Branko Milanović: Hajekovski komunizam i kinesko čudo

Niko ne bi ostao indiferentan pred najuspešnijom ekonomskom pričom ikada ispričanom. I niko je ne bi u potpunosti razumeo

Mislite da je reč o pojmovnoj zabuni, paradoksu. Ali niste u pravu: navikli smo se da razmišljamo u jasno razgraničenim kategorijama dok je život mnogo složeniji; a paradoksi postoje u pravom životu. Kina je zaista zemlja hajekovskog[1] komunizma.

Nigde se, čini mi se, bogatstvo i materijalni uspeh ne proslavljaju toliko otvoreno kao u Kini. Možda je to stimulisano četrdesetogodišnjicom otvaranja[2] koja se proslavlja ove godine. Mislim da je to fundamentalnije stimulisano najuspešnijim ekonomskim razvojem u istoriji. Bogati preduzetnici se slave u novinama, na televiziji i na konferencijama. Njihovo bogatstvo i priče „od prosjaka do bogataša“ služe kao primer svima. Ajn Rand[3] bi se osećala kao kod kuće u ovom okruženju. Tako bi se osećao i Hajek: neverovatna količina energije i otkrića oslobođena je promenama koje su transformisale živote 1,4 milijarde ljudi, što je dvostruko veći broj od združene populacije „stare“ Evropske unije od petnaest članica i Sjedinjenih Država. Ljudi otkrivaju ekonomske informacije koje nisu bile dostupne ili znane ranije, organizuju u šumpeterovskom[4] stilu kombinacije kapitala i rada, i stvaraju bogatstvo u nezamislivom obimu (svakako nezamislivom bilo kome ko je posmatrao Kinu 1978. godine).

Na velikom banketu u Pekingu predstavljene su nam priče iz prve ruke petorice kineskih kapitalista koji su počeli od nule (zilch! nada!) 80-ih godina prošlog veka, da bi do danas postali dolarski milijarderi. Jedan je proveo godine na selu tokom Kulturne revolucije, drugi je bio u zatvoru tokom više godina zbog „špekulacija“  dok je treći pekao kapitalistički zanat, kako iskreno kaže, tako što je varao ljude u Istočnoj Aziji („posle toga sam naučio da ako želim da postanem bogat, ne treba da varam; varanje je za gubitnike“). Hajek bi  slušao ove priče, verovatno zapanjen. Šta bi više voleo da pročita u današnjem „Fajnenšel tajmsu“ no da je marksističko društvo na Pekinškom univerzitetu raspušteno jer su pružali podršku radnicima u štrajku u Specijalnom ekonomskom području u Šenženu (Special Economic Zone of Shenzhen).

Ali postoji jedna stvar koju je Hajek pogrešno razumeo. Ovi neverovatni lični (i društveni) uspesi su postignuti pod vlašću jedne partije, Kineske komunističke partije. Slavljenje bogatstva je prirodna stvar za marksiste. Razvoj, široko rasprostranjeno obrazovanje, polna jednakost, urbanizacija, i uistinu brži ekonomski rast nego pod kapitalizmom, bili su opravdanje i izvorište legitimnosti komunističkim revolucijama koje su se odigravale u slabo razvijenim delovima sveta. Lenjin je to rekao; Trocki je to potvrdio kada je zagovarao što obuhvatniju industrijalizaciju; Staljin je to primenjivao: „Mi smo pedeset ili sto godina iza razvijenih zemalja. Moramo nadomestiti ovu razliku za deset godina. Ili ćemo to uraditi, ili ćemo biti smrvljeni.“

Sećam se kada sam, kao napredni srednjoškolac u Jugoslaviji, pregledao novine tražeći indikatore industrijskog rasta. Pošto je Jugoslavija bila među svetskim ekonomijama sa najbržim rastom, bio sam veoma razočaran kada bi mesečna stopa rasta (iskazana na godišnjem nivou) pala ispod deset procenata. Mislio sam da je deset procenata normalna stopa rasta komunističkih ekonomija: zašto biste hteli da postanete komunisti ako ne rastete brže nego pod kapitalizmom?

Tako da je slavljenje rasta – novi putevi, novi superbrzi vozovi, novi stambeni kompleksi, nove dobro osvetljene avenije i uređene škole – samorazumljivo za komuniste. Ništa manje nego što je za hajekovske preduzimače. (Kao primer ovoga, pročitajte Nerudine lepe memoare Priznajem da sam živeo[5], gde izražava ogromno zadovoljstvo gledajući brane koje su izgradili Sovjeti). Razlika je što hajekovci slave privatan uspeh koji takođe pomaže društvu da napreduje; u komunizmu, uspeh bi takođe trebalo da bude podruštvljen.

Ali ovo se nije desilo. Kolektivistička nastojanja davala su rezultate deceniju ili dve, ali je na kraju rast nestao a napori su se izjalovili. Cinizam je zavladao vrhom. Prepušteno je Kini i Deng Sjaopingu da im zapadne (u skladu sa besmrtnim rečima Adama Fergusona[6]) kombinacija u kojoj se održava vladavina komunističke partije, ali sloboda delovanja i društveni prestiž pripadaju individualnim kapitalistima. Oni mogu da rade, postanu bogati, obogate mnoge druge tokom ovog procesa, ali domen političke moći čvrsto ostaje u rukama komunističke partije. Kapitalisti obezbeđuju motor i gorivo, ali volan će i dalje držati partija.

Da li bi stvari bile bolje da je politička moć takođe u rukama kapitalista? To je sumnjivo. Oni bi je možda upotrebili da stvore nešto slično nankinškoj vladi iz 30-ih godina, koja je bila podmitljiva, slaba i nekompetentna. Oni ne bi naporno radili već bi koristili političku moć da održe svoje ekonomske privilegije. Jedan od ključnih problema današnjeg američkog kapitalizma jeste što bogati sve više kontrolišu političke procese i tako odvajaju ekonomsku inicijativu od proizvodnje i takmičenja ka stvaranju i održavanju monopola. Mnogo bi se gore stvari odigravale u Kini. Baš zbog toga što je politička sfera velikim delom izolovana od ekonomske sfere kapitalisti mogu da mirno budu zauzeti proizvodnjom, na pristojnoj udaljenosti  od politike (što je moguće većoj pošto je partija izložena rastućoj korupciji).

Kako je Kini zapala ova kombinacija? Ovde posredi mogu biti mnogi razlozi, uključujući milenijumsku tradiciju upravljanja imperijalnih birokratskih struktura, istorijsko savezništvo – čak iako ne u potpunosti razjašnjeno – između Komunističke partije i Sun Jat Senovog[7] Kuomintanga (alijansa kakve nigde nije bilo u komunističkom svetu) – ali je teško ne zapitati se da li je tako nešto moglo da se desi i drugde? Možda. Lenjinova Nova ekonomska politika nije bila mnogo različita od kineskih politika iz poznih 80-ih. Ali Lenjin je razumeo NEP kao privremenu koncesiju kapitalistima – pošto je verovao da je socijalizam napredniji i da iz „naučnih razloga“ generiše viši rast. Možda su samo neuspeh Velikog skoka napred i haos Kulturne revolucije prodrmali kinesko rukovodstvo i uverili Denga i druge da je privatna inicijativa „progresivnija“ od društvenog planiranja i poslova u državnom vlasništvu. Lenjin to nije mogao da vidi. Bilo je previše rano.

Takođe sam se pitao kako bi Staljin sagledao Kinu. Verovatno bi mu bilo drago što je njegovo ime urezano u zvaničnom panteonu. (U velikoj knjižari u centru Pekinga, prvi red knjiga su prevodi marksističkih klasika: samog Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Svega nekolicina ljudi obraća pažnju na njih. Naredni redovi u kojima su izložene knjige o upravljanju bogatstvom, finansijskoj ekonomiji, berzanskim investicijama i sličnim temama su mnogo popularnije.) Staljin bi bio impresioniran kineskim rastom; velikom moći države i zemlje (svakako da to više nije zemlja u koju može da pošalje svoje savetnike da joj pruže tehnološku pomoć); partijskom sposobnošću da kontroliše populaciju na veoma sofisticiran i neprimetan način.

