Davljenje Irana

Za očekivati je da SAD, Izrael i NATO pojačaju pritisak na Islamsku Republiku

Dve godine nakon neočekivane pobede na američkim predsedničkim izborima, Donald Tramp i njegov procionistički tim pojačavaju pritisak na Iran. Otopljavanje odnosa prema Teheranu koje je karakterisao drugi Obamin mandat odavno je stvar prošlosti, a sadašnji predsednik svake nedelje tvituje kako je Iran “glavni sponzor svetskog terorizma” koji “seje, haos, mržnju, uništenje i smrt”. Trampova administracija, Izrael i Saudijska Arabija glavni su zagovornici pojačavanja postojećih sankcija, uveđenja novih, kao i vazdušnih udara na iranska nuklearna postrojenja i strateške ciljeve ukoliko se proceni da se vojna opcija isplati.

Istovremeno, američki šef diplomatije Majk Pompeo je kritikovao nuklearni dogovor i diplomatske napore Evropske Unije koja pokušava da otupi oštricu američkih sankcija. Cilj interesnih grupa u SAD je da prvo unište iransku ekonomiju sankcijama, potom da destabilizuju Iran putem “spontanih studentskih i narodnih protesta” a zatim da pokušaju da svrgnu teokratski režim u Teheranu. Zato je Pompeo i napao inicijativu EU kao kontraproduktivnu po globalni mir i bezbednost. Drugi jastreb, Džon Bolton, obznanio je da će SAD biti još agresivnije i nepopustljivije po pitanju nametanja sankcija Iranu.

SAHRANjIVANjE IDEJE O SEKULARIZACIJI
Ovogodišnji sastanak lobi grupe Ujedinjeni protiv nulearnog Irana, čiji je jedan od osnivača i Ričard Holbruk, protekao je u horskim pretnjama usmerenim ka iranskoj regionalnoj ekspanziji. Ova grupa, koja se deseti put sastala, sve je samo ne neprofitna i nepartijska, pošto su vodeći članovi aktivni ili “penzionisani” političari i lobisti poput bivšeg demokratskog senatora Džozefa Libermana ili nekadašnjeg bliskoistočnog pregovarača u Klintonovoj administraciji Denisa Rosa.

Ova lobi grupa direktno kažnjava svaku firmu koja pokušava da probije ekonomsku blokadu i koja se bavi uvozom lekova ili hrane u Iran. Pored pomenute dvojice, tu je još jedan proizraelski jastreb, Pompeov savetnik Brajan Huk, kao i Majkl Sing koji predstavlja Vašingtonski institut za bliskoistočnu politiku, koja je istraživačko odeljenje Američko-izraelskog komiteta za odnose sa javnošću. Potpuno je svejedno ko od njih formalno pripada Demokratskoj a ko Republikanskoj partiji, kao što bi do sada svima trebalo da bude jasno kako je sasvim svejedno što je Tramp dobio a Klintonova izgubila, barem što se tiče politike SAD na Bliskom istoku.

Glavni sponzori su milijarderi Tomas Kaplan i vlasnik lanaca kazina Šeldon Adelson, tako da nije neočekivano što je Tramp raskinuo nuklearni dogovor nakon pritisaka iz ove i drugih lobističkih grupa. Izraelu i njegovim američkim pristalicama odgovaraju zategnuti odnosi između SAD i Irana nakon svrgavanja šaha Reze Pahlavija 1979. godine.

Šeldon Adelson

Šah koji je postavljen na tron 1941. godine podržavao je američke interese u regionu, pogotovo u energetskom domenu, i u velikoj meri je zavisio od odnosa sa zapadnom alijansom. Možda ključni događaj za sekularizaciju iranskog društva nije se desio 1979. godine, već 1953., kada su SAD i Britanija svrgnuli Mohameda Mosadeka, iranskog premijera koji je nacionalizovao naftnu industriju. U ovom puču, jednom od mnogih iza kojih stoji CIA, definitivno je sahranjena ideja modernizacije i postepene sekularizacije iranskog društva.

POJAČAVANjE PRITISKA
Šahova tajna policija, SAVAK, obučavana je od strane američkih i izraelskih eksperata, dok su američki vojni objekti postojali na čitavoj teritoriji te zemlje. Američko prisustvo i korumpiranost šahovog režima doveli su do pripreme terena za islamsku pobunu krajem sedamdesetih. Dolaskom Homeinija na vlast, a pogotovo upadom u američku ambasadu, diplomatski odnosi Irana i SAD dospeli su na najniže grane u istoriji. Fijasko pokušaja američkih službi da oslobode svoje službenike i špijune koje je novi režim držao kao taoce zapečatio je Karterovu sudbinu na predsedničkim izborima, a od tada pa do drugog Obaminog mandata Iran je bio pod jakim američkim sankcijama.

Iran je uvek vodio agresivnu spoljnu politiku u regionu, pujdajući šiite u Iraku, Bahreinu, Saudijskoj Arabiji i Libanu na sunite. Kritike da se Teheran meša u unutrašnje poslove drugih zemalja ne da nisu bez osnova, nego potvrdu njihove utemeljenosti vidimo na svakom koraku. Prvi pokušaji izvoza šiitske revolucije nisu dobro prošli: iransko-irački rat odneo je oko pola miliona života sa obe strane i uspeo je da otupi prvi talas iranske ekspanzije.

Nakon Homeinijeve smrti nije došlo do suštinskih promena u odnosima Irana sa svojim zapadnim neprijateljima, iako se pojavila nada da će Mohamed Hatami krajem devedesetih uspeti da reformiše iranski politički sistem, što se nije desilo. Jer kad god bi se pojavio neko umeren, iranska teokratija bi izvukla konzervativnog kandidata koji bi održao postojeće stanje.

Palestinsko pitanje bilo je i ostalo jedan od glavnih kamena spoticanja između iranske teokratije sa jedne, i američkih i izraelskih administracija sa druge strane. Nije slučajno što je bivši palestinski lider Jaser Arafat bio prvi svetski političar koji je posetio Teheran, kao što nije slučajno što iranske službe logistički podržavaju Hamas i Islamski džihad, iako su to sunitske organizacije. Događaji oko građanskih ratova u Iraku i Siriji u velikoj meri su kompromitovali ovu saradnju, jer su palestinski suniti masovno podržali džihadiste čiji je cilj bio obaranje Asadovog režima.

Pripadnici terorističke organizacije “Islamski džihad”

Trampova administracija, koja je jedna od najviše proizraelski nastrojenih administracija u istoriji SAD, potpuno je legla na rudu krajnje desnoj Netanjahuovoj vladi, koja na duge staze radi ne samo na sprečavanju Irana da proizvede nuklearno oružje, već i na tome da svrgne teokratsku vlast te zemlje i izazove višedecenijski građanski rat po modelu iz Iraka i Sirije. Za očekivati je da SAD, Izrael i NATO pojačaju pritisak na Islamsku Republiku, a možda i da pokrenu vojnu akciju kao u slučaju Iraka.

 

Autor je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu