Пол Мејсон: Британији је неопходан други референдум о Брегзиту

Лабуристи треба да коначно формулишу аргументе за норвешки модел и други референдум ако желе да постигну оно чему кажу да теже

bregzit Leave EU

Добродошла одлука Европског парламента о покретању члана 7 против Мађарске нам је још једном показала да је Европа у невољи и да је крајње време да јој се Британија, са Брегзитом или без њега, поново приближи. Европски бирачи су све склонији ауторитарном, етничком национализму, али у њеним институцијама још увек има места за старе игре британских елита, ако се ману својих фантазија о тврдом Брегзиту.

Док улазимо у последњих 6 месеци тог процеса, британска левица треба пажљиво да бира своју стратегију. Залагати се из принципијелних разлога за легзит (left + exit, леви излазак из ЕУ) или безусловни останак у ЕУ није препоручљиво. Што због фрагилности Европе, што због подела у британској политици, сада су нам потребни суптилнији државнички потези.

Пре него што наведем могуће опције, осврнућу се на резултате опсежног МРП (Multilevel Regression and Postratification) истраживања јавног мњења, које су на нивоу целе државе спровеле организације Најбоље за Британију (Best for Britain) и НАДА не мржња (HOPE not hate). По њиховим налазима, у 112 изборних јединица где махом владају лабуристи подршка већине прешла је са опције „излазак“ на „останак“. Међу присталицама лабуриста све је већа подршка останку у Европи, док међу конзервативцима превладава подршка Брегзиту.

Али у лабуристичким упориштима којa сам посетио после објављивања резултата овог истраживања, посланици и активисти тврде да не примећују ове промене на терену. Чак ни међу лабуристима који би подржали други референдум нема довољно одлучности да се тако нешто заиста уради. Разлог за то не открива ниједна анкета, јер би морала да садржи следеће питање: да ли је крајњи десничар Роми Робинсон у праву?

Поред веза са оживљеним УКИП-ом који очигледно имитира Алтернативу за Немачку (АфД), Робинсон је повезан са британским крилом немачког покрета Пегида (Патриотски Европљани против исламизације Запада), уз финансијску подршку америчке алтернативне деснице. Сетимо се преко 10.000 његових присталица који су 9. јуна на Вајтхолу тражили његово пуштање из затвора. То је импресиван број.

Током лета, неки активисти који су ме својевремено први упозорили на успон УКИП-а и превагу опције Брегзита – указали су ми на могућност уличних немира у случају да политичари оповргну резултате референдума о Брегзиту из 2016. Један погрешан корак би могао да доведе до страшних последица које смо гледали у Немачкој 20-их година прошлог века. По њиховом мишљењу, није пресудно да ли ће Робинсон ући у УКИП. Права снага деснице је на улици и затвореним фејсбук групама које се залажу за Брегзит. Многи лабуристички активисти су зато против другог референдума.

Ово свакако није разлог да обуставимо сваки отпор торијевској стратегији тврдог Брегзита, али јесте разлог за паметно тактизирање. Једно од кључних открића поменутог истраживања је да у многим изборним јединицама које подржавају излазак Британије из ЕУ до 75 одсто гласача данас сматра да је Брегзит “далеко компликованији и тежи него што смо очекивали”. То је последица учења из искуства, посматрања Терезе Меј која безуспешно покушава да спроведе тврди Брегзит и одсуства конкретних предлога торијевске деснице.

У наредних хаотичних шест месеци овај тренд ће само јачати. Али притом не треба очекивати да ће евентуални пад владе Терезе Меј навести већину људи да се приклони елитизму еврофанатика и неолибералном схватању слободе тржишта.

Исход зависи од тога да ли ће лабуристички челници пружити јасне и благовремене одговоре на три питања и тако ујединити посланички клуб Лабуристичке партије у парламенту (ПЛП). Та питања гласе: да ли ћете гласати против меког Брегзита (Chequers deal) у било ком облику; да ли ћете подржати или предложити други референдум; која је ваша позитивна визија за крајњи исход Брегзита?

Смета ми то што лабуристи избегавају одговоре на ова питања, мада разумем њихове разлоге: оно што делује као добра идеја у великодушном Стретаму звучи сулудо у ксенофобном Аберавону, Честерфилду или Корбију, где је већина људи и даље за Брегзит.

Али док се ближимо (продуженом) року средином новембра, све је видљивије одсуство позитивног предлога лабуристичке владе у сенци.

Постоје само два начина да Британија плански напусти ЕУ: споразум о слободној трговини по узору на Канаду или обезбеђивање приступа јединственом тржишту по узору на Норвешку. После одустајања од меког Брегзита Меј ће вероватно изабрати канадски модел, пре свега под притиском Европске истраживачке групе (ЕРГ), утицајне конзервативне групације која се залаже за тврди Брегзит.