Staljin bi voleo ekonomski uspeh i vojnu moć koji je prati, ali bi verovatno bio šokiran privatnim bogatstvom. Teško je zamisliti njegovu koegzistenciju sa Džekom Ma[8]. Hajekova reakcija bi bila suprotna: on bi bio polaskan što su se njegove tvrdnje o spontanom tržišnom poretku posvedočile na krajnje nedvosmislen način, ali ne bi uspeo da razume da je ovo bilo moguće samo pod vlašću komunističke partije.

Niko ne bi ostao indiferentan pred najuspešnijom ekonomskom pričom ikada ispričanom. I niko je ne bi u potpunosti razumeo.

_____________________________________________________________

NAPOMENE: 

[1] Fridrih Hajek (1899–1992) je bio austrijski liberalni ekonomista, poznat po zastupanju teorije klasičnog liberalizma. Kao i drugi predstavnici „austrijske škole“ čvrsto je verovao u individualizam i moć tržišta i bio je oštar kritičar socijalizma.

[2] Termin „otvaranje Kine“ u ekonomiji se vezuje za kineske ekonomske reforme otpočete u decembru 1978. Ove reforme podrazumevale su postepeno uvođenje tržišnih mehanizama u kinesku ekonomiju. Odigrale su se u dve faze: prva faza, poznih 70-ih i ranih 80-ih, podrazumevala je dekolektivizaciju u poljoprivredi, otvaranje zemlje za strane investicije i dozvole preduzetnicima da pokrenu sopstvene biznise; druga faza, tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, obuhvatila je privatizaciju dobrog dela industrije u družavnom vlasništvu i napuštanje kontrole cena, nekih protekcionističkih politika i regulacija, iako su državni monopoli ostali u sektorima kao što su bankarstvo i naftna industrija. Privatni sektor u Kini porastao je toliko da je do 2005. činio 70 odsto bruto društvenog proizvoda. Od 1978. do 2013. Kina je ostvarivala rast od 9,8 procenata godišnje.

[3] Ajn Rand (1905–1982) je bila rusko-američki filozof i pisac. Fanatično je zagovarala individualizam i kapitalističke ekonomske odnose. U njenim delima, kao što su Pobunjeni Atlas, ima filozofskih pretenzija, ali bez naročite vrednosti.

[4] Jozef Šumpeter (1883-1950) je bio austrijski politički ekonomista koji je kratkotrajno služio kao austrijski ministar finansija 1919. godine. Od 1932. predavao je na Harvardu. Prema navodima Kristofera Frimana centralno mesto Šumpeterovog rada je bila teza „da kapitalizam može da se razume kao evolutivni proces kontinuirane inovacije i kreativne destrukcije“.

[5] Memoari Pabla Nerude (1904–1973), španskog pesnika objavljeni su na španskom pod naslovom Confieso que he vivido 1974. godine. Na srpski jezik preveo ih je Gojko Vrtunić i objavljeni su u izdanju BIGZ-a, u Beogradu, 1975. godine. Predgovor je napisao Oskar Davičo.

[6] Autor verovatno misli na navod iz Fergusonovog dela An Essay on the History of Civil Society (1767): „Every step and every movement of the multitude, even in what are termed enlightened ages, are made with equal blindness to the future; and nations stumble upon establishments, which are indeed the result of human action, but not the execution of any human design.“ (Vikicitat)

[7] Sun Jat Sen (1866–1925) je bio kineski političar i revolucionar i prvi predsednik Kine. Imao je značajnu ulogu u svrgavanju dinastije Ćing u oktobru 1911. a naredne godine je postao prvi predsednik Kine.

[8] Džek Ma je osnivač kompanije Alibaba, jedan od najuspešnijih kineskih preduzetnika.

 

Prevod i napomene Miloš Milojević

 

Izvor Stanje stvari/glineq.blogspot.com, 28. septembar 2018.