Bitka za Idlib se ne može izbeći

Na duže staze bitka za Idlib je neizbežna, uprkos poslednjem primirju. Ta bitka će odlučiti sudbinu Sirije

Bitka za Idlib bi predstavljala uništavanje zadnjeg velikog islamističkog uporišta nakon pada Istočnog Alepa (2016), Mosula i Rake (jula i oktobra 2017) te Dare (2018). Međutim, vojna dejstva režimskih trupa i saveznika do daljnjeg su obustavljena. Ostaje da se narednih meseci vidi koliko će ovo primirje trajati i da li je to samo nova kupovina vremena kao što je bio slučaj sa sličnim sporazumom o južnoj deeskalacionoj zoni prema kojem je trebalo da se sačuva Dara, gde je i počela pobuna protiv Asada 2011. godine, a koji se završio padom celog jugozapada u režimske ruke.

JORDANSKA KLACKALICA
Ipak, i pored nekih sličnosti postoje i bitne razlike, a jedna od njih je da je iza deeskalacione zone na jugozapadu stajao Jordan, kome je odgovaralo gušenje ustanka i slamanje islamističkih grupa koje su pretnja po samu kraljevinu, dok iza džihadista u Idlibu stoji Turska koja zadnjih godina lavira između Rusije i Irana sa jedne, i SAD i radikalnih grupa sa druge strane. Erdoganov režim direktno je logistički podržavao sunitske takfiriste kako bi došlo do promene političke mape regiona.

Jordan je nekoliko puta tokom osmogodišnjeg rata menjao stranu, čas se zalažući za teritorijalni integritet Sirije i „legalno izabranu vlast“, čas kritikujući Asada pod pritiskom svoje populacije zbog zločina koje su njegove bezbednosne snage činile prema ustanicima. Do kraja 2015. godine, a pogotovo nakon neuspelog puča u leto 2016, Turska je započela naglo približavanje glavnim Asadovim saveznicima – Iranu i Rusiji.

Ako se tome doda američko vojno prisustvo u severoistočnim, kurdskim delovima Sirije, stiče se utisak da će ili prevagnuti opcija potpunog teritorijalnog integriteta za koju se jasno zalaže Asad, ili će doći do federalizacije/potpunog cepanja države, što se već desilo sa Irakom, gde su kurdski delovi de facto posebna država sa zasebnim snagama bezbednosti, ekonomijom i institucijama.

Svakim padom nekog islamističkog uporišta smanjuje se turski uticaj u sirijskom građanskom ratu i Erdogan to veoma dobro zna. Idlib je ostao zadnji bastion islamista koje je Erdoganov režim gajio od početka pobune do danas. Pogrešno je verovati da će se islamistička opozicija potpuno povući i da neće predstavljati opasnost po opštu bezbednost u regionu kada se celokupna teritorija Sirije ponovo vrati pod kontrolu Damaska, ali će to svakako biti mnogo manje nego sada, dok imaju svoje enklave i spoljne finansijere.

Borci Slobodne sirijske armije (FSA) doručkuju u pećini u okolini Idliba, 9. septembar 2018.

Proteklih godina Turska je povukla seriju poteza kojima se približila Rusiji, Iranu i Siriji, a kojima se udaljila od svojih tradicionalnih saveznika SAD i NATO pakta. Turska je pokušala da igra na obe strane što se nije uvek pokazalo kao pametan potez s obzirom da je sama nestabilna i sa više otvorenih frontova. Jedna od takvih kalkulacija je i tursko insistiranje da se od Idliba napravi enklava, neka vrsta sigurne teritorije za sve vrste islamista koji su potučeni na drugim frontovima, što je jasan rizik za samu Tursku u kojoj su se teroristički napadi događali zadnjih godina. Pad Idliba bio bi korak ka završavanju građanskog rata i početka reintegracije otcepljenih delova Sirije i obnove zemlje što bi bilo jedno od dugoročnijih rešenja.

TURSKO LAVIRANjE
Idlib je provincija gde se ruski i turski interesi ne poklapaju pošto režim, Iran i Rusija pokušavaju da izbace iz igre tursku kreaciju, Slobodnu sirijsku armiju. Mnogi koji smatraju da je teritorijalni integritet Sirije preduslov za teritorijalni integritet i bezbednost okolnih država sa negodovanjem su prihvatili ovaj dogovor između Putina i Erdogana, doživevši ga kao još jedan pokazatelj da je Rusija, ipak, drugorazredna svetska sila u odnosu na SAD i NATO. Ovo je u velikoj meri tačno, ali bi ipak trebalo sačekati i videti u kom će se pravcu odvijati dešavanja na terenu. Tzv. slobodne zone uvek izazivaju nelagodu kada se zna ko ih predlaže i u kojim fazama rata, bilo na Bliskom istoku ili u nekim drugim delovima sveta gde su uključene zapadne sile.

Turska može da lavira i podrži američku poziciju po pitanju sudbine Idliba, što se čini da je trenutno slučaj, a da istovremeno dogovori saradnju sa sirijskim bezbednosnim službama kako bi se ograničio uticaj Sirijskih demokratskih snaga, u kojima značajan uticaj imaju Kurdi, koji su briga i Ankare i Damaska. Asad, sa druge strane, možda treba da zauzme fleksibilniji stav prema Kurdima i ponudi im status federalne jedinice kako ih ne bi oterao od sebe insistiranjem na unitarnom karakteru Sirije. Federalizacija Sirije jeste jedna od opcija i ona je neka vrsta kompromisa između potpune unitarizacije države i otcepljenja teritorija sa predominantnim kurdskim življem.

Na duže staze, borba za Idlib je neizbežna i do nje će doći uprkos poslednjem primirju. Previše je međusobno sukobljenih interesa da bi se održalo postojeće stanje. Obaveštajni rat je već počeo između strana koje žele da prikriju finansiranje terorističkih organizacija, švercovanje oružja, stvaranje paradržavnih institucija, propuštanja dobrovoljaca u i izvan zemlje…

Možda će ova bitka značiti početak nove Sirije, a možda će eventuelna pobeda Asadove politike značiti pojačavanje represalija prema opoziciji. Veoma je nezahvalno predvideti tačan razvoj događaja pa je bolje ograničiti se na nekoliko mogućih scenarija o kojima je već bilo reči u predhodnim redovima, jer Asad u dobroj meri zavisi od pomoći svojih spoljnih saveznika, a sa druge strane naivno je misliti da bi bez njih za par nedelja izgubio rat, jer se to nije desilo ni u prve tri godine rata kad je bio najranjiviji.

Sirijski predsednik Bašar el Asad sa vojskom u Istočnoj Guti, 19. mart 2018.

Svakako, stabilna i dugoročna politička rešenja su daleko bolja od nastavka rata i razaranja, dominantnih tendencija poslednjih sedam-osam godina.

 

Autor je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu