Pismo sa Kosova: Istinom do opstanka

Veliki Dostojevski kaže: ”Sve će proći, samo će istina ostati”. Sa njom, i verom u Hrista, izdržaćemo

Stigli smo u Prizren. Na brdu iznad naselja Potkaljaja gledam crkvu Svetog Spasa kako dominira nad svim ostalim građevinama. Da nijednog Srbina u Prizrenu nema, ona nad njim bdi. Da je – ne daj bože – sruše, temelj će joj ostati da svedoči. Zapalili su je 17. marta 2004. godine i ko zna koliko puta kroz istoriju skrnavili različiti osvajači, ali ona je i dalje tu. Stoji vekovima i opstaje. Ona je naša istina i srpski pečat nad gradom – naša tapija.

O tome sam razmišljala dok smo se probijali kroz gradsku gužvu do zgrade Bogoslovije ”Sveti Kirilo i Metodije” u Prizrenu. Stigli smo da zajedno sa Srbima iz različitih krajeva Kosova i Metohije, ali i ostatka Srbije, prisustvujemo promociji novog izdanja knjige ”Kosovo, najskuplja srpska reč”akademika Matije Bećkovića. Većina nas došla je organizovanim prevozom, ali bilo je i onih koji su se put grada na Bistrici uputili sami – uglavnom Srbi iz Metohije.

Okupljanje u Dušanovom gradu baš onda kada se naveliko pričalo o pesmi ”Dogodine u Prizrenu” grupe Beogradski sindikat nije moglo da prođe bez komentarisanja iste. Ni boljeg mesta, ni bolje prilike za to.

ŽIVOT IZMEĐU BATINA I OTIMAČINA
‘Kada nas dele, razgraničavaju, pričaju da ja i moja deca ne postojimo, uz sve ono što svakodnevno trpim i gledam oko sebe, pesma Beogradskog sindikata došla mi je kao melem na živu ranu. Šta su u njoj rekli i u spotu prikazali a da nije istina? Mislio sam da će mlađi naraštaji u ostatku Srbije zaboraviti da postojimo, demantovaše me”, rekao je jedan Metohijac. Citiram ga jer on sa svojom porodicom živi u Metohiji, i ima sva prava ovog sveta da kaže šta hoće. Njegova duša zna kako mu je, i u kakvom okruženju decu podiže.

Čvrsto stajem na stranu ove metohijske porodice, i u prilog tome vas pitam: kada ste poslednji put pročitali u dnevnoj štampi ili čuli na TV-u priču o nekoj srpskoj porodici, koja živi na Kosovu i Metohiji, i saznali, između ostalog, šta oni misle o svemu što se poslednjih meseci može čuti iz Beograda? (Ne mislim na porodicu koju će lokalni političari odabrati i posetiti pre nego što dođu novinari.)

Da ne grešim dušu, javljaju se kada nas pljačkaju, tuku i uništavaju imovinu, ali između tih batina, krađa i otimačina mi živimo na Kosmetu, trpimo i opstajemo. Šta, sem pomenutih incidenata i “malo ovo-malo ono” politike – po kojoj nas jednog dana dele, drugog razgraničavaju, trećeg ni pod koju cenu ne priznaju takozvanu nezavisnost, onda opet razgraničavaju i tako unedogled – ide u etar poslednjih godina, a vezano je za Kosovo i Metohiju?

Pominju se, uz dužno poštovanje, ubijeni žeteoci u Starom Grackom i dečaci u Goraždevcu, miniranje autobusa kod Podujeva, martovski pogrom, i to se radi po takvoj šemi da ispada da se ni jedan drugi zločin nije dogodio. Bože oprosti, kao da je neko odabrao umesto nas i rekao da o tome možemo kratko da pričamo, a sve drugo da ne pominjemo. Znate li da se na Kosovu i Metohiji poslednjih godina početak NATO agresije gotovo i ne obeležava, a lokalni političari se prave kao da se nije ni dogodila?

