Дављење Ирана

За очекивати је да САД, Израел и НАТО појачају притисак на Исламску Републику

Две године након неочекиване победе на америчким председничким изборима, Доналд Трамп и његов проционистички тим појачавају притисак на Иран. Отопљавање односа према Техерану које је карактерисао други Обамин мандат одавно је ствар прошлости, а садашњи председник сваке недеље твитује како је Иран „главни спонзор светског тероризма“ који „сеје, хаос, мржњу, уништење и смрт“. Трампова администрација, Израел и Саудијска Арабија главни су заговорници појачавања постојећих санкција, увеђења нових, као и ваздушних удара на иранска нуклеарна постројења и стратешке циљеве уколико се процени да се војна опција исплати.

Истовремено, амерички шеф дипломатије Мајк Помпео је критиковао нуклеарни договор и дипломатске напоре Европске Уније која покушава да отупи оштрицу америчких санкција. Циљ интересних група у САД је да прво униште иранску економију санкцијама, потом да дестабилизују Иран путем “спонтаних студентских и народних протеста“ а затим да покушају да свргну теократски режим у Техерану. Зато је Помпео и напао иницијативу ЕУ као контрапродуктивну по глобални мир и безбедност. Други јастреб, Џон Болтон, обзнанио је да ће САД бити још агресивније и непопустљивије по питању наметања санкција Ирану.

САХРАЊИВАЊЕ ИДЕЈЕ О СЕКУЛАРИЗАЦИЈИ
Овогодишњи састанак лоби групе Уједињени против нулеарног Ирана, чији је један од оснивача и Ричард Холбрук, протекао је у хорским претњама усмереним ка иранској регионалној експанзији. Ова група, која се десети пут састала, све је само не непрофитна и непартијска, пошто су водећи чланови активни или “пензионисани“ политичари и лобисти попут бившег демократског сенатора Џозефа Либермана или некадашњег блискоисточног преговарача у Клинтоновој администрацији Дениса Роса.

Ова лоби група директно кажњава сваку фирму која покушава да пробије економску блокаду и која се бави увозом лекова или хране у Иран. Поред поменуте двојице, ту је још један произраелски јастреб, Помпеов саветник Брајан Хук, као и Мајкл Синг који представља Вашингтонски институт за блискоисточну политику, која је истраживачко одељење Америчко-израелског комитета за односе са јавношћу. Потпуно је свеједно ко од њих формално припада Демократској а ко Републиканској партији, као што би до сада свима требало да буде јасно како је сасвим свеједно што је Трамп добио а Клинтонова изгубила, барем што се тиче политике САД на Блиском истоку.

Главни спонзори су милијардери Томас Каплан и власник ланаца казина Шелдон Аделсон, тако да није неочекивано што је Трамп раскинуо нуклеарни договор након притисака из ове и других лобистичких група. Израелу и његовим америчким присталицама одговарају затегнути односи између САД и Ирана након свргавања шаха Резе Пахлавија 1979. године.

Шелдон Аделсон

Шах који је постављен на трон 1941. године подржавао је америчке интересе у региону, поготово у енергетском домену, и у великој мери је зависио од односа са западном алијансом. Можда кључни догађај за секуларизацију иранског друштва није се десио 1979. године, већ 1953., када су САД и Британија свргнули Мохамеда Мосадека, иранског премијера који је национализовао нафтну индустрију. У овом пучу, једном од многих иза којих стоји CIA, дефинитивно је сахрањена идеја модернизације и постепене секуларизације иранског друштва.

ПОЈАЧАВАЊЕ ПРИТИСКА
Шахова тајна полиција, САВАК, обучавана је од стране америчких и израелских експерата, док су амерички војни објекти постојали на читавој територији те земље. Америчко присуство и корумпираност шаховог режима довели су до припреме терена за исламску побуну крајем седамдесетих. Доласком Хомеинија на власт, а поготово упадом у америчку амбасаду, дипломатски односи Ирана и САД доспели су на најниже гране у историји. Фијаско покушаја америчких служби да ослободе своје службенике и шпијуне које је нови режим држао као таоце запечатио је Картерову судбину на председничким изборима, а од тада па до другог Обаминог мандата Иран је био под јаким америчким санкцијама.

Иран је увек водио агресивну спољну политику у региону, пујдајући шиите у Ираку, Бахреину, Саудијској Арабији и Либану на суните. Критике да се Техеран меша у унутрашње послове других земаља не да нису без основа, него потврду њихове утемељености видимо на сваком кораку. Први покушаји извоза шиитске револуције нису добро прошли: иранско-ирачки рат однео је око пола милиона живота са обе стране и успео је да отупи први талас иранске експанзије.

Након Хомеинијеве смрти није дошло до суштинских промена у односима Ирана са својим западним непријатељима, иако се појавила нада да ће Мохамед Хатами крајем деведесетих успети да реформише ирански политички систем, што се није десило. Јер кад год би се појавио неко умерен, иранска теократија би извукла конзервативног кандидата који би одржао постојеће стање.

Палестинско питање било је и остало један од главних камена спотицања између иранске теократије са једне, и америчких и израелских администрација са друге стране. Није случајно што је бивши палестински лидер Јасер Арафат био први светски политичар који је посетио Техеран, као што није случајно што иранске службе логистички подржавају Хамас и Исламски џихад, иако су то сунитске организације. Догађаји око грађанских ратова у Ираку и Сирији у великој мери су компромитовали ову сарадњу, јер су палестински сунити масовно подржали џихадисте чији је циљ био обарање Асадовог режима.

Припадници терористичке организације „Исламски џихад“

Трампова администрација, која је једна од највише произраелски настројених администрација у историји САД, потпуно је легла на руду крајње десној Нетанјахуовој влади, која на дуге стазе ради не само на спречавању Ирана да произведе нуклеарно оружје, већ и на томе да свргне теократску власт те земље и изазове вишедеценијски грађански рат по моделу из Ирака и Сирије. За очекивати је да САД, Израел и НАТО појачају притисак на Исламску Републику, а можда и да покрену војну акцију као у случају Ирака.

 

Аутор је новинар са дугогодишњим пребивалиштем у Јордану