Dva lica američke izuzetnosti

U poslednjih 70 godina američka spoljna politika se svodila na odbranu poretka Pax Americana. Danas je ona dovedena u pitanje

U julu sam se priključio četrdesettrojici eksperata za međunarodne odnose koji su potpisali novinsku peticiju gde su obrazlagali razloge zašto SAD treba da sačuvaju postojeći međunarodni poredak. Institucije koje su stvorile ovaj poredak doprinele su “jedinstvenom stepenu razvoja i najdužem periodu mira u modernoj istoriji bez da su vodeće države ratovale jedna sa drugom. Američko vođstvo je pomoglo stvaranju ovog sistema i ono je dugo bilo ključ njegovog uspeha.

INSPIRACIJA PRE AKCIJE
Međutim, neki ozbiljni naučnici su odbili da potpišu peticiju, ne samo zbog toga što su smatrali da je politički besmisleno izdavati ovakva saopštenja, već i zbog toga što se ne slažu sa “dvopartijskim pridržavanjem američke ‘liberalne hegemonije’ i fetišizacijom američkog predvodništva” na kome taj poredak počiva. Kritičari su ispravno ukazali da Američki poredak nakon 1945 nije bio ni globalan, niti uvek veoma liberalan, dok suprotna strana odgovara da iako je poredak bio nesavršen, proizveo je nezapamćen ekonomski razvoj i omogućio širenje demokratije.

Čini se da ovakve rasprave nemaju preveliki uticaj na predsednika Donalda Trampa koji je u inauguralnom govoru izjavio: “Od današnjeg dana pa nadalje, biće samo Amerika na prvom mestu,  Amerika na prvom mestu. (…) Težićemo prijateljstvu i dobroj volji sa državama u celom svetu, ali ćemo to činiti svesni da svaki narod ima pravo da stavi svoje vlastite interese iznad svega.”

Na to nadovezao rečima: „Ne želimo da nametnemo naš način života nikome, već da on bude svetao primer drugima.” I on je bio u pravu. Ovakav stav može da se nazove tradicija “grada na gori” koja ima dugu predistoriju. To nije pravi izolacionizam, već uzdržavanje od aktivizma radi uvažavanja po svaku cenu. Američka moć, nasuprot tome, počiva na “temelju inspiracije” pre nego na “temelju akcije”. Na primer, državni sekretar Džon Kvinsi Adams je na dan nezavisnosti 1821. godine izjavio da SAD “ne idu van svojih granica tražeći monstruma koga treba uništiti. One žele slobodu i nezavisnost za sve. One su zaštitnik i osvetnik samo svojih sloboda.”

Ali nadahnuta meka moć nije jedina etička tradicija američke spoljne politike. Tu je takođe intervencionistička i krstaška tradicija. Adamsov govor je bio pokušaj da se izbegne politički pritisak od strane krugova koji su želeli da SAD intervenišu u korist grčkih patriota kada su podigli bunu protiv otomanskog ugnjetavanja.

Ova tradicija je prevagnula u 20. veku kada je Vudro Vilson težio spoljnoj politici koja bi učinila svet bezbednijim za demokratiju. Polovinom 20. veka, Džon F. Kenedi je apelovao na  Amerikance da svet učine bezbednim za različitosti, ali je takođe poslao 17 hiljada američkih vojnih instruktora u Vijetnam. Otkako je završen Hladni rat, SAD su bile uključene u sedam ratova i vojnih intervencija , a 2006. godine, nakon ivanzije Iraka, Džordž V. Buš odobrio je nacionalnu bezbednosnu strategiju koja je bila skoro potpuno drugačija od Trampove, zalažući se za slobodu i globalnu zajednicu demokratija.

Džordž V. Buš drži govor na komemoraciji u čast Džona Mekejna 1. septembra 2018.

Amerikanci često vide svoju državu kao posebnu, a u najskorije vreme predsednik Barak Obama sebe je opisao kao vatrenog zastupnika američke posebnosti. Postoje solidni analitički razlozi da se veruje da ako najveća svetska ekonomija ne povede računa o svetskom javnom dobru, ta dobra, od kojih svi mogu imati koristi, biće neiskorišćena. To je jedan od uzroka američke posebnosti.