Међутим, док уживају гледајући растрзану премијерку, лабуристички лидери треба да замисле себе на њеном месту – ако дођу на власт без дефинисаних циљева.

Аксиоматски је јасно да је споразум по узору на Норвешку једини крајњи исход који би лабуристи могли да подрже, јер он економску штету Брегзита своди на минимум. Корбин је навео разне мере које би могле да уђу у састав тог норвешког модела, као што је одлука Лабуристичке партије да свој програм спроводи помоћу државне помоћи, национализације, закона о конкуренцији и регулацији тржишта рада.

Предност овог решења је то што посланичком клубу Лабуристичке партије даје оквир за дисциплиновано и доследно надгласавање свих предлога премијерке. Уместо трговине са степеном меког Брегзита, много је простије рећи: све осим нашег предлога биће надгласано. Лојалност норвешком моделу била би и велики аргумент лабуриста у једином делу Британије у којој им корбинизам није донео подршку: Шкотској.

Коначно, потребан нам је јасан став о другом референдуму. Тинк-тенк Уставна јединица/ Constitution Unit са Универзитета у Лондону истиче да постоје само три законски оправдана начина да се ове зиме организује потврђивање референдума: амандман који би умањио снагу “обавезујућег гласа” (meaningful vote); амандман Споразуму о повлачењу (Withdrawal Agreement) између Британије и ЕУ; и ако влада одлучи да сазове референдум да би прекинула блокаду парламента.

Други референдум са тренутним саставом парламента је могућ само ако торијевци пронађу премијера који воли Европу или ако Марсовци слете на сред Вестминстера и под претњом ласерских пиштоља нам нареде да га спроведемо.

Ево шта би лабуристи требало да говоре својим присталицама тамо где је подршка Брегзиту и даље јака: “Трудићемо се да успоставимо договор о норвешком моделу који Британију изводи из ЕУ. Тако ћемо прихватити наметнута правила, али то нас чека у свакој опцији, укључујући и меки Брегзит. Тако задржавамо контролу над 25 одсто наших закона, а можда и више ако се нагодимо и испунимо обавезу дату референдумом 2016: изаћи из ЕУ, али уз потпуни приступ јединственом тржишту. То ће значити сигурност за индустрију, пољопривреду, рибарење и услужне делатности чија је будућност тренутно неизвесна. Али будући да ништа не гарантује да ће лабуристичка влада постићи договор о норвешком моделу, сваки договор ће бити подвргнут другом референдуму. Питање ће гласити: прихватате ли договор, да или не? Ако не, Британија ће тражити да остане у Европској унији.”

То би био прилично суров политички потез усмерен на ксенофобичну десницу, а могао би и да изазове побуну давежа из голф клубова и интернет расиста. Али тиме би се поштовао референдум из 2016: рекли сте нам да испреговарамо Брегзит – у реду, ево вам га: ура или уа?

Тиме би био поништен мит поклоника ЕУ о томе да лабуристи подржавају тврди Брегзит, па би људи који желе да ублаже последице изласка Британије из ЕУ чисте савести могли да гласају за лабуристе. То би такође омогућило британској влади да уради оно што јој досад није успевало: да током преговора добије дозволу за приступ Британије тржишту ЕУ на креативан а не деструктиван начин.

Досадашње оправдање за избегавање чврстог става у вези са крајњим исходом Брегзита и другим референдумом било је засновамо на покушају смиривања лабуристичких гласача који су гласали за останак у ЕУ. Али илузорно је надати се да би неуспех преговора, који би довео до занемаривања воље 17 милиона људи који су гласали за Брегзит, прошао без тешких политичких последица.

Могуће је да ће подршка Брегзиту после излагања плана за норвешки модел нагло ослабити. Али за то ће бити потребно даље учење из искуства. Дотад ће левица морати да покаже да жели да живи на истом острву као и 17 милиона људи који су гласали за излазак.

Свако ко мисли да ће гнев који је подгревао Брегзит, као и бес који би наступио ако би Брегзит био отказан, просто ишчилети, није довољно седео у пабу или на аутобуској станици.

Кошмарна последица овог сценарија би могао бити покрет попут Пегиде, политички савез са торијевцима (које би водили тврди Брегзитовци) и УКИП-ом на челу. Ако је први чин Брегзита био референдум, други предуга агонија Терезе Меј, морамо се постарати да трећи чин протекне без јачања крајње деснице.

Уз све већу збрку у премијеркиној влади, лабуристи треба да коначно формулишу аргументе за норвешки модел и други референдум, ако желе да постигну оно чему кажу да теже: да уједине земљу и крену даље.

 

Извор New Statesman/Пешчаник, 13. септембар 2018.