Dušan Kovačev: Stvaranje “Vojvođanskog fronta” u Kraljevini Jugoslaviji

Pošto su pristojni ljudi zaobilazili „Vojvođanski front“, on se ubrzano punio agentima Vlatka Mačeka i komunistima

Nema ničeg otužnijeg nego kada se u političkim pitanjima mesto mozga pita zavist i inat. Neosporno je, međutim, da se u poslednje vreme javlja jedna neprekidna kritika, i gore još, svega i svačega što dolazi iz Beograda.

Miloš Crnjanski (Ideje, Beograd, 9. mart 1935. g.)

 

Ideja o Vojvodini kao posebnoj jedinici države nikad nije bila bezuslovna i jasna unutar prečanskog fronta. Autonomiju za Vojvodinu je otvoreno i javno zahtevalo samo nekoliko radikala. Oni su već polovinom tridesetih godina odustali od autonomaških ideja, kada je država počela delotvorno da rešava sve osobite nevolje Vojvodine. U Samostalnoj demokratskoj stranci o statusu Vojvodine nikad nije bilo jedinstvenog stava. Stav Novosadske rezolucije o Vojvodini je glasio šturo i neodređeno: „U budućem uređenju države Vojvodina sa Sremom će za sebe traži isti položaj koji će imati ostale pokrajine“.

Glavni odbor Narodne radikalne stranke se odmah suprotstavio tom zahtevu, kao i Aleksa Ivić (tada vodeći stručnjak u oblasti istorije Vojvodine) koji je, ipak, bio učesnik Novosadske konferencije. Suprotstavila se i Demokratska stranka. Radikali i demokrati su bili jednako protivni povezivanju vojvođanskog pitanja sa hrvatskim pitanjem.

DUGO PRIPREMANjE “VOJVOĐANSKOG FRONTA”
Tek 1935. g. su neki među pristalicama politički raznorodnog prečanskog fronta razmišljali o stvaranju „Vojvođanske partije“, ali su datumi i sadržina njihovih privatnih sastanaka i druženja u tom cilju vrlo nejasni (tekst Novosadske rezolucije je objavljen tek nakon višegodišnjeg skrivanja, 8. avgusta 1935. g. u novosadskom „Danu“, a originalni dokument je sačuvan u arhivskoj građi). Dokument su potpisali: Mihovil TomandlJovan Lalošević i Milan Kostić.

Na jednoj konferenciji krila Udružene opozicije u Vojvodini (koja bi trebalo da je ujedno i „osnivačka konferencija Vojvođanskog fronta“), Novosadskoj rezoluciji, kao polaznom dokumentu, suprotstavio se tada radikal Svetozar Stanković i napustio osnivački sastanak „Vojvođanskog fronta“. Ova činjenica ima ogroman značaj, jer je upravo Stanković a ne Jovan Lalošević bio taj koji je nadahnuo i pokrenuo okupljanje  Vojvođanskog fronta. Stankovića, a ne Laloševića, je još 1928. g. Narodna radikalna stranka osudila zbog nastojanja da formira „Vojvođanski front“ koji je tom prilikom politički negativno ocenjen zbog „separatističke i antisrbijanske pozadine“ (Pravda, 1. novembar 1928. g).

Činjenicu da je Svetozar Stanković stvarni inspirator stvaranja „Vojvođanskog fronta“ komunistički istoričari doba SAP Vojvodine vešto su prikrivali, a to su nastavili i vojvođanski auonomaši do današnjeg doba. Vodeću Stankovićevu ulogu su prikrili da bi u prvi plan istakli Jovana Laloševića. Imali su odličan razlog za to, jer se Stanković kao pokretač okupljanja „Vojvođanskog fronta“ otvoreno suprotstavio vojvođanskoj posebnosti u državi kao štetnoj pojavi. Naime, povodom donošenja Uredbe o likvidaciji zemljoradničkih dugova, Svetozar Stanković se javno suprotstavio stvaranju „Vojvođanskog fronta“. Tada je naglasio da je to „pokret koji ne samo škodi jedinstvu zemlje, nego i samim Vojvođanima“ (Pravda, 21. septembar 1936. g). Tom prilikom je Svetozar Stanković o autonomiji Vojvodine objavio: „Za vreme vladavine Austrougarske ideal je bio da Vojvodina bude autonomna, ali danas se to pitanje ne može pokretati. Vojvodina ima problema kao i svi naši krajevi“.