Ekonomska veličina utiče da su SAD drugačije, ali analitičari poput Danijela H. Dudnija sa Džon Hopkins univerziteta i Džefrija V. Majsera sa Univerziteta Portland smatraju da je suštinski razlog što se SAD doživljavaju kao posebna država njihov snažan liberalni karakter i ideološka vizija načina života koji se bazira na političkoj, ekonomskoj i društvenoj slobodi.

KAKO JE STVORENA PAX AMERICANA
Svakako da od samog početka američka liberalna ideologija ima svoje unutrašnje protivrečnosti, sa robovlasništvom uvrštenim u njen ustav. Takođe, Amerikanci su se uvek međusobno razlikovali oko toga kako treba promovisati liberalne vrednosti kroz spoljnu politiku.

Prema Dudniju i Majseru: “Za neke Amerikance, pogotovo moderne neokonzervativce, koji su opijeni političkom moći i pravičnošću, američka posebnost je zeleno svetlo, legitimitet i izgovor za neobaziranje na međunarodno pravo i svetsko javno mnjenje tokom osvajanja drugih zemanja i instaliranja režima… Za druge, američka posebnost je sinonim za liberalna međunarodna stremljenja koja bi svet ustrojila na slobodi i miru, ali ne preko nekontrolisane američke moći i uticaja, već kroz izgrađivanje sistema međunarodnog prava i organizacija koje bi obuzdavajući međunarodnu anarhiju štitile i unutrašnju slobodu.

Zaštićena sa dva okeana i okružena slabijim susedima, SAD su se u velikoj meri usmerile na zapadnu ekspanziju u 19. veku i pokušale da izbegnu uvlačenje u sukobe koji su se odvijali u Evropi. U suprotnom, upozorio je Adams: “Kruna na njenoj glavi ne bi više sijala neizrecivom raskoši slobode i nezavisnosti, već bi njeno domaćinstvo ubrzo bilo pokoreno imperijalnom krunom, blješteći lažnim i uprljanim bljeskom turobnog zraka dominacije i moći.”

Ipak, na početku 20.veka, SAD su zamenile Britaniju kao najveća svetska ekonomija i njeno učešće u Prvom svetskom ratu je pomerilo odnos snaga. Zbog toga su 1930-ih mnogi Amerikanci  verovali da je intervencija u Evropi bila pogrešna, te su zbog toga prigrlili izolacionizam. Nakon Drugog svetskog rata, predsednici Frenklin Delano Ruzvelt i Hari Truman – i drugi državnici u svetu – izvukli su zaključak da SAD sebi ne mogu da priušte novu samoizolaciju.

Oni su zajedno stvorili sistem bezbednosnih saveza, multilateralnih institucija i relativno otvorene ekonomske mere koje čine Pax Americana ili “liberalni međunarodni poredak”. Kako god da neko nazove ove sporazume, u poslednjih 70 godina američka spoljna politika se svodila na njihovu odbranu. Danas se oni dovode u pitanje jačanjem međunarodnih sila kao što je Kina ili kao što je novi talas populizma u demokratskim državama, koje je 2016. načeo Tramp kada je postao prvi kandidat vodeće američke partije koji je doveo u pitanje svetski poredak nakon 1945. godine.

Donald Tramp neposredno nakon inauguracionog govora 20. januara 2017.

Pitanje za post-trampovskog predsednika biće da li će SAD moći uspešno odgovoriti na oba aspekta svoje posebnosti. Da li će sledeći predsednik uspeti da promoviše demokratske vrednosti bez vojne intervencije i krstaških pohoda, a da istovremeno zauzme nehegemonističko vođstvo u stvaranju i održavanju institucija neophodnih u međuzavisnom svetu?

 

Džozef S. Naj je bivši pomoćnik američkog ministra odbrane i predsedavajući Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD. Trenutno je redovni profesor na Univerzitetu Harvard

 

Preveo STEFAN BRANISAVLjEVIĆ

 

Project Syndicate