Све репризе немачке сапунице

Зашто је Ангела Меркел сменила шефа немачких обавештајаца и какве ће бити политичке последице тог потеза?

Унутар немачке коалиције су поново експлодирале негативне емоције, ни четири месеца након што се кабинет Ангеле Меркел скоро распао почетком јуна. Први пут је у центру олује стајао министар полиције Зехофер, овог пута шеф националне обавештајне службе Ханс Георг Масен (на слици изнад). У суштини се опет ради о истом – о миграционој кризи и Зехоферу.

У уводу је неопходно нагласити да се најновија свађа попела до привременог климакса прошлог петка, управо на Светски дан мира. Иронија, рекло би се, кад би остатак света живео у миру. Како мира нигде нема и сви се свађају, Немци су у добром просеку.

ЕУ се на самиту у Салцбургу прошле среде и четвртка није померила ниједан корак, ни у жељеном, ни у нежељеном правцу. Брегзит је зауставио сваки разговор о проширењу Уније. Појачање граничне трупе Фронтекс, и у броју и у компетенцијама, које је такорећи до јуче изгледало као готова ствар, одједном се претворило у тврди орах националних суверености.

На то су још британски таблоиди после Салцбурга све преостале европске владе назвали „прљавим пацовима“, „EU dirty rats„, што се у игри речи може схватити тако као прљави европски пацови, али и „ви, прљави пацови“. Што су британски „брегзиташи“ агресивнији према премијерки Терези Меј, то ће она бити агресивнија према врху ЕУ.

То за последицу има да ће чланице ЕУ и Брисел бити све агресивнији према Терези Меј, а она онда према домаћим тврдим „брегзиташима“, а они онда према њој, а она онда према Бриселу… и тако до политичке ерупције у пролеће идуће године.

Процес је јасан, у Салцбургу се читао као књига. Његов даљи развој ће бити све мучнији. Поента ових дигресија са афере Масен је да покажу како у читавој Унији и без ње кува и кипи, као да није Светски дан мира. Или као да се Аустријанци нису озбиљно припремали да свима покажу како се води Европска унија!

КЕМНИЦ: ПРОБОШЋУ ТЕ НА КРАЈУ БАЛАДЕ
Кад ако не сада је права прилика за немачку уозбиљену непопустљивост, без трунке лепршавости коју обично показују медитеранске владе у сличним приликама. У свом видљивом делу, афера Масен је у следећем: у ноћи између 27. и 28. августа дошло је до масовне туче „више националности“ (локални полицијски извештај) у Кемницу. Све жртве, од тога једна са смртним исходом, јесу немачки држављани; сви ухапшени су азиланти из Ирака и Сирије.

Дан после тога су агресивне десничарске групе спонтано организовано, или организовано спонтано, то је сад питање, кренуле у улични лов на странце. Барем такав закључак допушта видео-материјал који се нашао на друштвеним мрежама. Почетком септембра, кад су сви у Европи у неверици вртели главама питајући се да ли су били сведоци нечег старог, повампирене 1933, или нечег новог, последица сеобе народа 21. века, Масен је дао „динамит“ интервју Билду.

Конкретно, оно што је Масен рекао је „ја не знам шта сам видео“. Да неко неког јури, није спорно, али ко кога, да ли пре смрти у Кемницу, или због смрти у Кемницу – то није јасно. Ево те „четири динамит-реченице“ (Велт) које је изговорио Масен: 1. Видео из Кемница „вероватно није аутентичан“; 2. Ради се о „циљаним дезинформацијама“; 3. Функција тог видеа је да „произведе и ‘напујда’ одређено расположење“; те 4. Да је он, Масен, само скренуо пажњу на „покушај дезинформације“, али да никад није рекао да је реч о фалсификату – можда јесте, можда није.

Проблем је наравно у томе да Масен не наступа као неверни Тома у политичком смислу, нити као члан АфД-а, иако је до сада дао довољно сигнала да је њихов симпатизер. Масен је главни немачки обавештајац, претпоставка је да он не нагађа да ли се неким материјалом манипулисало. Он то или зна, или није компетентан да води једну од најмоћнијих европских обавештајних служби.

Демонстрације у Кемницу

Очигледно, тако је мислила и канцеларка Меркел. Све до прошле седмице се у немачком државном врху разговарало о Масеновој судбини. Да ли један обавештајац тог ранга може себи да допушта јавне инсинуације о једној осетљивој теми, у стилу нешто сам видео, не знам шта, односно знам, али не смем да кажем? Да ли га казнити или наградити? Како га казнити тако да га наградиш? Како га наградити, а да изгледа да си га казнио?

Коалиционе социјалдемократе су биле за казну, канцеларка и њен најближи ЦДУ круг такође, иако им се представе казне нису поклапале. Ислужени шпијуни никад нису једноставан случај, чак и кад коалиције нису тако крхке као што је ова, закржљала гранчица на моћном стаблу немачке историје.