Na sastancima koji su održavani 1935. g. veoma je teško razlučiti Udruženu opoziciju od „Vojvođanskog fronta“. Iste godine Dušan Bošković na skupovima u Perlezu i Novom Bečeju uopšte nije pominjao Vojvodinu kao federalnu jedinicu ili autonomiju, već je neodređeno govorio o „samoupravi“. Tek 1937. g. pristalice se okupljaju nazivajući sebe „Vojvođanskim frontom“ javno, kada se otvoreno i slažu da njegovo političko polazište bude Novosadska rezolucija iz 1932. g. Na čelu tada još neuobličenog „Vojvođanskog fronta“, koji je ostao bez Stankovića kao svog pokretača, stupio je Dimitrije Mita Kostić. Naravno, Dimitrije Kostić kao ni ostali članovi Matice Srpske nisu sebi dopuštali da ih obuzme pokrajinski šovinizam koji se razvijao u „Vojvođanskom frontu“, pa su od samog početka sve manje dolazili do izražaja.

Dušan Bošković je tada bio u otvorenom sukobu sa Dragoljubom Jovanovićem, izrazito doslednim političarem velikog ugleda među zemljoradnicima i seoskim stanovništvom cele Jugoslavije. „Vojvođanski front“ je naročito hteo da se predstavi kao zaštitnik interesa zavičajne poljoprivrede. Uzalud. Seljaci Vojvodine nisu verovali tom šarolikom političkom skupu u čije ime je pred javnošću istupao Dušan Bošković. Njihov pokret su smatrali za „gospodsku izmišljotinu“, stvorenu da „gospoda“ steknu neke povlastice za sebe od vladalaca u Beogradu. U Vojvodini je vladalo opšte uverenje da su čelni ljudi „Vojvođanskog fronta“ skup nezadovoljnih koji su ogorčeni jer u novoj državi nisu postali ministri. Pošto je poreska politika odavno ujednačena, agrarna reforma sprovedena, a Uredbom iz 1936. g. likvidirani zemljoradnički dugovi lihvarskim bankama, seljaci iz Vojvodine su uvideli da je nova država njihov zaštitnik, a ne neprijatelj.

Žarko Jakšić je u to doba bio advokat u Petrovgradu (danas Zrenjanin) i član Pribićevićeve SDS. On je upornije od svih iz „vojvođanskog pokreta“ tražio da se „vojvođansko pitanje“ rešava istovetno kao Hrvatsko. Bio je izdanak čuvene porodice Jakšića, brat MilutinaMilete i Vase Jakšića koji su još u doba Austrougarske u Kikindi organizovali pokret koji je stvorio Srpsku demokratsku stranku. Uređivao je sa bratom kikindski „Srpski glasnik“, a austrougarske vlasti su ga 1914. g. uhapsile i do kraja Prvog svetskog rata ga zadržale u zatvoru. U novoj državi je postao blizak Svetozaru Pribićeviću i postao saradnik Matice Srpske. Bio je najmlađi od braće Jakšića i već 1920. g. je u kikindskom „Srpskom glasu“ kritikovao beogradski režim zbog „pljačkaške politike“ prema Vojvodini. Jakšić je brzo napustio Demokratsku stranku i postao član Samostalne demokratske stranke. U SDS je prisustvovao sastanicima pripadnika prečanskog fronta u Novom Sadu 1932. g. Na tim sastancima je uporno navaljivao da osnuju „Vojvođansku stranku“, ali za taj poduhvat nikada nije našao istomišljenike. Narednih godina je delovao na okupljanju „Vojvođanskog fronta“. Iako je bio pristalica posebne „pokrajinske svesti“, protivio se pokrajinskom separatizmu otvoreno i dosledno. Žarkova braća Jakšići nikad nisu uzeli učešća u političkoj pustolovini prečanskog fronta, pa ni u „Vojvođanskom frontu“.

U radu „Vojvođanskog fronta“ je od početka bio upadljiv poziv se iz svih ravni uprave u oblasti Vojvodine izuzmu svi koji nisu rođeni u Vojvodini. Drugo upadljivo obeležje „Vojvođanskog fronta“ je bila saradnja nekih njegovih pripadnika sa hrvatskim političarima na izradi projekata ustavnog preuređenja države, pre svega sa Hrvatskom seljačkom strankom. U listu „Vojvođanin“, inženjer Svetozar Matić je čak pisao o „vojvođanskoj civilizaciji“, zbog čega je novosadski „Dan“ Dake Popovića naročito kritikovao pisanja „Vojvođanina“ protiveći se stvaranju kulta „pokrajinske svesti“. „Vojvođanin“ na tu kritiku nije odgovarao, ali je „Glas matice Srpske“, pod upravom Nikole Milutinovića, isticao da je Jovan Cvijić radio na afirmaciji pokrajinske svesti i da upravo zbog toga Vojvodina i pripada Jugoslaviji. Uistinu, stavovi Jovana Cvijića da Vojvođani „ništa ne treba da očekuju od Beograda“ su u ono vreme veoma zbunili demokrate iz Vojvodine, o čemu je u privatnoj prepisci svoje svedočanstvo ostavio Milutin Jakšić. Novosadski list „Dan“ je objavio da „Vojvođanski front“ unutar sebe nema saglasnosti oko budućeg državnog uređenja i naveo niz njegovih članova koji smatraju da bi federalno uređenje bilo štetno. Navodi „Dana“ su bili istiniti i niko ih nije demantovao. Za razumevanje početnih zamisli o autonomiji Vojvodine, mora se uvek imati na umu njihovo poreklo. Stojan Protić je radikale u Vojvodini prvi ubeđivao da njihov zavičaj treba da postane posebna organizaciona jedinica države. Jovan Cvijić je bio prvi koji je demokrate u Vojvodini ubeđivao da „ništa ne očekuju od Beograda“ i potonje ideje o „vojvođanskoj civilizaciji“ su pravdane upravo Cvijićevim stavovima. Rodno mesto vojvođanskih autonomaških zamisli nije u Vojvodini, već u Beogradu!

