Izborni uslovi i problem opozicije

Zašto opozicija insistira na izmeni izbornih uslova koje je sama uspostavila dok je bila na vlasti?

Veći deo parlamentarne i vanparlamentarne opozicije (25 stranaka ili udruženja) sastao se u petak 12.10.2018, da bi navodno zatražio uslove za fer i slobodne izbore, ravnopravan tretman u medijima, posebno na RTS i RTV, i promenu izbornog zakonodavstva. Nisu pozvani ili nisu prisustvovali SRS, LDP, SPAS i LSV. Opozicija i njihovi mediji kriju presudne činjenice da su svi izborni uslovi, zakonodavni i medijski, kreirani od  njih samih dok su bili na vlasti do 2012. Poslovnik u Skupštini Srbije je čedo sadašnje opozicije. Pred izbore 2012. sadašnja opozicija, ondašnja vlast, je tvrdila (resorni ministar iz tadašnje Đilasove stranke – DS), „da je ponosna na istorijski posao izrade uređenog i prečišćenog, međusobno uporedivog jedinstvenog biračkog spiska“.

Izuzetak je samo promena izuzetno lošeg pokrajinskog mešovitog sistema, u čist proporcionalni, što je opozicija prihvatila. Od 2012. naovamo svi izbori su od strane inostranih i domaćih posmatrača i organizacija ocenjeni kao fer, demokratski i slobodni, bez značajnijih neopravilnosti. Za direktora RTS  je 2015. posle javnog konkursa izabran kandidat koga je opozicija, dok je bila vlast, postavila za glodura najuglednijeg lista – „Politika“. Supruga jednog od lidera opozicije je jedan od najvažnijih urednika RTS i vodi političku emisiju koja se prikazuje u najgledanijem terminu.

Opozicija ima ravnopravan položaj u medijima, shodno svom rejtingu i uticaju. Najveći pritisak na medije vrši upravo opozicija. Ona demonstrira ispred RTS , Pinka i REM, iznoseći neprihvatljive zahteve. Pripadnici opozicije su pretukli dve novinarke TV Pink, za vreme protesta. Takođe, Dragan Đilas, šef opozicije je podneo desetine tužbi protiv različitih medija i urednika (Pink, RTS, Informer, Alo, Srpski telegraf…) i desetine tužbi protiv političara i novinara koji ga kritikuju. To predstavlja pritisak na medije i ima za cilj gušenje javne reči, slobode izražavanja i svake kritike protiv njega. Đilas se neizmerno obogatio u desetogodišnjem periodu (2004-2013) dok je njegova stranka vršila vlast, a on obavljao tri važne političke funkcije. Samo dve njegove kompanije, Multikom i Dajrekt medija, tokom osam godina (2005-2012) ostvarile su poslovni prihod od neverovatnih 583 miliona evra!

Gore navedene podatke o izbornim uslovima (ako ne verujete autoru ovog teksta) potvrđuje i intervju na TV N1 (12.10.2018) šefa Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), opozicione organizacije koja niz godina unazad, između ostalog, posmatra izborne procese i same izbore. Svojevrsni dokaz da opozicija iznosi čiste izmišljotine o lošim izbornim uslovima, nefer izborima, pritiscima na birače, kupovini glasova itd, jeste činjenica da su se potpuno lažnim pokazale bombastično iznete tvrdnje opozicije (PSG- Saša Janković – oktobar 2017) o nameri vlasti da uoči beogradskih izbora masovno lažno prijavi najmanje 100.000 građana, simpatizera SNS, iz ostatka Srbije, da bi izbegli poraz na izborima.

STVARNI CILj OKUPLjANjA OPOZICIJE
Potpuno lažnom se pokazala i eksplozivna tvrdnja Đilasa i njegove liste od 01.03.2018, tri dana pred beogradske izbore, „da ima dokaze da se vlast sprema da pokrade izbore“ i to ni manje ni više nego 300.000 glasova. Sve to je Đilas „potkrepio“ praznom pričom o viškovima pozitivnih listića. Tih listića ima mnogo više decenijama unazad, po ulazima i sandučićima, stoga što pozive dobijaju i građani koji odavno ne žive u Srbiji, ali se nalaze u biračkim spiskovima. Sve ovo o čemu govorim je potvrdio i šef CRTE u pomenutom intervjuu.

Predstavnici opozicionih stranaka i organizacija na debati o izbornim uslovima u Skupštini Srbije, 12. oktobar 2018.

