Пол Мејсон: На десничаре ударити из свих оружја

Од сарадње са Голдманом саксом до отворене државне репресије и цензуре – како би се Пол Мејсон обрачунао да десничарским покретима

„Упркос извесним пробавним сметњама“, јавља Асошијетед прес, „пословна заједница Бразила је спремна да подржи кандидата екстремне деснице Жаира Болсонара“ (на слици изнад). Он каже да црним људима треба забранити да се размножавају и да еколошке невладине организације треба протерати из Амазона. Он подстиче насиље према женама и заговара тортуру, али чини се да све то бразилској финансијској елити није превелики проблем.

Осим ако не дође до великог преокрета у другом кругу председничких избора, Бразил – по снази девета економија света – ускоро би могао постати прва велика земља која је у 21. веку довела фашисту на власт.

У покушају да то објасне, збуњени коментатори с либералног центра указују на Радничку партију чији је последњи шеф опозван због корупције и чији је најпознатији лидер, бивши председник Лула, у затвору.

Лула је редистрибуирао богатство наниже и спроводио политике социјалне инклузије за становнике фавела, индигене народе и етничке мањине. Као и сви припадници бразилске политичке елите, толерисао је корупцију и полицијско насиље – али то није прави разлог и објашњење зашто бразилска пословна класа пружа подршку Болсонару.

На путу ка власти Болсонаро је одбацио и последње остатке етатистичке економије која се традиционално везивала за екстремну десницу, ангажовао ултранеолибералног економисту Паула Гуедаса као економског саветника и посећивао Волстрит да осигура политичку подршку. Гуедас, економиста школован у Чикагу, тражи приватизацију комплетног бразилског јавног сектора.

Уколико буде проблема, Болсонаро би остатак владе могао саставити од бивших генерала. Један од његових људи, бивши генерал Хамилтон Мурао, изјавио је у септембру у једном ТВ интервјуу да ће Болсанаро, у случају да му се цивилно друштво супротстави, наручити државни удар против себе и позвати војску да му помогне у вођењу земље.

Није тешко реконструисати како су се некада демократске бразилске институције урушиле до тачке у којој је постало могуће инаугурисати првог модерног фашисту. У питању је незрела демократија са снажним радничким покретом који је моћ стицао кроз компромисе са стварним центрима моћи и интересима који доминирају у свим земљама у развоју богатим нафтом и ресурсима.

Прича о буржоазији која упркос „извесним пробавним сметњама“ прилази фашистима веома је занимљива и треба да послужи као пример онима који желе да спрече понављање бразилског сценарија у развијеном свету.

У извесном смислу то је веома стара прича. Вероватно једини важан револуционарни говор Карла Маркса био је онај из марта 1848, после депортације из Брисела, када је масама окупљених радикала у Паризу поручио да се „окану буржоазије“ у борби за демократију. То су савезници којима се не може веровати, говорио је Маркс.

Од 1848. до раних 30-их година 20. века, нелиберални карактер либералне буржоазије постао је незаобилазна тема у марксистичким интервенцијама и револуцијама. Руска пословна класа преферирала је Керенског у односу на бољшевике. Када је Керенски нестао, здушно су подржали генерале и адмирале старог царистичког режима. Немачка владајућа класа с почетка 30-их година желела је само ред и мир и бедем који ће је заштитити од масовних партија комунистичке и социјалистичке левице. Када се показало да десничарски милитариста Курт Шлајфер то не може да им обезбеди, окренули су се Хитлеру.

Али половином 30-их година, комунизам, социјалдемократија и либерализам су постали организми који уче. Атли је био у стању да преусмери лабуристе са пацифизма на антифашизам. После почетног противљења мешању у Шпански грађански рат, Атли је отишао у посету јединици под вођством комуниста и придружио јој се у борби. Јединица је коначно названа по њему. То је прилично велики заокрет.

Још већи заокрет је направила Комунистичка интернационала када је 1935. одустала од реторике класне борбе и определила се за успостављање „народног фронта борбе против фашизма и рата“, дајући инструкције комунистичким партијама широм западног света да уђу у савез са антифашистичким елементима унутар владајуће класе.

Мада га је Стаљин издао потписујући пакт о ненападању са Хитлером 1939, дух Народног фронта је опстао у антифашистичким покретима и културама отпора Европе и Америке током Другог светског рата. Када ветеран Шпанског грађанског рата Рик Блejн у филму Казабланка нестаје у магли, одлазећи у борбу против фашизма заједно са бившим полицајцем вишијевског режима, читава кореографија је надахнута идејом Народног фронта.

Али, као што се показало 30-их година, за антифашистички савез са либералним сегментом пословних елита прво је потребно да он постоји. Проблем је у томе што је у последњих 30 година, упркос очуваној снази либерализма на центру политичког спектра, посвећеност демократији и владавини права прилично уздрмана.

