Ofanziva na Idlib: Šta muči Tursku?

Da li je dogovor koji si u imali Rusija, Turska i Iran počeo da se raspada zbog najavljene ofanzive sirijske vojske u Idlibu?

Do skora se činilo da je Turska, učesnica na obe mirovne konferencije u Astani i Sočiju, započela svoju  operaciju u Idlibu kako bi poduprla međunarodnu “deeskalacionu zonu”. Ova operacija, pored utiranja puta za stvaranje deeskalacione zone,  omogućila je Turskoj da se vojno učvrsti u Siriji, postajući glavni regionalni igrač koji će biti u poziciji da zadrži vojno prisustvo i uticaj u Siriji u bilo kojem post-ratnom scenariju. Sa druge strane, Rusija i Iran su se dogovorili oko turskog prisustva u Siriji u zamenu za tursku podršku rusko-iranskom planu za Siriju, koji kao preduslov  nije uključivao Asadovo uklanjanje sa vlasti. Tursko protivljenje totalnoj ofanzivi sirijskih snaga na Idlib pokazuje da se dogovor postignut između tri nacije možda počeo raskidati.

TURSKA U UNAKRSNOJ VATRI
Dok Turska tvrdi da će operacija u Idlibu dovesti do masovnih ljudskih gubitaka, što je činjenica koju niko ne dovodi u pitanje, takvo razmišljanje samo po sebi ne objašnjava rigidno tursko protivljenje ovom koraku.

Glavni razlog što je Turska promenila stav jeste strah od gubitka uticaja u Siriji. Sirijska ofanziva potpomognuta ruskim i iranskim snagama značiće veće prisustvo stranih trupa u Siriji, što će Tursku postaviti u opasnu poziciji u odnosu na mogućnost da kontroliše sukob i pažljivo motri na kurdske milicije. Takođe, ukoliko bi došlo do zajedničke sirijsko-rusko-iranske ofanzive, to bi uključivalo potencijalno povlačenje turskih  trupa iz Idliba; drugim rečima, postojala bi realna opasnost da turske trupe završe u unakrsnoj vatri. Ovo povlačenje, kako veruje tursko rukovodstvo, moglo bi završiti eliminacijom Ankare kao odlučujućeg faktora u trenutku dok se sukob približava svom raspletu, što bi sprečilo Tursku da utiče na dešavanja na terenu.

Sirijska ofanziva u Idlibu bi takođe otvorila mogućnost daljeg sirijskog prodora na teritoriju Sirije koju Turska kontroliše, poput Afrina i Al Baba. Najveći turski strah leži u činjenici da su kurdske milicije počele da se priključuju sirijskim snagama u bici za Idlib. Prema tome, kurdske ambicije na sirijskom severu i severoistiku znače da će turski interesi biti dovedeni u ozbiljnu opasnost i da, kako Turska veruje, mogu dovesti do stvaranja kurdske suverene države. Ne zaboravimo da je jedan od razloga zašto je Turska započela svoju vojnu operaciju u Afrinu bio sprečavanje SAD u formiranju stajaćih kurdskih snaga na severoistoku Sirije.

Pripreme za raspoređivanje tenkova u okviru turske vojne operacije “Maslinova grančica” u sirijskom Afrinu

Dakle, dok je turska ofaziva u Afrinu dovela do potiskivanja Kurda, sirijska ofanziva u Idlibu  može dovesti do ponovnog kurdskog osvajanja te teritorije. Turska, naravno, ne želi to da dopusti i zato je protiv bilo kakve sirijske ofanzive u Idlibu, pogotovo one koja bi uključivala Kurde kao potencijalne saveznike i time omogućila izbacivanja turskih snaga iz Sirije. Čak i kada ne bi došlo do izbacivanja, sirijska ofanziva bi dovela do toga da Idlibska oblast potpadne pod direktnu kontrolu Damaska što znači da bi Turska izgubila svoje vojno uporište i uticaj na “pobunjeničke snage” koje su tu stacionirane.

SUŠTINA, A NE FORMA
Sirijska vlada je sa svoje strane do sada pokazala dovoljno fleksibilnosti da zadrži Kurde kao partnere. “Rešenje problema je da kurdske grupe koje su sarađivale sa Amerikom njoj okrenu leđa i da započnu saradnju sa sirijskom državom,” izjavio je Ali Hajdar, sirijski ministar za pomirenje.

S tim u vezi, kurdske milicije su u poslednje vreme počele razgovore sa sirijskom vladom oko budućeg političkog uređenja Sirije i prirode tog političkog sistema. Elham Ahmed, kopredsednica Sirijskog demokratskog saveta, političkog krila kurdskih milicija, skoro je započela pregovore sa sirijskom vladom i jasno istakla šta je njihov cilj: “Ono što nas zanima je stanje stvari, a ne terminologija. Bilo da režim to želi da nazove decentralizacija, federalizam ili konfederacija, nije nas briga sve dok je to samoupravna moć koju želimo i zaslužujemo.”

Potencijalni politički dogovor sirijske vlade i Kurda značio bi da se nakon svih napora koje je Ankara učinila da pritisne Kurde odnos snaga ponovo menja na njenu štetu. Ali pitanje je da li Turska stvarno može da promeni balans moći samo tako što će se protiviti operaciji? Kako stvari stoje, uprkos određenim neslaganjima Teherana oko ofanzive u Idlibu, vazdušni udari su već počeli. Takođe, Turska je oslabljena time što su njeni odnosi sa SAD na najnižem nivou, što znači da Turska potencijalno nema način da sebi približi nekadašnje saveznike.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan

I dok bi neslaganje sa bilo kakvom ofanzivom u Idlibu samo pokvarilo odnose sa Sirijom, Rusijom i Iranom, politički dogovor bi još uvek mogao da pomogne u očuvanju njenih interesa. U suprotnom, puko protivljenje sirijskom uspostavljanju legitimne kontrole nad svojom teritorijom samo će odbiti Ankaru od njenih novih saveznika, Sirije, Rusije i Irana, koji očigledno planiraju brzo osvajanje cele sirijske teritorije kako bi Asadova vlada pokrenula proces mira i stabilizacije, nakon čega će slediti velika obnova.

 

Preveo Stefan Branisavljević