Da bi utvrdili specifičnu težinu i legitimaciju opozicionih stranaka koje su se sastale važno je da razmotrimo rejtinge stranaka. Septembarsko istraživanje agencije “Faktor plus” pokazuje da SNS ima 54,7 odsto glasova, SZS 9,7 odsto, SPS 9,4 odsto, SRS 4,2 odsto, PSG 381 3,5 odsto, PUPS 3,4 odsto, SDPS 2,3 odsto, SNP 2 odsto, SPAS 1,8 odsto, DSS 1,7 odsto i SDS 1,6 odsto podrške građana. Od 25 stranaka koje su se sastale samo osam ima merljive procente podrške – NS 2, Dveri 2, PSG381 3,5, DS 1,5, NDB 1,5, DSS 1,7, SDS 1,6, DJB 1 i Đilas kao pojedinac 3 odsto. Oni su politički patuljci (njih osam + Đilas zajedno teže 17,8 odsto ).

Ostalih 17 učesnika je na nivou nižem od statističke greške – mnogo manje od jedan odsto. Oni su politički mikroorganizmi (njih 17 zajedno teže oko 4 odsto). Sam SZS čini deset entiteta – po jedan procenat prosečno za svakog. Međutim u SZS-u samo nekoliko faktora ima merljivu podršku: Đilas 3 odsto, Dveri 2 odsto, NS 2 odsto, DS 1,5 odsto, svi ostali zajedno 1,5 odsto. Vidimo da 25 okupljenih stranaka, udruženja i sindikata imaju oko 22 odsto podrške u narodu. Njihova specifična težina je jako mala, i oni nemaju legitimitet da vlasti diktiraju uslove. Uz to radi se o ponovnom okupljanju razbijene Demokratske stranke garnirane otpadnicima propalog DSS. Od velikog je značaja da su trojica glavnih lidera SZS ekstremno kompromitovani, što finasijskim aferama i korupcijom, što nasiljem koje ispoljavaju. Među 25 „lidera“ okupljenih na pomenutom sastanku ima i par onih koji nisu kompromitovani, ali to je zbog toga što ranije nisu predstavljali ništa u politici – ljudi bez svojstava i postignuća.

Kao i uvek kada je ova opozicija u pitanju, radi se o dvostrukim standardima, nedoslednosti i neopisivom licemerju. Ono što je bilo dobro za njih dok su bili na vlasti, tj. izborni uslovi koje su sami stvorili, sada ne valja kada su oni u opoziciji. Oni kritikuju sami sebe. Radi se o tome da se oni bore za takve izborne uslove koji bi garantovali njihovu pobedu. I te izborne uslove treba da im udeli sadašnja vlast na tacni. To je stvarni cilj njihovog okupljanja. Oni znaju da u dosadašnjim fer i demokratskim uslovima ne mogu da pobede. Stoga traže da im Vučić i SNS stvore takve uslove da oni, tako slabi i nikakvi, bezidejni i nasilni, mogu da preuzmu vlast.

Nije to prvi put. Nešto slično je već sanjao Saša Janković, ponet činjenicom da je osvojio 16 odsto na predsedničkim izborima 2017. Dokazano je, a Janković je to i sam potvrdio u intervjuu listu „Kurir“ i na Tviteru, da je želeo da ga posle predsedničkih izbora Vučić predloži za predsednika vlade zbog toga što je osvojio 16 odsto (drugo mesto na predsedničkim izborima). Tada je Janković na privatnim sastancima rekao i kasnije postavio na Tviter: “Posle mnoštva drugih ideja na stolu, palo mi je na pamet da bi se Vučiću mogao postaviti zahtev… nešto sasvim neočekivano… Zahtevamo da drugog po političkoj snazi, prema rezultatima izbora, predložiš za predsednika Vlade…“.

Tu vidimo niz problema. Prvi je naivno i nakaradno poimanje politike, u stilu malog Đokice. Drugi problem je montanjarska, revolucionarna svest da se na vlast dolazi bez izbora (drugo mesto na predsedničkim izborima – 16 odsto u odnosu na prvoplasiranog koji je pobedio u prvom krugu sa 55 odsto, ne predstavlja ništa, niti u zakonskom, niti u legitimitetskom smislu). Treći problem je psihološki, Saša Janković, a sada i cela opozicija, posmatraju Vučića kao božanstvo koje treba da im udeli mesto premijera, ili u budućnosti – izbornu pobedu.