U „Vojvođanskom frontu“ su preovlađivale ličnosti koje su bile srednji i krupni zemljoposednici ili ekonomski stabilni činovnici. Vrlo brzo se pokazalo da su i najglasniji pripadnici pokreta, poput Dušana Boškovića, voljni da borbu za federalni položaj Vojvodine ipak svedu na borbu za njen autonomni položaj. Svi su naglašeno izjavljivali da nisu separatisti. Žalili su se na „zapostavljenost“ i „nekontrolisanu eksploataciju Vojvodine“, poljoprivredne probleme i veliki broj bezemljaša. Vrlo različito su se izjašnjavali i povodom „pokrajinske svesti“. Iako je Vojvođanski front želeo da se predstavi kao pokret svih „domorodaca“, upravo su ti „domoroci“ uskratili podršku „Vojvođanskom frontu“, naročito oni iz redova nemačke i mađarske nacionalne manjine. Istoričar Aleksa Ivić, koji je prisustvovao Novosadskoj konferenciji, javno je kritikovao one koji su na tom skupu prihvatili Zagrebačke punktacije kao polazište, zbog toga što ovo predstavlja „udar na jedinstvo srpske nacije“. Međutim, Jovan Lalošević je čak govorio o „vojvođanskom patriotizmu“. Njegovom smrću, početkom 1935. g, „Vojvođanski front“ je, još pre formalnog početka svog rada, ostao bez čoveka značajnog političkog kvaliteta.

„VOJVOĐANSKI FRONT“ I POLITIKA „NARODNOG FRONTA“ KOMINTERNE
Treća komunistička internacionala (Kominterna) je 1923. g. formirala „Seljačku internacionalu“ kao svoju satelitsku organizaciju. Već 1924. g. je u njeno članstvo stupila Hrvatska seljačka stranka pod rukovodstvom Stjepana Radića koji je iz ovog razloga posetio Moskvu. Kominterna je tridesetih godina XX veka veoma nastojala da se van prostora SSSR suprotstavi usponu fašizma saradnjom sa udruženjima, sindikatima, partijama i drugim združenim snagama od političkog značaja, ali i da utiče na politički život unutar buržoaskih država. Ovaj vid obrazovanja širokih udruženja komunista sa organizacijama demokratskog centra nazivali su narodnim frontom. U mreži komunističkog narodnog fronta je u Jugoslaviji bila HSS, a zahvaljujući Seljačko-demokratskoj koaliciji iz 1927. g. i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića. Pregovore o stupanju SDS u narodni front je vodioadvokat Sava Selenić koji je preko ženine sestre Bogdanke Rašić Seke bio povezan sa hrvatskim komunistima (Selenićeva svastika je bila komunistički opredeljena i saradnica Andrije Hebranga). U to doba su se u Vojvodini najpre neki među radikalima, na čelu sa  SvetozaromStankovićem, poveli za „frontovskim“ idejama i razmatrali ideju okupljanja „Vojvođanskog fronta“. Oštro nepomirljivi srpski nezadovoljnici beogradskim režimom ostali su samo među predstavnicima SDK sa teritorije Vojvodine. Otud se među njima javljala „frontovska“ terminologija u vidu prečanskog fronta. Kasnije su je i sami usvojili prihvatajući radikalski naziv „Vojvođanski front“. Već 1936. g. je u Novom Sadu, radi osnivanja narodnog fronta, Radivoj Ćirpanov organizovao sastanak predstavnika Komunističke partije Jugoslavije sa predstavnicima SDS. Od tog doba komunisti vide pripadnike Samostalne demokratske stranke kao svoje političke saveznike u Vojvodini.