Шта год да пише у Хајековим књигама, неолиберализам се у пракси свео на: укидање могућности избора; принудно подвргавање свих аспеката људског живота деловању тржишних сила; елиминисање свих алтернатива које нуди демократија. Радна места, која су на врхунцу антифашистичке борбе била идеолошко бојиште, принудно су деполитизована; и само помињање синдиката за раднике Амазона значи привлачење пажње непријатељски расположеног менаџмента. У наметнутој тишини и покорности од модерне радне снаге се очекује да се увек смешка и то искрено.

Истовремено је деполитизован и пословни менаџмент. Није случајност то што пословни интереси који су Трампа довели на власт углавном потичу из сектора економије који се најснажније опиру владавини права и равноправним условима пословања: то су приватне империје некретнина и казина у којима се везе са мафијом одржавају деценијама уназад, као и приватни хеџ фондови чији је главни интерес стварање што веће неизвесности у економији.

Чак и пословни интереси којима је потребно стабилно окружење – велики произвођачи аутомобила, авиона и напредне технолошке компаније – брзо су стали уз Трампа, као што ће стати уз Болсонара. То не значи да су начела либералне демократије нестала из политике. У Бразилу налазимо пример ослабљене партије центра, ПСДБ, која је од почетка била посвећена патернализму „трећег пута“ и социјалном тржишту. Њен председнички кандидат, који се кандидовао уз подршку Прогресивне партије десног центра, освојио је тек 4. место.

Проблем је у томе што снаге либералног центра под притиском брзо губе упориште, а одмах потом и жељу да владају. Осим Емануела Мацрона нема политичара центра који је открио рецепт за справљање либералног популизма, а сасвим је могуће да ће се и Макронов покушај завршити у сузама.

Још је могуће да би ублажавањем свог радикализма и обраћањем свим сегментима бразилског друштва кандидат Радничке партије Фернандо Хадад могао да одузме победу Болсонару. Ако се то догоди, треба се припремити за снажан притисак бразилске деснице. Болсонаро се већ жалио на нерегуларности у првом кругу, а његови следбеници су опседнути причама о „нарученом удару“. Ипак, главни предуслов за Хададову победу недостаје: то је развијена либерална свест и култура у редовима припадника финансијске, нафтне, дрвне и технолошке елите, која би морала да се ангажује на спасавању демократије.

Бразил се налази у сасвим јединственој ситуацији, наравно, али може понудити лекције корисне за демократије северне хемисфере које се боре да сузбију десничарске покрете и побуњеничку ксенофобију. Прва лекција је то да треба уложити максималан напор да се што дуже очува савез центра и левице.

Да би се то догодило одговорни политичари центра би морали да се определе: да се уздрже од називања левичара фашистима и ускрате подршку медијским царствима која распирују ксенофобију и устајали национализам. Да се сложе да не морамо о свему да се сложимо, али да подрже заједничку борбу за заштиту људских права, демократије и владавине права.

Левица, с друге стране, мора одлучити ко јој је већи непријатељ: неолибералне корпорације или неофашистички покрети чији сентименти тињају испод површине, а које самозадовољни медији често погрешно тумаче или занемарују као неважну појаву. Левица, нарочито она са енглеског говорног подручја, превише често превиђа ту дилему.

Да ствар буде јаснија, ако су стварна опасност Томи Робинсон и Џерард Бејтен и њихова стратегија продубљивања тензија и мржње на британским улицама, док им десно крило партије торијеваца и већина таблоидних медија служе као мегафон – онда сам спреман да склопим савез са управним одбором Голдман сакса, уколико су његови чланови спремни да се придруже заједничкој борби.

Ако Болсонаро победи, отпор ће бити много снажнији од отпора који је било могуће организовати против Хитлера. Бразил ће у том случају више личити на Шпанију него на Немачку 30-их година 20. века. Ово је несумњиво велики позив на узбуну упућен нашој генерацији.

Постоје три конкретне ствари које би модерна либерална пословна елита могла предузети, али то још не чини.

Прво, морају се ускратити платформе за ширење ксенофобичних дезинформација. Било да су то коментари на веб-страницама Дејли мејла, укључивање слушалаца у радио емисије или јутјуб у власништву Гугла – кључне платформе нове деснице обезбеђују богати и толерантни људи који се ван посла сусрећу у друштвено либералним окружењима. Гугл, Фејсбук и велике медијске групације морају ускратити платформе за изражавање мржње.

Друго, демократију, толеранцију и владавину права треба гласно заговарати и бранити. У затвореним десничарским групама на Фејсбуку, па и на телефонима тинејџера, бујају модерни митови: долазећи грађански рат, исламизација Европе и тако даље. Желео бих да политичари свих боја схвате да је то стварна опасност и да се удруже против таквих митова.

Треће, сузбијати фашизам. Државни апарат који чине полиција, обавештајне и безбедносне службе, у прошлости коришћен за злостављање и саботирање активиста за права животиња, еколошких и антирасистичких покрета, данас ангажован у борби против исламског тероризма, треба пуном снагом ангажовати против оних који подстичу насиље и расизам екстремне деснице. Оклевање либералног центра да то учини веома је забрињавајуће, јер говори о недостатку вере у сопствени пројекат.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор Њу стејтсмен/Пешчаник 13. октобар 2018.