Petooktobarska alhemija

Vrišteću simboliku zahteva koji opet među Srbe vraća simbiozu 5. oktobra i stegnute pesnice nije moguće ignorisati

Davor Dragičević, otac tragično preminulog Davida Dragičevića, dao je vlastima u Banjaluci rok do 5. oktobra, do 18 sati, da slučaj stradanja njegovog sina usklade sa njegovim shvatanjem pravde, odnosno da „javno otkriju ubice njegovog sina“. Ultimativnim tonom je poručio: „Ako do tada ne budu svi privedeni, grupa ‘Pravda za Davida’ uzima pravdu u svoje ruke“. Kako Davor misli da uzme pravdu u svoje ruke nije baš najjasnije, ali vrišteću simboliku njegovog zahteva, koji nekom vrstom nadnaravne alhemije opet među Srbe vraća simbiozu 5. oktobra i stegnute pesnice, nije moguće ignorisati.

Poznato je da politički Zapad ima običaj da sa protivnicima razgovara jezikom kriptičnih simbola i poruka (setimo se da je Slobodan Milošević izručen baš na Vidovdan 2001. godine, tačno 12 godina nakon čuvenog gazimestanskog govora koji ga je katapultirao u status neprikosnovenog srpskog vođe). Za to u političkoj teoriji postoji adekvatan termin: geopolitika ponižavanja. Kako onda ne podići obrvu nad činjenicom da je pokret Pravda za Davida potpuno preuzeo simboliku i ikonografiju protestnog pokreta “Otpor”, čije aktivnosti su kulminirale Petim oktobrom, mitskim datumom koji je Srbiju uveo u period nikad prekinute tranzicije i nikad do kraja realizovane demokratije; datumom kojeg se danas neretko odriču i oni koji su ga donedavno mitologizovali do mere da su od njega stvorili jednu od dve potporne štake svoje političke ideologije (druga štaka ja mitologizacija „Zorana“)?

Elem, ne može pravednički bes Davorovog oca i grupe građana koja ga podržava nadvladati zakon i institucije, jer bi se onda s pravom moglo zaključiti da kao narod nismo odmakli od pretpolitičke zajednice; od necivilizovane rulje koja aklamacijom odlučuje koji od saplemenika će biti linčovan. Ako je neko nezadovoljan radom jedne institucije, i za takve slučajeve postoje propisana pravila i nadležne instance, čak i međunarodne (Strazbur). Ali upravo u tome je kvaka: srž psihologije obojenih protesta (bilo da se radi o lokalnim protestima protiv javnih izvršitelja ili o masovnim demonstracijama za smenu političkog lidera) je u tome da pre smene bilo kog organa vlasti prvo mora biti smenjena svest o neophodnosti vladavine zakona i na njeno mesto postavljena logika vladavine kolektivnih emocija. Cela konstrukcija je u principu vrlo jednostavna: Žao vam je čoveka koji je izgubio sina u nerazjašnjenom slučaju? Imate puno pravo da sabotirate izbore, blokirate policijske stanice i zahtevate smenu vlade.

Ali avaj, upravo to je razlog što su još stari Rimljani utvrdili da pravni sistem ne sme biti raznet u komade svaki put kad zakaže jedan šraf u mehanizmu. Odnosno da subjektivni osećaj za pravdu, pa makar bio i većinski, nikada ne sme zameniti rad institucija i hladnu preciznost slova zakona. Ili hajdemo još jednom konkretno; nedokazana pretpostavka o krivičnom delu određenih ljudi u Policijskoj upravi Banjaluka i njihovih političkih patrona ne može biti osnov da se cela Republika Srpska kao kokoška bez glave zaleti u ponor političkog avanturizma. Jer istorija sličnih slučajeva pokazuje da se na plimi dobrih namera i kolektivnog građanskog entuzijazma često švercuju i određeni elementi sa nešto drugačijim planovima. Znate ono „revolucija jede svoju decu”?

A ako govorimo o tome da li zapadni (globalistički) centri moći imaju motiv da se mešaju u izbore u Republici Srpskoj, kako tvrde vlasti u Beogradu i Banjaluci, uvek moramo imati na umu jednu stvar: za razliku od Vučića (kojeg je jednako prirodno videti sa Orbanom i Makronom, Erdoganom i Merkelovom ili Putinom i Bajdenom), Dodik je zatvorio svoj krug političke metamorfoze; za njega više nema nazad. Toliko pompezno je spalio svoje mostove sa zapadnim globalističkim elitama da je dim bilo nemoguće ne primetiti u svim važnijim svetskim prestonicama. To bi se možda – pod imperativom hladnokrvne političke računice – moglo oprostiti lideru velike i važne zemlje, poput Erdogana, ali ne i lideru najzapadnijeg državno-političkog subjekta pravoslavne civilizacije (Hantington).

Uostalom, zašto bi Dodik uopšte hteo da ide nazad u trenutku kad sve ukazuje na to da je kroz oluju geopolitičkog unipolarizma uspešno preplivao do obale novog sveta? (Ne onog Kolumbovog Novog sveta, premda mu ni tamo ne ide loše, budući da je njegov lobista nedavno dobio zvaničnu funkciju u Beloj kući.) I zaista, ako se prekodrinski Srbi odreknu Dodika u trenutku kad dodici – u dijalektici starih elita kršteni u „populiste“ – sve češće preuzimaju vlast od SAD do Evrope, biće to još jedna neshvatljiva žrtva prineta na oltar istorijske nezrelosti i političke dezorijentacije srpskog naroda.

Neki će reći da svaki narod ima pravo na svoju zabludu ako njen koren raste iz nade u bolje sutra. Tačno, ali je tačno i da bi politički avanturizam, manifestovan kroz odbacivanje institucija i priklanjanje uličnoj anarhiji, predstavljao kockanje sa sudbinom cele Republike Srpske, jedine i najvrednije srpske ratne pobede u svim sukobima 90-ih godina.

Naravno da opredeljivanje za monotonu političku stabilnost i često nedostižnu institucionalnu pravdu nije nešto što će čoveku sa praznim novčanikom ubrizgati injekciju preko potrebne nade u bolje sutra, tog magičnog sastojka sa kojim svako trpljenje lakše pada. Ali to je put kojim odavno korača ceo civilizovani svet, jednako istočni i zapadni. Ako se Srbi sa zapadne strane Drine opredele da idu tim putem, neće im najednom nakon izbora 7. oktobra poteći med i mleko; Republika Srpska se neće pretvoriti u beskorupcionu zonu, oazu demokratije, pravde i poštenja. Niti će politički arivizam iznebuha biti zamenjen principom pozitivne, meritokratske selekcije.

Ali će i dalje imati pravo da bez straha žive u svojoj porodičnoj kući, da javno obeležavaju svoje praznike, pevaju svoje pesme i slave svoje slave. Da žive bezbedno, pod svojim simbolima i pod zaštitom svoje policije, a uz mudru politiku jednog dana možda i vojske. Da biraju svoju vlast na izborima koje niko ne može da spreči, oduzme ili ukine.

Svečani defile počasne jedinice MUP-a prilikom obeležavanja Dana Republike Srpske u Banjaluci, 9. januar 2018.

Ako je to nekome malo, neka porazgovara sa sunarodnicima iz Prištine i Knina, možda će mu oni promeniti mišljenje. Ali neka ih ne zove na stari kućni broj telefona.