U Kraljevini Jugoslaviji je KPJ smatrana terorističkim udruženjem. Policijskom akcijom je krajem 1936. g. njen sastav u Vojvodini praktično uništen, pa su svoj sastav komunisti morali obnoviti iz temelja. U obnavljanju Komunističke partije u Vojvodini su najveće napore izveli komunisti Banata. Uporedo s razvojem partijskog sastava, radili su i na razvijanju udruženja narodnog fronta. Nastojali su komunisti da deluju kroz Radničku partiju (kasnije prerasla u Stranku radnog naroda /SRN 1938-1940. g/). Bio je to zakoniti politički zaklon KPJ kojim je na jugoslovenskom nivou formalno upravljao Božidar Adžija. Kroz SRN su delovali čelni ljudi privremenog Pokrajinskog komiteta KP Vojvodine (naročito Žarko Zrenjanin i Vladimir Kolarov) čije sedište je bilo u Petrovgradu (danas Zrenjanin). Izvršni odbor Radničke partije je 1938. g. sklopio sporazum sa Dušanom Boškovićem kao vođom SDS. Na jednom od Boškovićevih sastanaka sa komunistima u sastavu „Vovođanskog fronta“ je  učestvovao i Pavle Gregorić (Crveni Pavle). Brzo posle završetka Drugog svetskog rata postalo je jasno da u sporazumnom odnosu Dušana Boškovića sa komunistima ni jedna ni druga strana nije smatrala sebe ravnopravnom, već nadmoćnom. Bošković je 1945. g. na svojoj koži osetio da njegova strana nije rogata već šuta. Ipak, komunistička SRN uoči izbora 1938. g. nije uspela da stupi u koaliciju ni sa jednom strankom. Na izborima je učestvovala tek  kroz „Vojvođanski front“ koji je, takođe posredno, učestvovao kroz SDS, stranku koja je učestvovala na listi Udružene opozicije. Ne sme se zaboraviti da su komunisti svoje saveznike među političarima i političkim udruženjima van Komunističke partije gledali s nipodaštavanjem. Bez obzira što su komunisti nakon ovladavanja Jugoslavijom svoje bivše saveznike iz HSSSDS i „Vojvođanskog  fronta“ u svojoj literaturi nazivali „građanskom opozicijom“, oni su njih u usmenim razgovorima među sobom nazivali korisnim budalama, odnosno korisnim idiotima[1].

Čim je autonomni status Vojvodine u državi počeo da zanima vojvođanske komuniste, oni su svojim programskim dokumentima i podržali ideje o autonomiji Vojvodine. Bilo je to tek u periodu od 1939. do 1940. g, posle potpunog političkog sloma „Vojvođanskog fronta“ na svim izborima. O tome svedoče sledeći dokumenti komunista: Platforma Inicijativnog odbora Stranke radnog naroda Vojvodine, dokumenti VI Pokrajinske konferencije KPJ za Vojvodinu, kao i dokumenti V Zemaljske konferencije KPJ.  Međutim, tek Šesta pokrajinska konferencija, održana septembra 1940. g, otvoreno ukazuje na istorijski, ekonomski, geografski i nacionalni osnov autonomije Vojvodine. Prvi koji je među jugoslovenskim komunistima pomenuo autonomiju Vojvodine bio je Josip Broz Tito i to u jednom privatnom pismu iz 1936. g. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a uopšte se ne pominje status Vojvodine, iako su među članovima bila dvojica članova PK KPV (Nikola Grulović i Nikola Petrović) i Pavle Gregorić (koji je pre rata učestvovao u pregovorima komunista sa Dušanom Boškovićem). Broz pominje „najširu autonomiju“ za Vojvodinu u jednom članku „Nove Jugoslavije“ objavljene u Drvaru 1. marta 1944. g.

Posebnost Vojvodine je Pokrajinskom komitetu vojvođanskih komunista bila neophodna pre svega iz jednog naročitog unutrašnjeg razloga: komunisti Vojvodine nikako nisu hteli da njihovim sremskim kolegama upravlja PKKP Hrvatske, a tokom rata naročito nisu hteli da odredima NOV Srema komanduje Glavni štab NOV i PO Hrvatske. Usred rata, 1943. g, uspeli su da Glavni štab NOV i PO Vojvodine, pod komandom Aćima Grulovića i komesara Slobodana Bajića Paje[2], dobije komandu i nad Sremom. Rukovodstvo komunista Vojvodine je ideju o autonomnoj Vojvodini pred Drugi svetski rat prihvatilo iz taktičkih razloga, autonomija nije bila njihov strateški cilj. O tome svedoče reči ratnog predsednika PK SK Vojvodine, narodnog heroja Jugoslavije i velikog protivnika partijske birokratizacije i autonomaštva u Vojvodini Jovana Veselinova Žarka: „Nismo mislili da se igramo jedinica da bi se one izdvajale, već zbog nekih posebnosti za vreme rata, da bi se izvesne stvari iživele. Izvesne stvari su istorijski prevaziđene, osim ako se ne radi o birokratskim gledištima.“ (Konferencija Izvršnog komiteta CK SKS, mart 1962. g).