Radovi na rekonstrukciji Crkve Svetog spasa u Prizrenu, 22. avgust 2010.

Dalje, uoči drugog Dnevnika RTS-a već godinama emituje se spot o slanju SMS poruka za prikupljanje pomoći za Narodnu kuhinju na Kosovu i Metohiji, sa istom dečicom. Da li vam je nekada palo napamet da su ta deca odrasla, i da na kazanu narodne kuhinje u Prekovcu u redu sada čekaju druga deca rođena pre tri, četiri godine. Narodna kuhinja je preko potrebna mnogim Srbima. Mnogi povratnici u Metohiji ne samo da žive u nebezbednom okruženju, već opstaju tako što se hrane iz njenog kazana. Broj njenih korisnika se ne smanjuje.

Priča o Kosovu je u nekoj vrsti matriksa i nema širine, naprotiv – što se manje zna to bolje. Možda se nama samo tako čini, ali prava istina o Kosovu i Metohiji gura se pod tepih. Ima je onoliko koliko je potrebno da se odgovori na eventualne prozivke, ali nedovoljno da bi se u ostatku Srbije držala svest o tome da jedan deo naroda živi loše i pod okupacijom. Mi o pravoj istini ne smemo da govorimo i to moramo da promenimo. One koji su nas progonili decenijama pre početka bombardovanja nagradiše i vojskom, a ti što ih podržavaju znaju koliko su im ruke krvave i koliki je naš strah od njih, ali im još trebaju u službi laži.

ISTINOM DO POBEDE
Zato smo u prepunoj sali Prizrenske bogoslovije, dok su govorili uvaženi profesori Beogradskog univerziteta, slušali pažljivo svaku reč, tražeći svoju luču za vremena koja dolaze. ”Nismo svesni u kakvom velikom iskušenju i slavnom vremenu živimo, samo je potrebno da izdržimo do kraja”, rekao je Matija Bećković u svojoj besedi u sali Bogoslovije, koja je i izdavač pomenute knjige.

Mi samo to i hoćemo – da izdržimo do kraja. Da bi to uspeli sva istina mora da izađe na videlo, o njoj mora da se priča, ona mora da se prenosi. (Verujete mi, od ovoga što u svojim tekstovima pominjem ima goreg.) Poruka pesme Beogradskog sindikata i reči Matije Bećkovića – njegova pesma Kosovo polje – izgovorene u gradu na Bistrici, za nas koji još uvek na Kosovu i Metohiji živimo, su jedina istina. Ni u jednom trenutku – u to sam se uverila slušajući ljude poslednjih dana – pesmu ”Dogodine u Prizrenu” nismo shvatili kao poziv na sukobe, već samo kao širenje istine.

Elem, istina oko istine opevane i pokazane je ta da je za četiri dana spot imao 800 hiljada pregleda. Taj broj je privukao pažnju i odmah su ga cenzurisali. Taman su pomislili da im dobro ide brisanje pamćenja kod Srba, odnosno gušenje nacionalnog duha.

Kada istinom krenete na laž, onda njeni protivnici još više rašire usta i krenu da sikću sa svih strana jer znaju da će ih ona vremenom uništiti. Istina je u našim rukama, nema jačeg oružja od nje, i moramo je govoriti i čuvati u pesmi, u priči, na pozorišnim daskama, na školskim priredbama, na slici, fotografiji, snimku… Zar nije tako bilo kroz istoriju?

Pogled na Prizren iz Crkve Svetog spasa (autor Filip Plavčić)

Veliki Dostojevski kaže: ”Sve će proći, samo će istina ostati”. Sa njom, i verom u Hrista, izdržaćemo. Zato na reči Beogradskog sindikata ”Dogodine u Prizrenu” sa Kosova i Metohije odgovaram: AMIN!

 

Naslovna fotografija: Bodljikava žica oko Crkve Svetog spasa u Prizrenu, 27. jul 2010.