Pismo sa Kosova: Nakon posete

U govoru nije pominjano razgraničenje, ali nemir i nespokoj nisu prošli. Težak nam je kamen i dalje na srcu

Priče o podeli Kosova i Metohije i razgraničenju Srba i Albanaca, unele su veliki nemir među Srbima južno od Ibra. Izjave da na Kosovu nemamo ništa, javno iznošenje procenata koji nisu baš dobro sračunati, pogađale su nas direktno u srce. Dok je trajalo dokazivanje da na Kosmetu imamo nešto, i dok su iznošene druge procentualne računice, ja sam se pitala gde ću sa grobovima svojih roditelja.

KAMEN NA SRCU
Znate, mene dele i razgraničavaju i sa njima? Groblja ni sada Albanci ne ostavljaju na miru, pa se pitam hoće li im sutra kosti izvaditi. Gde će sa grobovima svoje dece majke iz Goraždevca, ali i svi drugi?  Ako smo došli dotle da treba da dokazujemo da postojimo, posle svega, onda stvarno ne znam šta da kažem. To je onaj trenutak u životu kada ostanete bez teksta, kada krenete da pričate i od svega što želite da kažete uspete da izgovorite samo prvo slovo reči, počinjete da mucate i tu zbunjenost prati gestikulacija ruku –  ali reči nigde. Tako se osećala ogromna većina Srba južno od Ibra ovog leta. Nije ovo patetika. Kako bi se vi osećali da vam predsednik kaže da ste ništa? Da li biste bili uznemireni?

U takvom (ne)raspoloženju ljude su na radnim mestima dočekali spiskovi da se upišu da li idu ili ne idu na miting u Kosovsku Mitovicu. ”Idem da mi u lice predsednik kaže kako ne postojim, i kako ostajem u Velikoj Albaniji. Da slušam kako ljudima na severu daje lažnu nadu, onu koju je nama ubio pričama o podeli”, iznervirano je govorio moj prijatelj iz Metohije.

Sa velikim strahom i nelagodom čekao se govor predsednika Vučića – koji se u medijima najavljivo nedeljama – jer smo bili ubeđeni da će sa severa pokrajine poručiti da je Ibar crta za koju, možda, mogu da se izbore. Ispostavilo se da govor nije doneo ništa novo, bar ne nama koji još uvek ovde živimo. U govoru nije pominjana podela, ni razgraničenje, ali nemir i nespokoj nisu prošli. Težak nam je kamen i dalje na srcu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obraća se građanima u Kosovskoj Mitrovici, 9. septembar 2018.

Nekoliko dana posle govora, ljudi najviše komentarišu pomoć Kosovu i Metohiji koju je predsednik izneo kroz cifre. Mišljenja su da ostatku Srbije, u kome većina porodica jedva krpi kraj sa krajem, milionske brojke izazivaju neku vrstu revolta, dok su, sa druge strane, kosovskometohijskim Srbima zapušena usta da pričaju kako im je teško i kako im niko ne pomaže. ”Evo, čekamo da vidimo tih dva miliona evra u bolnici u Gračanici, na primer, neizmerno zahvalni na pomoći”, jedan je od brojnih komentara.

Ja ću da podsetim da bolnicu u Gračanici čine kontejneri i da na odeljenju hirurgije postoje tri sobe sa po četiri kreveta. Odeljenje ginekologije, gde je i porodilište u kome se godišnje rađa više od 400 beba, ima jednu sobu sa tri kreveta. U toj bolnici, zajedno sa internim odeljenjem i odeljenjem pedijatrije koja se nalaze u kontejnerima u Lapljem Selu, kraće traje nabrajanje onoga što ima, nego onoga što nema. Na tu bolnicu upućeno je oko 70 hiljada Srba južno od Ibra.

ARTEMIJEV BUMERANG
To je bolnica u kojoj veoma često nema gaze, a pacijenti su prijatno iznenađeni kada ima infuzije za nekoliko dana, ili kada ne moraju da dele lekove koje su svojim novcem kupili sa pacijentom koji je iz udaljenog dela Kosova – dok ne dođe neko od njegovih u posetu, i ode do Prištine da mu kupi – jer bolnica lekova nema. Skoro 20 godina čekamo da se nešto sa tom bolnicom uradi. Komentare na ostale brojke koje su se u govoru čule  preneću u jednoj rečenici: ko god misli da je na Kosovu i Metohiji dobra para, da je ugodno i lepo, neka izvoli da dođe sa porodicom ovde da živi i podeli sa nama to blagostanje, posebno u mestima južno od reke Ibar.

Meni je u oči upalo to da predsednika Srbije na Kosovu i Metohiji nije dočekao nijedan crkveni velikodostojnik. Nekoliko dana posle njegovog odlaska, odnosno dugo najavljivanog govora u Kosovskoj Mitrovici, od svih komentara koje slušam od običnih ljudi i dalje mi je to najjači utisak. Svoju posetu Kosovu i Metohiji u januaru predsednik Vučić počeo je obilaskom manastira Banjska u pratnji vladike Teodosija, sećate se. Pitam se, možemo li se dobrom nadati u vremenu izuzetno teškom za Srbe sa Kosova i Metohije, i ne samo njih, kada država i Crkva nisu jedno oko nečega gde dve strane ne smeju postojati?

Stav Crkve po pitanju podele i razgraničenja je jasan, i sa njim se slaže ogromna većina Srba na Kosovu i Metohiji. Ali to je samo stav, mišljenje. Nejedinstvo u Crkvi koje je pokazano smenom vladike Artemija 2010. godine sada im se obija o glavu. Žuti su tada bili na vlasti i imaju ogromnu ulogu u proterivanju vladike sa Kosova i Metohije, jer im je politika bila takva da crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji treba da sarađuju sa institucijama u Prištini, odnosno da prihvate njihovu pomoć, čemu se vladika Artemije oštro protivio.

Raščinjeni episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Marko (Artemije) Radosavljević

Sada ih prozivaju da primaju novac od Albanaca, da dočekuju albanske političare po manastirima. Sve im se vratilo kao bumerang. U tako važnom trenutku sve im je to bačeno u lice. Čemu možemo da se nadamo u vremenu koje dolazi okrenuti Crkvi koja zastupa stav većine nas, i zavisni od države Srbije koja je za nas jedna jedina, ali koja prednost daje materijalnom?

Uvek kada je teško, kada ne vidim izlaz, kada ne znam kako dalje, kroz glavu mi prođe misao: kako si skupo Kosovo. Život da dam malo je, da te prodam – ni mrtva. To je jedino što i sada znam, za ostalo Bog u pomoć.