„VOJVOĐANIN“ DUŠANA BOŠKOVIĆA
Umesto „Pančevca“, Dušan Bošković je septembra 1935. g. počeo da izdaje časopis „Vojvođanin“. Glavni i odgovorni urednik „Vovođanina“ je bio raniji urednik ugašenog „Pančevca“, pa je i sedište redakcije „Vojvođanina“ s početka bilo u Pančevu. Tek po dolasku Dušana Boškovića na čelo „Vojvođanskog fronta“, redakcija „Vojvođanina“ je prebačena u Novi Sad. Dogodilo se to početkom 1938. g, neposredno uoči izbora. U toj redakciji su, na osnovu dogovora komunista sa Dušanom Boškovićem, širom otvorena vrata za vojvođanske komuniste. Najopoznatiji među njima je bio visoki funkcioner PKKP Vojvodine Svetozar Toza Marković koji je već ranije u lokalnim novinama objavljivao članke o seljačkim problemima. Osim njega, u redakciji „Vojvođanina“ bili su Vladimir Koča Kolarov (takođe član PKKP Vojvodine), Branko BajićViktor Rozencvajg (allias Vitomir Jovanović), Dejan Brankov i Žarko Despotović.

Verovatno je privlačenjem komunista u redakciju svog časopisa Bošković hteo da pridobije uzdržane glasače koji su bili jednako negativno raspoloženi i prema režimskim i opozicionim strankama. U tom nastojanju Bošković nije imao uspeha. Potpunim porazom izborne liste Udružene opozicije, prestala je potreba za novinama „Vojvođanin“. Opterećen dugovima, „Vojvođanin“ je od decembra 1938. g. prestao da izlazi. Bošković je zbog nepodmirenih troškova „Vojvođanina“ tužio Aleksandra Moča.

IZJAVA VOJVOĐANSKIH SRBA PROTIV SEPARATIZMA
„Vojvođanski front“ je posle smrti Jovana Laloševića sasvim pao pod uticaj samostalnih demokrata čvrsto vezanih za HSS koji je sve odlučnije zahtevao federalizaciju Jugoslavije. Vanpartijci  u „Vojvođanskom frontu“ su bili nenametljivi ljudi bez iskustva u neposrednom političkom radu. „Vojvođanski front“ je stoga brzo stekao odlike pokrajinske političke podružnice HSS-a u SDS-u Vojvodine prožete komunistima. Još gore, postao je udruženje zavičajnih šovinista, sve sasvim suprotno onome što je hteo Lalošević. Pre opštinskih izbora 1936. g, još uvek bez pravne uobličenosti, „Vojvođanski front“ je vršio kratku, snažnu i vrlo sumornu političku kampanju. Sadržinski, bilo je to uznemirenje ljudi bez nuđenja načela, cilja i određenih rešenja o Vojvodini. Isticano je suprotstavljanje prema Beogradu, gunđalo se protiv „srbijanske hegemonije“, šireni stavovi o zlostavljanju i iskorišćavanju Vojvodine i potiskivanju Vojvođana sa činovničkih i javnih pozicija. Takav rad je vršen čudnim načinima. U najvećoj meri bilo je to prikriveno razglašavanje stavova među poznanicima. Blago rečeno, bila su to gunđanja i ogovaranja. Nije bilo zajedničke misli o budućem uređenju države, ni o rešenju pitanja kulturnih razlika unutar Vojvodine. Kampanja je vođena bez rasprava s neistomišljenicima, bez demokratske načelnosti, bez stavova o podelama i nacionalizmu. Isticana su bajata obrazloženja o nevoljama iz dvadesetih godina koje su već bile otklonjene ili su se uveliko otklanjale.

Da je „Vojvođanski front“ bio separatistički orijentisan svedoči stav funkcionera SDS i „Vojvođanskog fronta“ Save Selenića: „Vojvodina nije samo srpska, već i hrvatska“ („Da se razumemo“, „Vojvođanin“, 7. januar 1937. g). S obzirom da su pripadnici „Vojvođanskog fronta“ isključivo vrednovali „domoroce“, veoma je upadljiva činjenica da je, u glasilu njihovog udruženja, izjednačio hrvatstvo sa srpstvom Vojvodine visoki funkcioner SDS-a koji nije bio rodom iz Vojvodine, već iz Pakraca.

