Ko je bio Slobodan Penezić Krcun?

Za izložbu „Mleko i krv“ o Krcunu vlada veliko interesovanje. Dolazak potvrdili i predstavnici arhiva iz Slovenije, BiH, Crne Gore, Dubrovnika…

Mogu da kažem da bih veoma rado ponovo radio u Službi bezbednosti. Godine provedene u radu u njoj za mene su možda lepše nego ratne godine”, sećao se Slobodan Penezić Krcun u jednoj posleratnoj izjavi. On, nakon rata načelnik Ozne, nije javno pričao o detaljima njenih akcija, ali ističe da je na nju tada „presudno uticao drug Marko” (Aleksandar Ranković), kome „u prvom redu pripada zasluga za organizovanje službe, izgradnju i vaspitanje njenih kadrova”.

To je sadržaj jednog od mnoštva dokumenata, zapisa i izjava Slobodana Penezića Krcuna sačuvanih u užičkom Istorijskom arhivu, koji će uskoro biti dostupni javnosti. Izložba „Mleko i krv” o ovom partizanskom komandantu, šefu Ozne, posleratnom ministru, predsedniku srpske vlade, biće ovde otvorena na Dan grada Užica, 9. oktobra. Pripremio ju je direktor užičkog arhiva Željko Marković, na osnovu arhivske građe o Krcunovom životu, koja se od prošle godine čuva u ovom arhivu u 21 arhivskoj kutiji.

Pisali smo da je Krcunova porodica u martu 2017. godine tu zaostavštinu predala na čuvanje i korišćenje ovoj ustanovi. Građa je proučena i formiran je Krcunov lični fond, a sada će, uz primetnu zainteresovanost javnosti, biti izneta na svetlo dana. Izložba je, piše u katalogu, realizovana sredstvima Ministarstva za kulturu Srbije, uz podršku grada Užica.

Na postavci će biti zapisa i fotografija iz raznih perioda Penezićevog života. Slikan je kao maturant užičke gimnazije, kao partizan sa oružjem u ratnom Užicu, Foči, Drvaru, na Visu… Jedna fotografija prikazuje ga kako govori na sahrani Boška Buhe, druga u Bosni zajedno s Titom, Rankovićem, Lolom Ribarom. Tu je i sprovođenje zarobljenog nemačkog majora 1943. godine, pa i ratne fotografije Krcunove supruge Grozdane Zine Belić.

Među zapisima se vidi i spisak ljudi sa službom u Ozni 1944, za čijeg je načelnika za Srbiju Krcun određen jula te godine, što mu je saopšteno na Visu. Kaže da je išao u Beograd da organizuje Oznu: „Odmah po ulasku u Beograd, dok su borbe još vođene u nekim delovima grada, počeli smo s radom. Građani su nam pomagali u pronalaženju petokolonaša, policajaca, raznih zločinaca i ostalih izdajnika”, navodi Krcun i nastavlja: „Jedan od veoma teških zadataka sastojao se i u likvidaciji naoružanih odmetničkih grupa. Naročito bih želeo da naglasim da smo u izvršavanju naših zadataka uživali veoma veliku podršku naroda u Srbiji…”

Tu je i citat kako je on 1945. na proslavi oslobođenja Užica govorio da je „jedna od najvećih tekovina svakako savez sa bratskom Rusijom, bratstvo sa slovenskim narodima”, da bi 1951. u Beogradu kazao: „Napoleon je hteo da osvoji svet pod parolama Francuske revolucije, ali su seljačke mase dale otpor osvajačkoj armiji i tukle Napoleona u Rusiji. Ista će sudbina zadesiti i sovjetsku armiju ako bi ona pokušala da putem osvajanja, razaranja, nametne svoj ugnjetački jaram drugim narodima, pod vidom parole komunizma i ne znam šta sve drugo”. A u izvodu iz Krcunovog referata sa plenuma iz 1959. on tada o Kosovu kaže da bi „najbolje bilo na Kosovu oformiti dva sreza – jedan za Kosovo, jedan za Metohiju”.

