Zamke digitalne ere

Besplatno čuvanje i prenos informacija imaju ekonomski i politički aspekt: za jedne je to baza poslovnog modela, za druge alat kontrole

Digitalizacija je donela mnoge boljitke u svakodnevni život i rad. Kao suštinski ispostavlja se radikalno smanjenje troškova čuvanja i prenosa podataka do nivoa da su praktično besplatni. Kao i sve suštinske promene, besplatno čuvanje i prenos informacija imaju ekonomski i politički aspekt: za jedne je baza poslovnog modela, a za druge alat kontrole. Kada su informacije oslobođene, najveće ograničenje postali su ljudi u lancu podataka. Vodeće tehnološke kompanije dizajniraju algoritme, platforme i softvere kojima uklanjaju ljudski činilac iz lanca upravljanja podacima. Uklanjanjem ljudskog činioca, digitalizacija je omogućila trenutni prenos i dostupnost podataka.

Problem sa algoritmima, softverima i platformama je dvojak. Prvo, u njih se ne mogu programirati vrednosne procene i etika. Drugo, ometanje toka informacija povećava trošak rukovanja. Pritom algoritmi i oni koji ih dizajniraju i upravljaju njima tretiraju ljudski činilac kao prepreku eugenetskom napretku. U postmodernom svetu, koji nameće univerzalizaciju i centralizaciju, takav pristup dovodi do sudara tehnološke nomenklature, koja teži monopolu nad tehnologijama, sa političkom nomenklaturom, koja teži monopolu upravljanja ljudima.

LEVI I DESNI POGLED
Oni koji su ubeđeni u neograničen domet tehnologije veruju da će pametne tehnologije i protokoli nastaviti da šire uticaj nad društvom. To uverenje su, doskora, širili i levi i desni centar neoliberalnog globalizma. Danas je sve očitije da se između neoliberalnih globalista i tehnološke nomenklature razvija borba za prevlast.

Levi centar je glorifikovao velike tehnološke firme i njihove vlasnike, a uzgred i digitalizaciju. Za njih, to su bili korporativni giganti koji širili „napredne“ ideje levog centra o temama poput identitetskih politika i multikulturalizma. Međutim, kada je utemeljen poslovni model zasnovan na besplatnom prenosu informacija, tehnološki giganti su stali u odbranu svoje dominacije u protoku informacija. Više im nisu bile prioriteti demokratizcija, prava manjinskih grupa i slično, već su uživo strimovani čak i surove likvidacije i kampanje koje su razobličavale besmisao dogmi levog centra. U nemoći da upravljaju onlajn sadržajem i nastave globalno nametanje svojih (često besmislenih i pogubnih) postulata, levi centar je počeo da etiketira tehnološke gigante i njihove vlasnike kao pretnju za demokratiju.

Desni centar je takođe bio naklonjen tehnološkim gigantima. Njima je više imponovalo to što mladi privatnici postižu sa novom tehnologijom i preduzetničkim duhom u površno pravno uređenom okruženju, nego što im je smetala dominacija koja se uspostavlja u kiber prostoru. Raskol je počeo nakon što su direktori tehnoloških giganta, u prilagođavanju „postmoderni“ i dogmama univerzalizacije, postali otvoreno privrženi temama i političarima levog centra. Tako su počela sumnjičenja da se na platformama cenzurišu politički stavovi. Uz to, tehnološki giganti se, podilazeći javnosti, izjašnjavaju da neće tajno raditi za obaveštajne službe i armije, ali svoje usluge ostavljaju na raspolaganju službi i armija, zahvaljući čemu dobijaju državne ugovore i zaradu. Prinuđen da trpi etabliranje tehnoloških monopola, desni centar počinje da napada njihovu ideologiju i čak dovodi u pitanje njihov patriotizam.