Saša Janković

Bog samo treba da padne na teme i podari im željeno („hleb naš nasušni daj nam danas“). Zbog toga su Janković, Jeremić i Đilas, 2017. i organizovali one beskrvne proteste protiv Vučićeve pobede od 55 odsto. Nadali su se da će „masovnost“ tih pokreta da im pomogne u onome što žele (ili Vučić da im udeli premijersko mesto ili da nasilno preuzmu vlast u slučaju omasovljenja protesta). Ti protesti su neslavno propali, što je bilo i očekivano, jer za njih nije bilo povoda.

KO NAM JE UKRAO POLITIKU?
Problem opozicije (bez SRS , LDP, SPAS i LSV) je radikalizacija stavova (povremeno ekstremna – odbijanje svakog rešenja za KiM, nerealni izborni zahtevi, optužbe na račun EU i MMF, ekstremistička kritika radi kritike, verbalno i fizičko nasilje), čime se udaljavaju od mejnstrim politike koju je potpuno preuzeo SNS. Opozicija želi da poveća svoju vidljivost radikalnim i ekstremnim stavovima – destrukcijom, umesto kvalitenim političkim idejama, konstruktivnim delanjem i pronalaženjem nekompromitovanog lidera (a to nisu Đilas, Jeremić, Obradović). Takođe, lider opozicije mora da ima neku harizmu, snagu i biografiju, a to nemaju npr. bledi i neubedljivi Lutovac (DS) i M. Jovanović (DSS). Osim toga, opozicija kao celina i opozicione stranke pojedinačno su neartikulisane, nesložne, i nemaju nikakav političko-programski identitet.

Sa druge strane SNS je izgradila reputaciju i poverenje birača upravo na ekonomskim reformama, borbi za KiM i programskom insistiranju da je korupcija najveći problem sa kojim se Srbija suočava, kao i na obećanjima da će se uhvatiti ukoštac s tajkunima i zloupotrebama javnih finansija i državnih funkcija. Upečatljiv utisak je da su prelaskom SNS u proevropski politički mejnstrim DS i DSS (i mnogi drugi) ostali bez prepoznatljive političke agende.

Konačno, logično i očekivano, brojno i složeno biračko telo SNS odlikuje pre svega natprosečno poverenje u „svog“ predsednika i Vladu. Ove birače više nego druge karakteriše personalizacija i harizmatska veza s liderom, o čemu najbolje govori stepen prihvatanja tvrdnje da je zemlji preko potreban vođa koga će građani bespogovorno slediti. Nakon preuzimanja stranke, pozicije premijera i sada predsednika Republike, taj harizmatični i pomirljivi vođa danas je nesporno Aleksandar Vučić. Na osnovu stepena poverenja u njega i SNS, i zauzete medijalne pozicije vlasti, vidi se da oni mogu na duži rok da integrišu veoma razuđeno milionsko biračko telo vladajuće koalicije.

Nekoliko razloga se tu čine izuzetno važnim. Prvi govori o tome koliko u kulturi raširene sklonosti ka personalizovanju politike i kultu vođe znači izrazito visok rejting Aleksandra Vučića i SNS, uz istovremeno veoma niske, jednocifrene rejtinge opozicionih prvaka i stranaka. Drugi razlog je razvijen „catch all“ karakter SNS, oslonjen na uticaj popularnosti njihovog lidera, odnosno njihovo opredeljenje i umeće da se nađu u matici interesa i volje „prosečnog“ birača u Srbiji. Treći je čini se prepoznavanje sličnosti političkog ustrojstva koje su doneli Vučić i SNS (stabilnost, ekonomski napredak, pomirljivost, politička snaga, briga o „malom“ čoveku…) sa političkim ustrojstvima Rusije, Kine, Mađarske, Turske itd, koja prosečan građanin poima kao pozitivna.

Sednica Glavnog odbora SNS, 18. novembar 2017.

U meri u kojoj nisu pokazali minimalnu otpornost na iskušenja vlasti (korupcija, patrokratija, klijentelizam, lažni elitizam…), u kojoj su se grčevito držali za sve manji komadić vlasti, stranke nekadašnjeg žutog kartela (DOS-a, odnosno DS-a, DSS-a i njihovih derivata) moraju da shvate da su prevaziđene i da je došlo vreme za odlazak sa političke scene. A što se izbornih uslova i narednih izbora tiče, preostaje im jedino da se pomole Bogu.

 

*Autor je odbornik SNS u Skupštini grada Beograda