Američka administracija prekinula je sa neodlučnošću. Dejvid Ignatius je 30. avgusta napisao: “Američka administracija sada insistira na ‘dugoročnim interesima’ u Siriji, dugoročnijim od ubijanja terorista Islamske države, pa zato ‘ne planira da u skorije vreme povuče svoje specijalce iz severoistočne Sirije’“. “U ovom trenutku,“ Ignatiusu je kazao jedan od zvaničnika, „naš posao je da pomognemo stvaranju haosa (za Rusiju i sirijski režim) dok ne dobijemo ono što želimo.“
Izgleda da su SAD sredinom avgusta promenile svoju politiku (u odnosu na sporazum u Helsinkiju koji je postignut između predsednika Trampa i Putina) u nameri da dođu do maksimalnog uticaja na završnu fazu sirijskog građanskog rata. To očigledno predstavlja poslednji pokušaj da se nametne američka volja u sirijskom ratnom sukobu preko džihadističke „karte“ u Idlibu kako bi se uticalo na proces političke tranzicije; na sličan način drže batinu u vidu kurdskog PKK na severoistoku Sirije kako bi imali prednost u odnosu na Tursku i kako bi suzbili Iran.
NEĆEMO TOLERISATI, I TAČKA
I zaista vidimo obrt od 180 stepeni; Pompeov novi izaslanik za Siriju Džejms Džefri obznanio je to kristalno jasno: „U ovom trenutku SAD neće tolerisati napad – i tačka (misli se na predstojeću ofanzivu na džihadističku enklavu u Idlibu).
„Bilo kakva ofanziva je za nas nepoželjna kao neodgovorna eskalacija,“ rekao je. „Dodajte tome da, ako budete koristili hemijsko oružje, ili izazovete izbegličku krizu, ili napadnete nedužne civile, posledica će biti promena naše pozicije. „Upitan da li bi eventualna američka odmazda zbog ofanzive na Idlib, sa ili bez hemijskog oružja, uključivala vazdušne udare, Džefri je odgovorio: „Više puta smo tražili dozvolu da dejstvujemo iz vazduha, i to će biti jedan od načina.“
Cilj je da se Iran istera iz Sirije, da se nanese ponižavajući strateški šamar Islamskoj republici koji bi se spojio sa ekonomskom „dijetom“ uvedenoj iranskoj ekonomiji; da se održi preimućstvo prilikom političke tranzicije iz koje bi Asad bio izbačen; te da izbegne makar i privid američke strateške slabosti. Rusko vođstvo je očekivalo da će SAD pokušati da opstruiraju poslednju veliku operaciju koalicije kako bi se zaključio sirijski sukob. To je sada potvrđeno.
Insistirajući na anonimnosti, visoki dužnosnik Kremlja rekao je Al Monitoru da američki zvaničnici hoće da sve upropaste. „Oni su ljuti zato što smo ostvarili premoć u rešavanju ove krize i sada hoće da podmeću klipove u svaki točak koji pokušavamo da pokrenemo.“ Ovo ide i dalje od toga: Džefrijeva retorika tipa „nema napada, i tačka“; poruka Stejt departmenta koja ukazuje na nove ekonomske sankcije kao vrstu pritiska; pretnje Iranu; sve su to provokacije i ultimatimi upućeni Rusiji i Iranu.
Ovo je ozbiljan obrt. Ne znamo zašto je Tramp odlučno odstupio od helsinškog dogovora sem zbog toga što se nalazi pod velikim političkim i psihološkim pritiskom. Hvalospevi na Mekejnovoj sahrani, gde je pokojnik predstavljen kao „suština američkih vrednosti“; potpaljivački tekst „visokog“ službenika u Beloj kući u Njujork tajmsu; pokret „Otpora“ (Resistance) koji tvrdi da je uspeo u sabotiranju Trampove politike detanta prema Rusiji; Budvardova knjiga u kojoj ismeva predsednika i sada Obama koji se u petak priključio horu insinuirajući da trampizam pothranjuje nacizam…
Ostalo je 60 dana do izbora za Kongres. Kao što Tom Lungo piše, „strah duboke države od poraza je očigledan… Ono što mi je sada jasno jeste da je duboka država završila sa podstrekivanjem besa progresivne levice protiv Donalda Trampa. Sada im dele vile i sabiraju ih kako bi izvršili neprijateljsko preuzimanje Ovalnog kabineta.“
Tu je suština. Nema više neodlučnosti (kao što je Ignatius rekao). Takozvani „Otpor“ će pokušati da politički diskredituje Trampa pre izbora za Kongres, kao i da demonizuje Rusiju (kao i obično zajedno sa Britanijom, koja je podigla optužnicu protiv dvojice Rusa u slučaju Skripalj).
