Филип Родић: Мека моћ и тврдо лицемерје

Док се Британија хвали да је светски шампион у домену меке моћи, њени медијски ескпоненти критикују Србију због исте праксе

Пре свега неколико недеља имали смо прилику да пишемо о крајње лицемерном односу филијале британског јавног сервиса Би-Би-Си у Србији према извозу оружја у неке земље које би га могле искористити на начин супротан ратном праву. Конкретно, постоје индиције да су неки елементи камерунских регуларних снага починили ратни злочин користећи оружје купљено од Србије. Влада у Јаундеу је због тога покренула истрагу, чији нам исход није познат. Ова оптужба на рачун Србије изнета је у тренутку док Велика Британија, да сада поменемо само један најфлагрантнији пример, у Саудијску Арабију извози оружје у вредности од 4,6 милијарди фунти, чији се велики део користи у једном од тренутно најбруталнијих и најсуровијих сукоба у свету – разарању Јемена, чији је народ буквално доведен на ивицу истребљења.

Јасно је да се Би-Би-Си и британска круна нису осетили угроженим због готово мизерног извоза српског оружја. Њих је заболело што Србија тај извоз користи као једну од полуга у својим напорима да неке државе мотивише да не признају једнострано проглашену независност Косова и Метохије, а друге да то признавање повуку, што је стратегија која је до сада имала извесног успеха.

Сада мета напада “поданика британске круне”, како се неки од новинара овог “медија” декларишу, јесте одлука српских власти да у истом циљу – борби за очување КиМ у оквиру Србије – почну да користе и методе “меке моћи”. Под насловом “Дипломатска трампа: Дајем школу за Косово” овај пропагандни сервис осуђује власти Србије што, док “основци у Србији још чекају 11.000 рачунара”, преко океана “шаљу 10.000 долара за опремање учионица компјутерима чак на Зеленортским Острвима”. Али то није све. “Ова мала острвска држава усред Атлантског океана од Србије је добила читав пакет: укидање виза, стипендирање зеленортских студената и отварање српског конзулата”.

Би-Би-Си нам објашњава овај потез: “Сви ови поступци су, у ствари, реванширање, јер се афричка земља од пола милиона становника ‘понела као прави пријатељ Србије’. Није се ни појавила на гласању за чланство Косова у Унеску, а против независности лобира и међу земљама португалског говорног подручја”. Понела се пријатељски, за разлику од Британије која, нећемо много погрешити ако то кажемо, никада ни у скоријој, нити у давнијој историји то није учинила.

Срамотно је, према мишљењу британских поданика, и што се “листа држава са којом Србија игра дипломатски шири рапидно према малим земљама Африке, Јужне Америке, али и према Ирану”. Срамота једна да се Србија за своје интересе бори дипломатски, тврде поданици оних који су своје интересе наметали ратујући с готово свим државама света (британски „Телеграф” је о томе писао пре неколико година, указујући да Империја “током своје историје није извршила инвазију на свега 22 државе у свету”).

Ајде да је само то у питању, да нам Британци замерају што не поштујемо њихову традицију наметања своје воље “тврдом силом”, него некаквом “меком”, које се они гаде и не пада им на памет да је примењују. Али није. Британци, то јест њихови поданици, нама замерају што радимо нешто у чему је њихова земља светски првак. О томе нас је у јулу ове године известио нико други до Британски савет, ударна песница британске меке моћи. На свом сајту су објавили текст који не морамо читати даље од поднаслова: “Уједињено Краљевство је првак света – макар када се ради о мекој моћи”.

Принципијелни Би-Би-Си нам замера и што смо 2017. у УН гласали против резолуције о Криму у којој се “од Русије захтева да хитно престане са кршењем људских права становника Крима”. Којих? Оних 97 одсто који су гласали за повратак у окриље Русије?

Криви смо и што смо 2008. гласали против резолуције о људским правима у Ирану и тиме “директно омогућили” Техерану “каменовање преступника и одсецање руку”. Проблем је овде што је у Ирану још 2002. уведен мораторијум на каменовање преступника, док се ова врста кажњавања још практикује у многим Британији блиским државама, попут Саудијске Арабије, чију је кандидатуру за чланство у Савету УН за људска права 2015. Британија снажно подржала (“Британија је помогла Саудијској Арабији да добије улогу у Савету УН за људска права помоћу ‘тајних дилова’, указују процурела документа” наслов је у британском “Индепенденту” од 30. септембра 2015).

Стварно су шампиони, и то не само меке моћи него и безобразлука.

 

Извор Вечерње новости, 15. октобар 2018.