Udruženje Vojvođana u Beogradu je veoma ozbiljno shvatilo političko uvođenje hrvatskog činioca u Vojvodinu od strane „Vojvođanskog fronta“. Najznačajnije javne ličnosti poreklom iz Vojvodine tog doba,  objavile su  12. januara 1936. g. Izjavu u novinama „Politika“ (Dokument), kao i u novinama „Vreme“ (Dokument). Naslov Izjave je bio: „Izvođenje separatističkog programa značilo bi nacionalnu smrt cele Vojvodine“. Stvarni pokretač ovakvog obraćanja javnosti bio je Stanoje Stanojević. Sadržaj Izjave uopšte ne pominje otvoreno ni prečanski front, ni „Vojvođanski front“, već se njome osuđuje „i javno i tajno živa akcija da Vojvodina dobije poseban položaj u državi“. Potpisnici Izjave su svesni da ta akcija „ne uzima šire razmere“, ali smatraju „za svoju dužnost da prema toj akciji zauzmu stav i da kažu o njoj svoje mišljenje“.Izraz „zauzimanje stava“ imao je naročitu težinu s obzirom na tadašnje shvatanje značaja javnog iskazivanja vrednosnog opredeljenja u Vojvodini, gde se privrženost vrednosnom stavu o određenom pitanju načelno smatralo bitnim izrazom lične čestitosti (u Vojvodini se čestitost, kao ljudsko svojstvo, nazivala čovečanstvom). Svesni teškoća pri stvaranju zajedničke države i narodnog nezadovoljstva, najugledniji Vovođani su svom zavičaju javno poručili da se „tome zlu ne može tražiti lek u separatističkim težnjama i akcijama, nego u čvrstoj i odlučnoj volji da se zajednički poradi na tome, da se ljudi i prilike poprave i da se zlo iskoreni i uništi“. (…)„Ljudi prolaze i odlaze, dok ideja i ideali ostaju. A ideali Vojvodine su uvek bili: sloboda i narodno jedinstvo. Svaka separatistička akcija slabi snagu celoga naroda i države. Izvođenje separatističkog programa značilo bi neminovnu nacionalnu smrt Vojvodine i time bi Vojvođani demantovali svoju prošlost i kompromitovali budućnost. Nije spas u cepanju i odvajanju, nego u prikupljanju i pribranju svih snaga, da se pomogne narodu i državi i da se zlo iskoreni“.

Uz Izjavu svom zavičaju je svojim čovečanstvom i potpisom stala čak osamdesetjedna ugledna ličnost. Među potpisnicima su bili najbolji i najugledniji ljudi tog doba rodom severno od Save i Dunava: Čuveni srpski matematičar i predsednik SKANU Bogdan Gavrilović (rodom iz Novog Sada),  osnivač srpskog hirurškog društva Miloš Bogdanović (rodom iz Baje), predsednik Skupštine Kraljevine Jugoslavije Stevan Ćirić (rodom iz Sremskih Karlovaca), pionir srpske moderne arhitekture Dragiša Brašovan (rodom iz Vršca), vodeći istoričar Vojvodine Aleksa Ivić (rodom iz Buđanovaca), osnivač srpske mikroklimatologije Pavle Vujević (rodom iz Rume), filozof, filolog i istoričar Dušan Glumac(rodom iz Klokočevika), vizantolog i teolog Filaret Granić (rodom iz Kikinde), istoričar i teolog Radoslav Grujić (rodom iz Zemuna), vajar i pedagog Đorđe Jovanović (rodom iz Novog Sada), istoričar umetnosti Milan Kašanin i matematičar Radivoj Kašanin (obojica rodom iz Belog Manastira), pedagog, publicista  i bivši urednik „Zastave“ Dimitrije Mita Klicin (rodom iz Novog Sada), Radovan Košutić(rodom iz Rume), istoričar Dimitrije Mita Kostić (rodom iz Sremske Mitrovice), matematičar, astronom, geofizičar, klimatolog i građevinski inženjer Milutin Milanković (rodom iz Dalja), istoričar Stevan Mihaldžić (rodom iz Baranje), istoričar Dušan J. Popović (rodom iz Belegiša), publicista i istoričar Daka Popović (rodom iz Novog Sada), urednik novosadskog „Poljoprivrednog glasnika“ Emil Popović-Pecija (rodom iz Novog Sada), teolog Lazar Mirković (rodom iz Pivnica) slikar Uroš Predić (rodom iz Orlovata), književnica Isidora Sekulić (rodom iz Mošorina), istoričar i ekciklopedista Stanoje Stanojević (rodom iz Novog Sada), direktor centralnog higijenskog zavoda lekar Milivoj Rankov (rodom iz Vojke), teolog i pedagog Prvoš Slankamenac (rodom iz Titela), teolog i prevodilac Novog Zaveta Dimitrije Stefanović, i niz uglednih javnih radnika iz raznih oblasti prosvete, uprave, privrede, zanatstva, zadrugarstva, advokature, itd.

Značajno je da je Izjavu protiv vojvođanskog separatizma potpisao i Dimitrije Mita Kostić koji je tada bio na čelu „Vojvođanskog fronta“, što pokazuje kako su besmislene kasnije zamisli da je Izjava pisana protiv nekakvog vojvođanskog pokreta čija je vodeća organizacija navodno bio „Vojvođanski front“. Ova pogrešna konstrukcija je plod znatno kasnijeg sugerisanja Ranka Končara koja se javljala u njegovim radovima. Končar je ovu Izjavu najuglednijih Srba u svojim radovima često imenovao „Memorandumom“, nazivom koji je u savremeno doba stekao neugodan nacionalistički primisao.