Почетком прошле седмице је договорен компромис ЦДУ/ЦСУ и СПД – Масен ће бити смењен са функције, дакле кажњен, и истовремено постављен на место државног секретара у Министарству унутрашњих послова Хорста Зехофера, дакле награђен. Појам казнене награде је најлакше схватити кроз лапидарни коментар којим је аустријски дневни лист Пресе пропратио крај службеног мандата Еулекса прошлог јуна: „Еулекс пропао, остаје на Косову у саветодавној мисији.“

ПРОПАСТ ЈЕ НАЈБОЉИ САВЕТОДАВАЦ
„Компромис“ се промптно показао као прозирна фолија умотана око још једног страховитог пораза немачких социјалдемократа под новом шефицом, Андреом Налес. След закључивања у социјалдемократској бази, у којој су и даље доминантни противници коалирању са ЦДУ је изгледао овако: „наша“ Налес је лупила по столу и рекла канцеларки да тако више не иде – Масен озбиљно подрива смирени немачки мултикултурализам, пактира са десничарским АфД-ом и заслужује казну. Канцеларка се сложила.

Онда је канцеларка рекла – сменићемо га са функције и пребацити у одговорност Зехофера, нек тамо у његовом суперминистарству (за полицију, грађевинарство и домовину) надгледа, контролише и саветује. То ће бити крај и једног и другог, будући да су покрајински избори у Баварској за три седмице, а Зехофер (ЦСУ) је постао врло неомиљен код баварских гласача, велико оптерећење за баварског гувернера Маркуса Седера (ЦСУ). Нека Седер миче и једног и другог!

На то је „наша“ паметна Налес рекла: па то је прихватљив компромис. Ми, социјалдемократе, у то име ћемо скинути нашег човека са функције државног секретара у Министарству полиције, и на то место за казну поставити Масена. На такву комбинацију је експлодирао бес социјалдемократске базе. Тој провали љутње је сигурно кумовала и чињеница да је последње испитивање јавног мњења констатовало даље клизање социјалдемократа, још ниже од историјски најлошијег изборног резултата прошле године од 20 одсто. Сад су пали на треће место, иза АфД-а, и изгубили још два процента подршке.

Лидер немачких социјалдемократа Андреа Налес

Једино што је Налесова могла је било да се прошлог петка повуче из договора о премештају обавештајног шефа и остави канцеларку Меркел, уколико буде инсистирала на том решењу, без коалиционог партнера. Немачки канцелари по уставу имају широке компетенције, могу без законских проблема отпуштати министре и високе чиновнике ако не следе главну линију владе (тзв. Richtlinienkompetenz).

Канцеларка Меркел би могла отпустити и Зехофера, и Масена, и читаву ту несрећну социјалдемократску чету – али не може да отпусти историјски тренутак и своју улогу у њему. Ако падне СПД, пада и она с њим. У стварности, немачке социјалдемократе спадају у табор губитника од када су се идентификовали са Меркелкином миграционом политиком у септембру пре три године.

Од тада само клизе, да би се са уласком у четврти кабинет Ангеле Меркел у марту ове године чинило да су остали не само без подршке бирачког тела, већ и без кичме. Социјалдемократе су, дакле, већ пале, а канцеларка није зато што стоји на њима – њихова пала тела је као ехо бивше партијске славе држе на власти.

Шта раде поражени, пропали и нежељени у политици цивилизованих земаља? Они саветују. Невоља је кад се скупи превише поражених на мало казнених саветодавних места. Поред Зехофера ће седети или његов садашњи државни секретар, социјалдемократа Гунтер Адлер, или ускоро бивши шеф националне обавештајне службе Ханс Георг Масен.

ГОТОВО ЈЕ С ДОСАДОМ
Реакције медија се уклапају у горко-саркастичну ноту Афере Масен.

Шпигл: „У само неколико месеци, Ангела Меркел је избрисала утисак како води најдосаднији кабинет у националној историји. С досадом је нестала и варљива представа о стабилности ове владе. Било некад. Канцеларкин мучитељ Хорст Зехофер само сеје немир откад је из Минхена прешао у Берлин. У случају Масен, он је владину коалицију – али пре свега социјалдемократе у њој! – одвео у политичку провалију.“

NZZ: „Може ли неко нокаутирати сам себе? Ако се погледа случај Андрее Налес, очито може. Уместо да договор који је склопила са канцеларком и министром полиције смири духове, само је свој СПД довела до белог усијања. Сад се повукла из договора.

Али да ли је то довољно? Некад тако поносна лево оријентисана немачка народна партија се претворила у скупину дрхтећих функционерских листова на ветру.“

SDZ: Актуелни проблеми, од „Афере Масен“, до десног екстремизма, показују како су центрифугалне снаге у немачкој политици и друштву све јаче. Неугашена свађа између ЦДУ-а и ЦСУ-а, као и ломљиво стање коалиције са СПД-ом сносе одговорност за такво стање. Етаблиране партије широм отварају врата десним националистима.

FAZ: „Труле кости, голи живци владајуће коалиције. Случај Масен је коалицију довео на ивицу нервног слома – све због четири реченице једног чиновника. У СПД-у тиња неугашена чежња за одласком у опозицију. Али у игри је овог пута много више од њиховог душевног мира и чисте савести.

Речник беса се чак више и не упућује коалиционим партнерима. Нови циљ социјалдемократске базе је: Налесова мора пасти! Пажљиви читалац је сигурно приметио екстра увреду коју немачким социјалдемократама упућује швајцарски коментатор – он их зове „левом народњачком партијом“.

ЦДУ Ангеле Меркел је сасвим регуларна десна народњачка партија. Том поделом „народњачке базе“ на леву и десну негира се идеолошка индивидуалност немачких социјалдемократа.

Заставе Социјалдемократске партије (СПД) на традиционалном окупљању Пепељавом средом у Филсхофену на Дунаву, 14. фебруар 2018.

То је мишљено не да анализира, већ да боли.

 

РТС