Rusija i Turska potiskuju američki uticaj iz BiH

U petak će ministri spoljnih poslova Rusije, Turske, Srbije i BiH u Sarajevu razgovarati o poboljšanju srpsko-bošnjačkih odnosa

Lavrov i Čavošoglu u prisustvu ministara inostranih poslova Srbije i BiH trebalo da razgovaraju i postignu određene dogovore, prvenstveno u pravcu poboljšanja srpsko-bošnjačkih odnosa

Najavljeni pa odgođeni (sa 17. na 21. septembar) dolazak u Banjaluku ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova nije pobudio previše radoznalosti u smislu istraživanja razloga. Uostalom, došao u ponedjeljak ili petak kao i da nije bilo bitno ni za medije, iako se ceremonija polaganja kamena temeljca za Srpsko-ruski kulturni centar nije pomjerila sa već najavljenog 17. septembra.

Javnosti je saopšteno da su u pitanju brojni državnički poslovi i da će ministar Lavrov ipak doći, najprije u Sarajevo, pa u Banjaluku. Nešto se ipak dogodilo, što je bio razlog za prolongiranje posjete.

SARAJEVO IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNjA
Naime, na tursku inicijativu u Sarajevu treba da dođe do susreta, tačnije sastanka, ministara inostranih poslova Rusije, Turske, Srbije i BiH. Posebnu težinu u svemu ima što je to Čavušoglu tražio od Izetbegovića – a ovaj nije mogao zahtjev ni odbiti niti potvrditi – da organizuje sastanak, te je tražio dodatno vrijeme.

Znao je Bakir da Amerima neće biti milo kada čuju da će Sarajevo biti domaćin visokim zvaničnicima Rusije i Turske koji dolaze kako bi posredovali između Srba i Bošnjaka. Tako se političko Sarajevo ponovo našlo između Vašingtona i Ankare, odnosno između čekića i nakovnja.

Kako li će i da li će Izetbegović, nakon što Lavrov ode za Banjaluku a Čavošoglu se vrati u Tursku, „ispeglati“ odnose sa Amerima, ne zna ni on sam, a da mu je lako, nije. Jer dešava se upravo ono od čega vašingtonska administracija strepi, a ni u gradu na Temzi glavobolja nije ništa manja – Rusija i Turska posreduju i uređuju odnose između balkanskih naroda.

Uopšte ne treba sumnjati da će imati uspjeha u tome, mogli su se dogovoriti u Siriji, u zamršenijim, ratnim okolnostima, pa zašto im to ne bi pošlo za rukom i na „brdovitom Balkanu“? Naime, rusko-turski odnosi, naročito u ekonomskoj sferi, godinama su u uzlaznoj putanji. Obim robne razmjene Turske sa Rusijom neuporedivo je veći od robne razmjene Turske sa SAD.

Mevlut Čavušoglu i Sergej Lavrov

Rusija raspolaže vojnom tehnikom koja može omogućiti Turskoj da ne zavisi od Zapada. S druge strane, Turska privreda u Rusiji ima tržište za izvoz hrane, prvenstveno mesa i voća, ali i nekih ruda (gvožđe, bakar), kao i roba široke potrošnje.

Između Rusije i Turske potpisani su sporazumi o slobodnoj trgovini, slobodnom saobraćaju, slobodnom prometu roba, usluga i investicija, što može postati obrazac za sklapanje ugovora u Evroazijskom savezu. Odnosi su pogoršani nakon što je turska avijacija oborila ruski Suhoj, ali račun je uskoro „ispostavljen“ turskoj „dubokoj državi“, odnosno Gulenovoj organizaciji FETO, a indirektno je krivica prebačena na Amerikance.

Neuspjeli puč u Turskoj donio je nove geopolitičke „vjetrove“ koji su Tursku definitivno usmjerili prema Rusiji, a udaljili od SAD i NATO. Došao je u pitanje i opstanak baze Indžirlik na turskom tlu.