Veoma je značajno da se među potpisnicima Izjave našao i urednik uticajnog Poljoprivrednog glasnika Emil Popović Pecija koji je, svojim stručnim radovima objavljenim u Letopisu Matice srpske, među prvima upozoravao na probleme poljoprivrede Vojvodine u novoj državi („Značaj Vojvodine za napredak naše poljoprivrede“, 1922-23. g i „Stanje poljoprivrede u Vojvodini, 1924. g). Objavljivanje Izjave je veoma pokolebalo one koji su razmatrali ideje da Vojvodina treba da bude posebna jedinica u državi. Mnogi od ranijih pristalica takvih ideja su počeli javno da se pravdaju, ističući kako oni svojom političkom delatnošću ustvari samo hoće da doprinesu jedinstvu i snazi države.

PSEUDOSEPARATIZAM – PARADIGMA VOJVOĐANSKOG POLITIČKOG MENTALITETA
Beogradski list „Vreme“ je izvestio da se četrdeset članova „tzv. vovjođanskog krila Udružene opozicije“ sastalo već 22. januara u Novom Sadu pod predsedništvom zemunskog advokata Milanka Kostića: „Na ovoj konferenciji pretresana su sva aktuelna politička pitanja, u prvom redu raspravljano je o izjavi uglednih Vojvođana, koja je ovih dana objavljena u beogradskim listovima. Prisutni su konstatovali da ova izjava za vojvođansku opoziciju nema nikakav politički značaj, pa prema tome izjavljuju da neće na nju odgovarati.“ Umesto odgovora na Izjavu, oni su napali politiku Dragoljuba Jovanovića („Vojvođanski separatisti protivu g. dr Dragoljuba Jovanovića“, Vreme, 23. januar 1936. g). Upadljivo je da se radi o „Konferenciji“ o kojoj potonji vojvođanski autonomaši do danas ćute, na kojoj je vodeću ulogu imao jedan advokat iz Zemuna bez ikakvog političkog značaja.

Već 2. februara 1936. g. se „Vojvođanin“ Dušana Boškovića otvoreno izjasnio protiv separatizma: „Niko ko se zauzima za posebni položaj Vojvodine, ili nekog drugog našeg kraja, ne misli na odvajanje ili cepanje. Naprotiv, svakom je na umu da se takvim državnim uređenjem stvore uslovi za snagu i veličinu naše zajedničke države“. Redakcijsko saopštenje povodom Izjave je objavljeno znatno kasnije. Ogorčena što su među potpisnicima Izjave mnogi koji, za razliku od „domorodaca“, više ne žive u Vojvodini, redakcija je uveravala da se ne radi o separatizmu („Vojvođanska pokrajinska svest ne predstavlja separatizam“, „Vojvođanin“, 28. jun 1937. g).

Reakcija na Izjavu je bila paradigma otužnog vovjođanskog mentaliteta u politici. Protagonisti prečanskog fronta i „Vojvođanskog fronta“ su godinama iz sve snage vodili političku kuknjavu protiv vlasti, dobro se čuvajući da ne učine ništa delatno što bi stanje Vojvodine promenilo na bolje. Kada su najzad uspeli da ogorče javnost i izazovu njenu osudu, izmakli su se, praveći se ludi. Zaklonili su se pod „predsedavanjem“ naepoznatog čoveka bez političkog značaja, da bi na svom kružooku još jednom progunđli. Pred javnošću su potom pokazali nehajnost povodom Izjave, odgovarajući da se ona ne odnosi na njih. Pošto je svakog čuda za tri dana dosta, vrlo brzo su počeli da se i sami pridružuju ogorčenoj javnosti protiv onoga što je javnost osudila. Najzad, separatisti su osudili sopstveni separatizam kao tuđ i objavili to na Vidovdan! U javnosti na takvo njihovo ljigavo prenemaganje niko nije reagovao, jer se javnost od takve njihove ljigavosti gadila. Primirili su se i potom čekali da javnost na sve sasvim zaboravi. Vojvođanski pseudoseparatizam koji se prvi put isipoljio u Kraljevini Jugoslaviji postao je obrazac vojvođanskog mentalitata u politici. Pseudoseparatizam će do danas ostati osnovni obrazac upornog političkog inata  vojvođanskih autonomaša prema Beogradu, zakovavši ih u ulozi jedne srpske političke protivkulture.

