradile novu ambasadu, na zgarištu Maršalata (komandno mesto JNA), uništenog 1999. Ako SAD nisu mogle 1945. ili 1952. da se domognu parcele na najlepšem ćuviku Beograda, na njoj su 2013. otvorile moderno i utvrđeno zdanje, embahadu najmoćnije sile sveta. U tom času američki ambasador bio je prvi komšija predstavnika engleskog plemstva NjKV princa Aleksandra Karađorđevića, Jovanke Broz, drugarice Revolucije, i jednog od vođa prevrata 2000, okupljenih, na kratko, pored Belog dvora.

Zgrada negdašnjeg CK-a (sedište ideološke moći Revolucije), oštećena 1999, obnovljena je posle nekoliko godina i pretvorena u stecište banaka i firmi koje su ideološki usmeravale Balkanace u feudalno srednjevekovlje, umesto u obećani postrevolucionarni raj. Ciklus gradnje, paljenja i obnove omogućio je lagano i neosetno preseljenje ideologije iz novobeogradskog Centralnog komiteta na mnoštvo rezervnih položaja, u nevladine organizacije, fondove i fondacije. Zato i nije bilo nužno 1999. bombardovati biblioteke i arhive, kao u vreme Hitlera, budući da su institucije sećanja nestale u bujici nevladinih organizacija.

Hotel Moskva na Prestolonaslednikovom trgu (danas Trg Terazije)

Nakon 2000. Zajednica vodi dvostruki život. U njemu takozvana Druga Srbija postaje politička i kulturna kulisa paralelne države, uspostavljene u poslednjoj deceniji HH stoleća na trulim temeljima jugoslovenstva. Dok Druga Srbija ideološki obrazlaže suvišnost državnosti, takozvana Prva Srbija je u tome ometa klevetama, kuknjavom, uvredama. Prva Srbija Zajednicu ubeđuje da je državotvorna – bez fišeklija i bez ustavotvorne skupštine. Druga da je posvećena evropskoj budućnosti Srbije i njenom izbavljenju iz zaostalosti. Dok Prva i Druga Srbija vode rat duži od tri decenije, ne primećuju da je Zajednica odavno odbacila i mondijaliste i nacionaliste i izbistrila plan kako da obnovi Srbiju. Već duže vremena Zajednica uviđa da obnova Srbije, pored izgradnje autoputeva, uređenja fasada, trgova, saobraćajnih okretišta, ište usklađivanje starih i novih simbola, kako u vremenu tako i u prostoru. Tumačenje velikog rečnika mitologije pod Avalom i Žrnovom, nadohvat pogleda svakog ko želi da ga čita, biće veliko poslušanje generacija u XXI stoleću.