Ako se ništa ne promeni, mi ćemo da iščeznemo iz ovog grada. Bilo je neprijatnih situacija, ali za Srbe je ovde samoća veći problem od bezbednosti. Nekako se čovek navikne na incidente i na ograničenu slobodu kretanja i prihvati to kao nešto normalno, što nikako nije, ali, valjda, oguglate. Bili smo smetnja Albanicima pre 1999. godine, kada je Srba ovde bilo mnogo više, ali sada više nismo.
Ovako život malobrojnih preostalih Srba u Peći, za „Novosti„, opisuje otac Nikola Stanić (34), koji sa suprugom Anom (29) i trogodišnjim sinčićem Zarijom živi u parohijskom domu Hrama Svetog Jovana. Do 1999. godine u najvećem gradu Metohije živelo je oko 18.000 Srba i Crnogoraca, koje su Albanci nasiljem i terorom proterali sa njihovih ognjišta. U centru grada, sve srpske nekretnine su prodate, a kao poslednji Mohikanac ovde je danas ostala samo baka Rumena Ljubić (90), dok u prigradskim naseljima opstaje još pedesetak Srba. Dva puta su progonjeni, 1999. i 2004, ali su se uvek vraćali želeći da ostanu i opstanu na svome.
U podnožju Prokletija, na reci Bistrici, smestio se grad koji je u srednjovekovnoj srpskoj državi bio duhovni, kulturni i politički centar, sedište arhiepiskopije i patrijaršije, a za vreme turske vladavine sedište obnovljene Pećke patrijaršije. Do 1999. godine bio je srce srpske Metohije, a sada su spomenici srpske prošlosti ovde brojniji od preostalih Srba. U uskim ulicama sudaraju se duh prošlih vremena i starih trgovačkih radnji sa jedne strane, sa načičkanim tezgama, brendiranim prodavnicama i luksuznim restoranima i kafićima sa druge strane. Kroz dnevnu vrevu ipak se ne može čuti ni reč srpskog jezika.
Stižemo do crkve Svetog Jovana Krstitelja, koja, šćućurena u centru Peći, okružena višespratnicama, čeka na povratak izbeglih Srba. Albanci su je i 1999. i marta 2004. potpuno ruinirali i spalili do temelja. Obnovljena je pre šest godina, a tada je izgrađen i konak. U dvorištu policajac, koji 24 sata čuva ovaj hram.
Otac Nikola s tugom u glasu govori da malo ljudi dolazi, a da su ova crkva i hram Vavedenja Presvete Bogorodice u obližnjem Belom Polju jedine dve svetinje koje su u bogoslužbenoj upotrebi u pećkoj parohiji. Teško mu je i što njegov mali Zarija nema drugare sa kojima bi se igrao i prolazio kroz radosti detinjstva.
Ipak, ozari se dok objašava da je njegova glavna dužnost sveštenosluženje u Pećkoj patrijaršiji i da mu mnogo znači što je za pedesetak preostalih Srba u parohiji i sveštenik i prijatelj i potpora.
– Ljudima je drago kada ih obiđete, jer su dužnosti sveštenika ovde malo drugačije. Na primer, vodite ljude kod lekara u Kosovsku Mitrovicu, kad se baki Ljubeni pokvari aparat za šećer menjate joj iglu, nekome popravljate vrata… Imate neke aktivnosti koje na nekom drugom mestu sigurno ne biste imali i to vam daje volju da trajete. Nije ovde sve crno, ima i lepih trenutaka, pre svega kada vam dođu prijatelji. Trudimo se da naš život bude što bolji i kvalitetniji. Veliki motiv i podsticaj daje bogosluženje u Pećkoj patrijaršiji. Kada ujutru služite sa sestrama i shvatite da stojite ispred oltara gde su svi srpski arhiepiskopi i patrijarsi služili pre vas, osećate se privilegovano zbog toga – priča nam ponosno otac Nikola, inače rodom iz Leška sa severa Kosova, koji četvrtu godinu službuje u ovoj parohiji.
Srbi u Peći žive oprezno, trude se da budu gotovo neprimetni, a i otac Nikola kada odlazi u grad ne oblači mantiju da ne bi privlačio pažnju. I on i kolege novinari iz Goraždevca savetuju nas da tiše govorimo kada se krećemo kroz grad.
– Najveći problem je što nema adekvatnog rešenja da se mladima i porodicama sa decom život učini boljim – razočarano govori paroh.
