Ко је био Слободан Пенезић Крцун?

За изложбу „Млеко и крв“ о Крцуну влада велико интересовање. Долазак потврдили и представници архива из Словеније, БиХ, Црне Горе, Дубровника…

Могу да кажем да бих веома радо поново радио у Служби безбедности. Године проведене у раду у њој за мене су можда лепше него ратне године”, сећао се Слободан Пенезић Крцун у једној послератној изјави. Он, након рата начелник Озне, није јавно причао о детаљима њених акција, али истиче да је на њу тада „пресудно утицао друг Марко” (Александар Ранковић), коме „у првом реду припада заслуга за организовање службе, изградњу и васпитање њених кадрова”.

То је садржај једног од мноштва докумената, записа и изјава Слободана Пенезића Крцуна сачуваних у ужичком Историјском архиву, који ће ускоро бити доступни јавности. Изложба „Млеко и крв” о овом партизанском команданту, шефу Озне, послератном министру, председнику српске владе, биће овде отворена на Дан града Ужица, 9. октобра. Припремио ју је директор ужичког архива Жељко Марковић, на основу архивске грађе о Крцуновом животу, која се од прошле године чува у овом архиву у 21 архивској кутији.

Писали смо да је Крцунова породица у марту 2017. године ту заоставштину предала на чување и коришћење овој установи. Грађа је проучена и формиран је Крцунов лични фонд, а сада ће, уз приметну заинтересованост јавности, бити изнета на светло дана. Изложба је, пише у каталогу, реализована средствима Министарства за културу Србије, уз подршку града Ужица.

На поставци ће бити записа и фотографија из разних периода Пенезићевог живота. Сликан је као матурант ужичке гимназије, као партизан са оружјем у ратном Ужицу, Фочи, Дрвару, на Вису… Једна фотографија приказује га како говори на сахрани Бошка Бухе, друга у Босни заједно с Титом, Ранковићем, Лолом Рибаром. Ту је и спровођење заробљеног немачког мајора 1943. године, па и ратне фотографије Крцунове супруге Гроздане Зине Белић.

Међу записима се види и списак људи са службом у Озни 1944, за чијег је начелника за Србију Крцун одређен јула те године, што му је саопштено на Вису. Каже да је ишао у Београд да организује Озну: „Одмах по уласку у Београд, док су борбе још вођене у неким деловима града, почели смо с радом. Грађани су нам помагали у проналажењу петоколонаша, полицајаца, разних злочинаца и осталих издајника”, наводи Крцун и наставља: „Један од веома тешких задатака састојао се и у ликвидацији наоружаних одметничких група. Нарочито бих желео да нагласим да смо у извршавању наших задатака уживали веома велику подршку народа у Србији…”

Ту је и цитат како је он 1945. на прослави ослобођења Ужица говорио да је „једна од највећих тековина свакако савез са братском Русијом, братство са словенским народима”, да би 1951. у Београду казао: „Наполеон је хтео да освоји свет под паролама Француске револуције, али су сељачке масе дале отпор освајачкој армији и тукле Наполеона у Русији. Иста ће судбина задесити и совјетску армију ако би она покушала да путем освајања, разарања, наметне свој угњетачки јарам другим народима, под видом пароле комунизма и не знам шта све друго”. А у изводу из Крцуновог реферата са пленума из 1959. он тада о Косову каже да би „најбоље било на Косову оформити два среза – један за Косово, један за Метохију”.

Следе прикази послератног периода, кад је Крцун био у врху власти. Ту су његова лична карта и партијска књижица, дипломатски пасош, Орден народног хероја, чланска карта СД „Црвена звезда”, ратни дневник о Другој пролетерској бригади… Види се и слика Крцуна, Ранковића и Стамболића на гробу Карла Маркса 1949. године, разгледница коју је 1951. послао сину из Лозане, где је стадион који ће постати узор за градњу Звездине „Маракане”. Ту су фотографије из времена власти: као посланик у Скупштини, у Плавом возу с Титом и осталима, на забави у Белом двору кад су се функционери и у коло ухватили, почетком шездесетих са српским патријархом Германом, као председник српске владе 1962. у посети „Политици”, на отварању ужичког Трга партизана, али и на летовању са супругом Зином и децом. Радо се фотографисао као заљубљеник у лов (пише да је 1959. устрелио лава у Етиопији), затим са државницима Насером, Нехруом, Сукарном… Супрузи Зини је 1959. написао: „Ти знаш да ми је политика била увек одвратна, зачудо како то лоше изгледа понекад кад престане револуција. Ја сам у политику отишао ради своје осетљивости. Сад сам ту и друге нема. Морам издржати.”

Поставка садржи и слике и написе о саобраћајном удесу кад је 1964, као председник српске владе, путујући у Ужице погинуо у смрсканом „олдсмобилу”. Две године после Крцунове погибије његова Зина је написала врху партије:

„Поводом Четвртог пленума ЦК СКЈ сматрам за потребно да изнесем неке ствари о којима сам разговарала са Крцуном, а које сада видим у другом светлу. Мој је утисак да је Крцун знао за неке ствари које су сада на пленуму изнете и да је био јако узнемирен могућим развојем догађаја. Неколико пута ми је напоменуо да, ако му се шта деси, не дозволим да му се да наркоза, јер ће он сигурно тада говорити, а да зна неке ствари које сада не би желео да каже. Почео је да води рачуна шта ће ми рећи у соби, а шта у предсобљу. Рекао је да ће ужичку партијску конференцију искористити да неке ствари јавно постави. Било је још разговора: ’Уверио сам се да нико у овој земљи не може да спроведе ништа што је против интереса Србије. Довољно је само да ми у републици водимо правилну политику.’ Или: ’Ко би био луд да ради против интереса Србије, ако жели да нешто представља у овој земљи.’ Или: ’Нису нама у ствари проблем односи с другим републикама, проблем је да се ми унутра средимо и да се вечито неко не уплиће. Код нас је просто немогуће водити икакав озбиљан разговор о проблемима’.”

Аутор изложбе Жељко Марковић за наш лист објашњава да ју је назвао „Млеко и крв” по догађају који је Крцун дуго памтио, када је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. на Славији гледао како се меша млеко просуто из једне млекарске приколице са крвљу страдалих Београђана.

– Кроз личност Пенезића може се из разних позиција сагледати једно време, доћи до разумевања недаћа и успеха који су нам се дешавали. Разумети догађаје данашње и са политичком мудрошћу управити нашу вољу ка ономе што нам је у поретку околности посвећено – записао је Марковић у каталогу за изложбу, додајући да је најпримереније да се о Крцуну говори у Ужицу, јер га је животни пут водио из Ужица, а страдао је на повратку у родни град.

– Крцуна историја – напомиње аутор поставке – посматра као контроверзну личност. С тим што је улога архива да чувају и учине архивску грађу доступном грађанима, али архиви не откривају никакве историјске тајне. Став аутора према догађајима овде је ирелевантан.

Марковић додаје да за изложбу влада велико интересовање, те да су долазак на отварање потврдили и представници архива из Словеније, БиХ, Црне Горе, Дубровника, многих из Србије…

 

Аутор Бранко Пејовић

 

Извор Политика, 29. септембар 2018.