Serija sastanaka između Putina i Erdogana doprinijela je novom približavanju što je, između ostalog, za rezultat imalo potpisivanje ugovora o kupovini raketnih sistema vazdušne odbrane S-400. Ugovor je vrijedan oko 2,5 milijardi dolara. Turska nabavka sistema S-400 izazvala je zabrinutost među članicama NATO, jer ti sistemi ne mogu da se integrišu u vojnu arhitekturu alijanse, a Turska je prva članica NATO koja je kupila sistem S-400. Predviđeno je da isporuka sistema Turskoj počne u martu 2020. godine.

Sigurno da je Izetbegovićeva politička sudbina direktno vezana za odnos Turske i Sjedinjenih Država, i da ga je svako političko razmimoilaženje ovih sila dovodilo u delikatnu situaciju, a odnosi Turske i SAD postali su nezaobilazna i veoma važna tema u svakom političkom diskursu u BiH.

JAČANjE TURSKOG MEDIJSKOG PRISUSTVA U BiH
Paralelno s tim povremeno bi se postavljalo pitanje – kakav je međusobni odnos snaga ovih geopolitičkih sila u BiH, odnosno ko je jači i u kom segmentu. Što se tiče ličnog opredeljenja, kod Izetbegovića i njegovih prvih saradnika dilema ne postoji, to je Turska, ali u Sarajevu nije mali broj ni onih koji imaju drugačije opredeljenje.

Politički uticaj Turske u Sarajevu odavno je vidljiv, on se osjeti i na medijskoj sceni. Turskim novcem najpre je osnovan portal faktor.ba, a potom nedeljnik Stav. Nedugo zatim pokrenut je dnevni list Faktor, kao pandan do tada neprikosnovenom Dnevnom avazu.

Erdoganova supruga Emine Erdogan pokrovitelj je fondacije koja u Sarajevu pomaže nevladin sektor. Radi se o fondaciji IHH (Insan Hak vel Hurijet ili Insani Jardim Vakfi) koja pruža finansijsku podršku nevladinom sektoru koristeći Turkiš Zirat Bank. Ovo je sasvim razumljivo jer Turska kopira američke tehnike u širenju svog uticaja.

Američki politički potencijali u BiH su manje-više poznati: institucija Visokog predstavnika u BiH je, u stvari, „glas Amerike“ i zato su izgledi da ona bude ugašena veoma mali, moglo bi se reći nikakvi. Drugi američki „glas“ u BiH je Američka ambasada u Sarajevu, sa svim potencijalima i uticajem zemlje koju predstavlja.

Kada su mediji u putanju, vrijedi istaći da već godinama američki milijarder Džordž Soroš osniva nove i kupuje uticaj u postojećim BiH medijima. Pored toga, Televizija N1, stvorena američkim novcem, balkanski CNN, kako je u regionu nazivaju, sa studijima u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, postala je prepoznatljiva medijska kuća sa rastućim uticajem na javno mnjenje.

Ulični protesti održani u Sarajevu ali i drugim gradovima Federacije BiH u februaru 2014. godine, kada je nevladin sektor, finansiran novcem Zapada, pokušao da zbaci vlast u Sarajevu u ime „građana“, bili su veliko upozorenje Izetbegoviću. Tokom nereda zapaljene su zgrade nekoliko kantonalnih vlada, ali i zgrada Predsedništva BiH, što je ukazalo na ozbiljnost organizatora nereda. Međutim, od veoma prisnog odnosa sa Erdoganom i uopšte proturskog kursa Izetbegović nije odustajao.

Redžep Tajip Erdogan i Bakir Izetbegović na predizbornom skupu turske Partije pravde i razvoja (AKP) u Sarajevu, 20. maja 2018.

Među prvima koji su javno podržali turskog predsednika Erdogana u nastojanju da se odupre pučistima bio je upravo Bakir Izetbegović. U petak 21. septembra u Sarajevu bi Lavrov i Čavošoglu u prisustvu ministara inostranih poslova Srbije i BiH trebalo da razgovaraju i postignu određene dogovore, prvenstveno u pravcu poboljšanja srpsko-bošnjačkih odnosa.

To će predstavljati i definitivan povratak na Balkan ovih nekad nezaobilaznih sila na Balkanskom poluostrvu. Kakav će biti američki odgovor i koje posljedice će snositi Izetbegović i njegova partija saznaćemo nakon što se završe predstojeći izbori.

 

Sveosrpskoj.com