– Nemaju posao niti mogućnosti da upoznaju druge ljude svoje etničke pripadnosti, da bi sklapali brakove i imali normalan život.
Odlazimo kod hrabre bake Rumene Ljubić, jedine Srpkinje koja je ostala u centru grada. Ova nekadašnja učiteljica i profesorka srpskog jezika u Peći, koja i u devedesetoj godini stoički odoleva nedaćama i brani ono što je njeno, živi sama u očuvanoj kući blizu crkve.
Krhke građe, ali bistrog pogleda, otvara nam kapiju koja je uvek zaključana. U stopu je prati njen pas Mikica veselo mašući repom. I ona i Mikica prošli su razne nevolje, ali prkosno ostaju i opstaju. Ne želi ni da je fotografišemo niti da govori o zastrašivanjima kojima je poslednjih godina bila izložena, a čuli smo da su joj nepoznate osobe razbijale prozore, bacale petarde u dvorište, provocirale je.
– Sama sam i vrlo teško živim – žalosno kaže Rumena, koja je rođena u Lipljanu.
I 1999. godine, kada su se povukle vojska i policija, a Srbi proterani, u Peći su jedine ostale ona i doktorka Spasenija Jaredić. Ni Rumenina dva sina nisu uspela da je nateraju da pođe sa njima i unucima za Beograd. Tek kada su joj pripadnici OVK zapretili da mora da napusti grad, ona i doktorka su u pratnji italijanskih vojnika uspele da izvuku živu glavu i stignu do Crne Gore.
Vratila se 2007. godine, a do tada je u njenoj kući živelo ukupno šest albanskih porodica.
– Rekla sam mojima da idem za Peć, da se vraćam u moju kuću, čitava je, a Albanci će da je napuste. Moji su bili protiv, bila sam uporna i vratila sam se. Žao mi je samo knjiga koje su Albanci uzeli. Imala sam jednu od najvećih biblioteka u Peći. Sada mi je ostalo samo 150 knjiga koje sam našla bačene u podrumu – razočarano govori Rumena.
Objašnjava nam da su pre rata 1999. Albanci imali ista prava i da su svi živeli solidno.
– Sećam se moga oca koji je govorio „u svim vremenima, ma kakva da su, čovek mora da bude čovek“. Kada sam radila kao profesor nikada nisam pravila razliku između đaka – Srba, Albanaca, Crnogoraca, Muslimana – ističe Rumena, koja se tim principom rukovodila čitavog života. – Sve nevolje su privremene. Srbi treba da ostanu na svojim ognjištima a proterani da se vrate. Mali narodi ne određuju svoju sudbinu, to čine velike sile i zato treba da živimo u miru jedni sa drugima i da se čuvamo međusobno.
U MANASTIRU 12 SESTARA
Ulica koja se nekada zvala Patrijaršijska, u kojoj su živeli Srbi, vodi nas od centra grada, uz Bistricu, do izvora srpske duhovnosti. Na izlazu iz Peći i ulazu u Rugovsku klisuru, uzdiže se visoki kameni zid koji okružuje viševekovno sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha, Pećku patrijaršiju. U manastiru je trenutno 12 sestara i Pećanka Mitra koja je ostala sama pa su je sestre primile. One opstaju uprkos svim mukama i nevoljama.
– Na liturgiju dolaze iz centralne Srbije, Crne Gore, a od lokalnog stanovništva samo nekolicina, uvek ih bude više nedeljom i praznicima. Manastir posećuju i turisti koji ga obilaze kao spomenik kulture – kaže otac Nikola.
„PANDU“ NIKO NEĆE
Obišli smo i zgradu čuvene Pećke gimnazije, najstarije ustanove te vrste na Kosovu i Metohiji, koju je osnovao ukazom 1913. kralj Nikola Petrović. Iznedrila je nekoliko stotina doktora nauka. Kada je počela agresija na Srbiju 1999. godine, nastava je prekinuta, a škola je ostala bez srpskih đaka i profesora koji su u Goraždevcu nastavili sa radom.
Prekoputa gimnazije je zakatančen kafić „Panda“ u kojem su 1998. godine ubijena šestorica srpskih mladića. Za ovaj zločin niko do danas nije odgovarao. Ostao je, kao ukleto mesto, oronuli objekat koji niko nije hteo da kupi.
Autor Elena Božić Talijan
Izvor Večernje novosti, 11. oktobar 2018.