Generalno, savremeni levi i desni centar, kao tiransko lice i korumpirano naličje neoliberalnog globalizma, teško da mogu biti objektivni. Tehnološki napredak je činjenica i nije uzrok neadekvatnog razvoja organizacije društva. To je nešto što je zanemareni zadatak neoliberalnog establišmenta zadnje tri decenije. Osnovanijim se čine primedbe protivnika neoliberalnih globalista, koje strukture u rasulu nazivaju populisti. Populisti osporavaju ljudskost i uređenje digitalizacije.

Sedište Gugla u Mauntin Vjuu, Kalifornija

Populistička desnica je od početka principijelno kivna na tehnološke gigante. Tehnološki monopolisti, naime, insistiraju na tehnološkoj eugenetici i sistemima koji iz rada i odlučivanja uklanjaju što više ljudskog činioca, te je to najveći mehanizam za uništavanje radnih mesta i stvaranje baze jeftine i očajne radne snage. Još ogorčenija je populistička levica. Algoritmi, platforme i roboti ne plaćaju poreze a gomilaju profite. Ovi prilivi, koji su nekad koristili radnicima, sada se usmeravaju ka operaterima i dizajnerima ovih tehnoloških čuda. To je postao glavni uzrok produbljivanja ekonomskih i društvenih neravnopravnosti.

Površno posmatrano, deeluje da politički establišment, u aktuelnom odnosu snaga u globalnom društvu, teško može da krene protiv bastiona tehnološke moći na internetu. Ali, kada dođe do borbe za moć, „nišan“ je i dalje u rukama politike. U krajnjoj liniji, tehnološke kompanije svoj položaj nisu gradile u tržišnoj utakmici, već preko ugovora sa državama, a pre svega najmoćnijom i najrasipnijom. Koliko god da te kompanije izgledaju ukorenjene u sistem, postoje ozbiljne pukotine.

KOME PRETI OPASNOST?
Najveća opasnosti verovatno preti Tesli. Ova kompanija generiše ogromne fondove za istraživanja novih tehnologija, ali investitori znaju da Tesla ne ostvaruje proizvodne ciljeve, da ne može da osvoji široko tržište, da nema adekvatne tehnologije i materijale za svoje ciljeve. Oni znaju da vlasnik Tesle, Ilon Mask, koketira sa populističkom političkom opcijom, da subvencionira firme članova porodice, kao i da se po optužnici za mahinacije akcijama vansudski nagodio sa regulatornim telom. Ukoliko investitori osete da sledi udar na Silikonsku dolinu, prvo će okrenuti leđa onima na staklenim nogama, a Tesla je trenutno u toj poziciji.

Sledeći je Fejsbuk, kompanija koja je ustupala podatke svojih klijenata za političke manipulacije, bez moralnog obzira. Sad je poznato da je Fejsbuk spreman da podmuklo vara svoje korisnike i poverenje javnosti je poljuljano. Pitanje je da li će bar neki od izvršnih direktora nadobudnog Marka Zukerberga zaglaviti u zatvoru. Za njega samog, san o političkoj moći se bliži kraju. Ukoliko vlasti bilo koje države krenu na Fejsbuk, neće biti načina da odbrani svoju poziciju.

U nešto drugačijoj poziciji je Majkrosoft. Vlade širom sveta koriste programe ove kompanije, iako je poznato da Majkrosoft ostavlja „zadnja vrata“, za koja nije jasno čemu služe ako ne za pristup „trećeg“. Još veći problem je to da javnim vlastima ne smeta to da u doba digitalizacije procedure i birokratija postaju sve nesnosniji i besmisleniji. Ni levom ni desnom centru ne smeta ni totalna kontrola ni monopolisanje korupcije. Pitanje je šta će se desiti ako, što se čini sve izglednijim, populisti svrgnu neoliberalne globaliste? Teško da će elektronska vlada, digitalna uprava, sistemi kontrole gradova, precizna poljoprivreda i slični koncepti, čije su posledice još uvek sporne, biti nešto za šta će se nemilice izdvajati sredstva.