Evropa će politički „ući u igru“ kao rezultat Trampovih trgovinskih ratova, njegove oholosti prema NATO paktu i njegovog prezira prema globalističkoj eliti Evropske unije. Samoproglašeni „Otpor“ je zato spreman da krene svim snagama ne samo na Trampa, već i na rusko-kinesku sferu uticaja. Rusija mora biti ocrnjena kao „neprijatelj“ sa kojim je svaki savez nezamisliv.
EPILOG PRE DIJALOGA
Da li su ti ljudi zaista spremni da provociraju Rusiju i Iran do tačke vojnog sukoba? Izgleda da je tako –Džejms Džefri u izjavi za Vašington post poručuje: „Na neki način ulazimo u novu fazu u kojoj trupe različitih država rade jedne protiv drugih, umesto da svaka zemlja teži svojim različitim ciljevima,“ navevši kako misli na SAD, Iran, Tursku i Izrael. Drugim rečima, „Otpor“ će na domaćem planu kritikovati Trampa a na spoljnopolitičkom provocirati Rusiju kako bi ona odreagovala na način koji bi Otporu poslužio da je prikaže kao „novo vino u staroj sovjetskoj boci“.
Džejms Džerfi je upozorio Rusiju („nema ofanzive u Idlibu – i tačka“) kako bi se uništilo poslednje džihadističko uporište. Ali ofanziva je već počela. Šta se onda desilo u petak u Teheranu na sastanku između Erdogana, Putina i Rohanija? Komentatori su rekli da nije došlo do dogovora u vezi ofanzive u Idlibu – tako da su SAD uspele. Američki tvrd stav protiv napada na džihadiste je zaustavio ofanzivu. Međutim, ključni dogovor je već sklopljen pre samita, a ne na njemu, a to je da je Turska stavila na listu terorističkih organizacija Tahrir al Šam (takođe poznatu kao Al Nusra ili Al Kaida). To je bio ključni epilog.
Erdogan je političar, i to talentovan političar. On je bio zaštitnik tih pobunjenika. Sebe vidi kao vođu sunita, Osmanliju, lidera Muslimanskog bratstva. Bio je veoma bitan faktor tokom sirijskog ustanka, tačnije njegov uzročnik. Naravno, džihadistički opstanak u Idlibu je sada neodrživ (čak i za Tursku), ali postavlja se pitanje kako Erdogan da pusti niz vodu ustanike koje je Turska pažljivo gajila? Šta bi mogle biti bezbednosne posledice (bombaški napadi u Istanbulu?) ukoliko se složi da ustanici budu uništeni? Kakvu će štetu pretrpeti njegov imidž branioca sunitskog islama?
Ono što je Erdoganu bilo neophodno je platforma koja bi udovoljila njegovoj političkoj potrebi da javno – na televiziji – izađe u susret željama svog šarolikog biračkog tela. I to se dogodilo. Erdogan je stao iza njih. Obrazložio je svoju poziciju – kao predstavnik moćne države u razgovoru sa drugim moćnim državama – istakavši svoje (političke) interese. I da, dobio je šta je hteo. Zašto bi inače Putin i Rohani dozvolili tako neugodnu predstavu u kojoj se šefovi država međusobno raspravljaju – još pred kamerama – ako nisu shvatili da je Erdoganu potrebna takva „predstava“?
Turska je već označila pripadnike Al Nusre kao teroriste. Ofanziva će se nastaviti (doći će neizbežno do civilnih žrtava jer su džahadisti izmešani sa civilnim stanovništvom. Isto se desilo i kada su 2017. SAD, Britanija i Francuska bombardovale Raku kako bi isterali Islamsku državu, kada je „korišćeno više artiljerije nego ikada nakon Vijetnamskog rata“).
A Amerikanci će verovatno organizovati svoju „predstavu“ – koja bi mogla uključivati i tomahavke – kako bi Rusiju i Siriju predstavili kao „nehumane monstrume“.
Preveo Stefan Branisavljević