Zavičajno motivisan separatizam se javljao među Srbima iz Vojvodine pri dodiru sa Srbima južno od Save i Dunava još pre prisajedinjenja i bio je javnosti dobro poznata pojava. Znatno pre ujedinjenja je Ivan Ivanić u pripovetki „Beli konj“ („Zora“, 1899. g) prikazao ličnost jednog neprilagodljivog doseljenika iz Vojvodine u Srbiju: „Po urođenom srpskom separatizmu (je) smatrao da su Vojvođani `krem i elita` srpskog naroda, potomci starog iseljenog plemstva, dok je Srbe u ostalim srpskim zemljama smatrao za potomke starih Nemanjićkih `prijinara`, seljaka“. Suprotstavljanje rastućim separatizmima među Srbima je polovinom tridesetih godina XX postajalo veoma upadljivo. Prota Stevan Mihaldžić je još na velikom narodnom zboru u Novom Sadu februara 1932. g. javno osudio „svaku vrstu punktacija i svaki separatizam“. Među Srbima se pored  zavičajnog razvio i jedan novi, intelektualni separatizam. Tokom 1937. g, u Skupštini Kr. Jugoslavije, protiv ovog intelektualnog separatizma javno je istupio sociolog Mirko Kosić („Napad dr Kosića na Univerzitet“, Pravda, 4. mart 1937. g): „Naši univerziteti su danas tvrđave protiv stvaranja jedinstvenog nacionalog duha. Oni ovako organizovani stvaraju, osim toga, hiperprodukciju inteligencije. Oni jačaju separatizam u najvažnijoj duhovoj kulturi“.

OPAKLIJA ILI VOJVODINA?
Srbi Vojvodine su se prisajedinili Srbiji kao narod pretežno zemljoradničkog zanimanja. Čak i oni  koji nisu imali makar posredne veze sa zemljoradnjom, bez obzira na dosegnuto „gospodstvo“, odlično su poznavali zemljoradničke prilike koje su tokom vekova uobličile njihove vrednosti i nacionalnu kulturu, i poštovali su je. Još u doba Mađarske bune je jedan Sentomašanin (Srbobranac) u zbegu, drhteći od zime bez odgovarajuće odeće, odgovorio začuđenom Isidoru Nikoliću: „E, gospodine, ne može biti i Vojvodina i opaklija!“

Ako su upravne i privredne nevolje nakon prisajedinjenja nagnale Srbe severno od Save i Dunava da ozbiljno razmišljaju o zavičajnoj posebnosti Vojvodine, stvarnost ujedinjene države je pokazala da se ti problemi rešavaju. Jedan po jedan, rešeni su problemi dinarsko-krunske zamene, saobraćajne mreže, agrarne reforme i uprave. Do 1929. g. je sasvim ujednačena poreska obaveza. Kada su 1936. g. zakonom zbrisana i zelenaška potraživanja banaka prema ratarima, opaklija je ostala bezbedna na ramenima vojvođanskog ratara. Nezadovoljna je bila još samo šačica nacionalizovanih veleposednika, bivših mađarona i ambicioznih advokata: društvo besnih što u novoj državi nisu obdareni ministarskom vlašću ili bogatom sinekurom, nesposobnih da priznaju da nemaju uporišta u narodu i da država nije neprijatelj već zaštitnik dobrobiti građana i seljaka u Vojvodini. I srpski narod Vojvodine i njegovi najbolji sinovi su se složili da je njihov separatizam opasnost od koje se može braniti samo narodnim jedinstvom.

„Vojvođanski front“, koga su Srbi Vojvodine od 1936. g. smatrali separatističkom pojavom, i sam se usprotivio separatizmu. Opredelivši se za pseudoseparatizam, bez uporišta u narodu sopstvenog zavičaja, njegove vođe su pokušale da steknu simpatije komunista. Pošto su se pristojni ljudi odbili od „Vojvođanskog fronta“, on se ubrzano punio agentima Vlatka Mačeka i komunistima, a bilo je i članova koji su imali veze sa hrvatskim komunistima. Kada je država otklonila sve glavne nevolje Vojvodine, „Vojvođanski front“ je postao bespotreban. Njegovi malobrojni preostali članovi su potom javnosti mogli da ponude samo ono što im je ostalo: bes svog „gospodskog“ inata.

 

Naslovna fotografija: Srpski seljaci iz Banata ogrnuti kožusima, verlurskim kaputima i opaklijama, verovatno opštinski beležnik sa članovima opštinskog odbora 30-ih godina XX veka. (Stevan Nikolić, Slikovanje Banata)

___________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Izraz „korisne budale“ je prvi zabeležio Bogdan Radica u smislu fraze koju su visoki funkcioneri jugoslovenskih komunista koristili da označe istinske demokrate koji su pristali sa njima da sarađuju radi demokratije (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, objavljenom u Readers Digest 1946. g.

[2] Slobodan Bajić Paja  je bio narodni heroj Jugoslavije. Vajar Sreten Stojanović, pri izradi spomenika „Sloboda“ na Iriškom vencu u figuralnoj predstavi grupe fruškogorskih partizana, figuru  predvodnika povorke izradio inspirisan likom Slobodana Bajića Paje.

 

anfor.org