Slede prikazi posleratnog perioda, kad je Krcun bio u vrhu vlasti. Tu su njegova lična karta i partijska knjižica, diplomatski pasoš, Orden narodnog heroja, članska karta SD „Crvena zvezda”, ratni dnevnik o Drugoj proleterskoj brigadi… Vidi se i slika Krcuna, Rankovića i Stambolića na grobu Karla Marksa 1949. godine, razglednica koju je 1951. poslao sinu iz Lozane, gde je stadion koji će postati uzor za gradnju Zvezdine „Marakane”. Tu su fotografije iz vremena vlasti: kao poslanik u Skupštini, u Plavom vozu s Titom i ostalima, na zabavi u Belom dvoru kad su se funkcioneri i u kolo uhvatili, početkom šezdesetih sa srpskim patrijarhom Germanom, kao predsednik srpske vlade 1962. u poseti „Politici”, na otvaranju užičkog Trga partizana, ali i na letovanju sa suprugom Zinom i decom. Rado se fotografisao kao zaljubljenik u lov (piše da je 1959. ustrelio lava u Etiopiji), zatim sa državnicima Naserom, Nehruom, Sukarnom… Supruzi Zini je 1959. napisao: „Ti znaš da mi je politika bila uvek odvratna, začudo kako to loše izgleda ponekad kad prestane revolucija. Ja sam u politiku otišao radi svoje osetljivosti. Sad sam tu i druge nema. Moram izdržati.”

Postavka sadrži i slike i napise o saobraćajnom udesu kad je 1964, kao predsednik srpske vlade, putujući u Užice poginuo u smrskanom „oldsmobilu”. Dve godine posle Krcunove pogibije njegova Zina je napisala vrhu partije:

„Povodom Četvrtog plenuma CK SKJ smatram za potrebno da iznesem neke stvari o kojima sam razgovarala sa Krcunom, a koje sada vidim u drugom svetlu. Moj je utisak da je Krcun znao za neke stvari koje su sada na plenumu iznete i da je bio jako uznemiren mogućim razvojem događaja. Nekoliko puta mi je napomenuo da, ako mu se šta desi, ne dozvolim da mu se da narkoza, jer će on sigurno tada govoriti, a da zna neke stvari koje sada ne bi želeo da kaže. Počeo je da vodi računa šta će mi reći u sobi, a šta u predsoblju. Rekao je da će užičku partijsku konferenciju iskoristiti da neke stvari javno postavi. Bilo je još razgovora: ’Uverio sam se da niko u ovoj zemlji ne može da sprovede ništa što je protiv interesa Srbije. Dovoljno je samo da mi u republici vodimo pravilnu politiku.’ Ili: ’Ko bi bio lud da radi protiv interesa Srbije, ako želi da nešto predstavlja u ovoj zemlji.’ Ili: ’Nisu nama u stvari problem odnosi s drugim republikama, problem je da se mi unutra sredimo i da se večito neko ne upliće. Kod nas je prosto nemoguće voditi ikakav ozbiljan razgovor o problemima’.”

Autor izložbe Željko Marković za naš list objašnjava da ju je nazvao „Mleko i krv” po događaju koji je Krcun dugo pamtio, kada je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. na Slaviji gledao kako se meša mleko prosuto iz jedne mlekarske prikolice sa krvlju stradalih Beograđana.

– Kroz ličnost Penezića može se iz raznih pozicija sagledati jedno vreme, doći do razumevanja nedaća i uspeha koji su nam se dešavali. Razumeti događaje današnje i sa političkom mudrošću upraviti našu volju ka onome što nam je u poretku okolnosti posvećeno – zapisao je Marković u katalogu za izložbu, dodajući da je najprimerenije da se o Krcunu govori u Užicu, jer ga je životni put vodio iz Užica, a stradao je na povratku u rodni grad.

– Krcuna istorija – napominje autor postavke – posmatra kao kontroverznu ličnost. S tim što je uloga arhiva da čuvaju i učine arhivsku građu dostupnom građanima, ali arhivi ne otkrivaju nikakve istorijske tajne. Stav autora prema događajima ovde je irelevantan.

Marković dodaje da za izložbu vlada veliko interesovanje, te da su dolazak na otvaranje potvrdili i predstavnici arhiva iz Slovenije, BiH, Crne Gore, Dubrovnika, mnogih iz Srbije…

 

Autor Branko Pejović

 

Izvor Politika, 29. septembar 2018.