Bivši predsednik SAD Barak Obama sa osnivačem Majkrosofta Bilom Gejtsom i njegovom suprugom Melindom Gejts na konferenciji njihove fondacije “Čuvari mreže”, Njujork, 20. septembar 2017.

Nešto lagodnija je pozicija Tvitera koji je postao sredstvo političke komunikacije, ali još uvek nije na udaru zbog mahinacija sa sadržajem. Neoliberalnim globalistima ne smeta to što je postao poligon za propagandu i poluinformacije, oni ionako žele svet koji sledi signale koji se plasiraju. Ta lagodnost, međutim, neće opstati ako se pokrene pitanje odgovornosti za javno objavljene informacije. Ako populističke vlasti krenu u obračun sa metodima zaluđivanja naroda, Tviter bi mogao da se svede na pravu meru – načina privatne komunikacije, umesto sredstva za diktiranje diskursa.

Jedina tehnološka kompanija koja nije neposredno na nišanu politike je Amazon. Međutim, digitalna trgovina Amazona uništava veleprodajne i maloprodajne lance, pri čemu skladišti ogromne količine podataka o kupcima i proizvođačima. Ono što može podriti ovu imperiju je uređenje digitalnog tržišta. To se neće dogoditi sve dok se suoči sa problemom zloupotrebe aplikacija i programa tehnoloških kompanija u funkciji propagande i kontrole.

U kontekstu kontrole, Gugl je u sopstvenoj kategoriji. Ova firma je bez stida ušla u projekat pretraživača koji bi trebalo da identifikuje disidentsko ponašanje („Vilinski konjic“). To radi samo po ugovoru sa Kinom, ali je malo verovatno da neoliberalni globalisti širom sveta nemaju iste ambicije kao i najuspešnija država neoliberalnog globalizma. Uostalom, teško da Gugl radi za Kinu nešto što već nije bar razmatrao sa američkim obaveštajnim službama, pod čijim skutima je širio globalni domašaj. Dodatni problem je to što je Gugl eksponiran da uklanjanja sadržaje i namešta rezultate na svom pretraživaču, čime podseća na alatku orvelovskog sveta.

Rizik od interesne simbioze levog i desnog centra sa spontanom digitalizacijom je ljudski razumljiv. Ali ono čemu teže postalo je suviše očito, a tehnološke kompanije i njihovi vlasnici počeli su da pretenduju da vrše moć mimo političkog establišmenta. Neoliberalni globalisti ne smeju da izgube kontrolu, jer bi za ono što su učinili svojoj vrsti morali da snose posledice, a njihovi tehnološki saveznici, za razliku od privatnih medija koji imaju ulogu propagandista, preusmerili su novčane tokove ka sebi i nisu voljni da budu samo na usluzi.

Šta je izlaz? Politika, da bi ostala relevantna, mora se osloniti na društveno-humanističke nauke i definisati probleme i pravilnosti novog doba. Prodaja magle frazama poput „pametne tehnologije“, „veštačke inteligencije“, „informacione revolucije“, bez ozbiljnog objašnjenja, ne vodi održivoj organizaciji. Kao što lekovi, hrana, igračke i drugo ne mogu da se uvode bez svesti o posledicama, tako ni digitalizacija ne sme biti sama sebi cilj. Ona mora biti uređena i u funkciji života, a ne apsolutne kontrole.

Osnivač Fejsbuka, Mark Zakerberg

Otac kibernetike, Norbert Viner, svojevremeno je zaključio da nije moguće totalno organizovano društvo. Nastojanja u tom pravcu vode urušavanju sistema. Otuda, kako god da se razvije odnos levog i desnog centra sa tehnološkim gigantima, borba populista nagoveštava da tehnološki giganti, čak i ako preteknu neoliberalne globaliste, ne mogu ostati gospodari neuređene sfere digitalizacije.