Замке дигиталне ере

Бесплатно чување и пренос информација имају економски и политички аспект: за једне је то база пословног модела, за друге алат контроле

Дигитализација је донела многе бољитке у свакодневни живот и рад. Као суштински испоставља се радикално смањење трошкова чувања и преноса података до нивоа да су практично бесплатни. Као и све суштинске промене, бесплатно чување и пренос информација имају економски и политички аспект: за једне је база пословног модела, а за друге алат контроле. Када су информације ослобођене, највеће ограничење постали су људи у ланцу података. Водеће технолошке компаније дизајнирају алгоритме, платформе и софтвере којима уклањају људски чинилац из ланца управљања подацима. Уклањањем људског чиниоца, дигитализација је омогућила тренутни пренос и доступност података.

Проблем са алгоритмима, софтверима и платформама је двојак. Прво, у њих се не могу програмирати вредносне процене и етика. Друго, ометање тока информација повећава трошак руковања. Притом алгоритми и они који их дизајнирају и управљају њима третирају људски чинилац као препреку еугенетском напретку. У постмодерном свету, који намеће универзализацију и централизацију, такав приступ доводи до судара технолошке номенклатуре, која тежи монополу над технологијама, са политичком номенклатуром, која тежи монополу управљања људима.

ЛЕВИ И ДЕСНИ ПОГЛЕД
Они који су убеђени у неограничен домет технологије верују да ће паметне технологије и протоколи наставити да шире утицај над друштвом. То уверење су, доскора, ширили и леви и десни центар неолибералног глобализма. Данас је све очитије да се између неолибералних глобалиста и технолошке номенклатуре развија борба за превласт.

Леви центар је глорификовао велике технолошке фирме и њихове власнике, а узгред и дигитализацију. За њих, то су били корпоративни гиганти који ширили „напредне“ идеје левог центра о темама попут идентитетских политика и мултикултурализма. Међутим, када је утемељен пословни модел заснован на бесплатном преносу информација, технолошки гиганти су стали у одбрану своје доминације у протоку информација. Више им нису биле приоритети демократизција, права мањинских група и слично, већ су уживо стримовани чак и сурове ликвидације и кампање које су разобличавале бесмисао догми левог центра. У немоћи да управљају онлајн садржајем и наставе глобално наметање својих (често бесмислених и погубних) постулата, леви центар је почео да етикетира технолошке гиганте и њихове власнике као претњу за демократију.

Десни центар је такође био наклоњен технолошким гигантима. Њима је више импоновало то што млади приватници постижу са новом технологијом и предузетничким духом у површно правно уређеном окружењу, него што им је сметала доминација која се успоставља у кибер простору. Раскол је почео након што су директори технолошких гиганта, у прилагођавању „постмодерни“ и догмама универзализације, постали отворено привржени темама и политичарима левог центра. Тако су почела сумњичења да се на платформама цензуришу политички ставови. Уз то, технолошки гиганти се, подилазећи јавности, изјашњавају да неће тајно радити за обавештајне службе и армије, али своје услуге остављају на располагању служби и армија, захваљући чему добијају државне уговоре и зараду. Принуђен да трпи етаблирање технолошких монопола, десни центар почиње да напада њихову идеологију и чак доводи у питање њихов патриотизам.

Генерално, савремени леви и десни центар, као тиранско лице и корумпирано наличје неолибералног глобализма, тешко да могу бити објективни. Технолошки напредак је чињеница и није узрок неадекватног развоја организације друштва. То је нешто што је занемарени задатак неолибералног естаблишмента задње три деценије. Основанијим се чине примедбе противника неолибералних глобалиста, које структуре у расулу називају популисти. Популисти оспоравају људскост и уређење дигитализације.

Седиште Гугла у Маунтин Вјуу, Калифорнија

Популистичка десница је од почетка принципијелно кивна на технолошке гиганте. Технолошки монополисти, наиме, инсистирају на технолошкој еугенетици и системима који из рада и одлучивања уклањају што више људског чиниоца, те је то највећи механизам за уништавање радних места и стварање базе јефтине и очајне радне снаге. Још огорченија је популистичка левица. Алгоритми, платформе и роботи не плаћају порезе а гомилају профите. Ови приливи, који су некад користили радницима, сада се усмеравају ка оператерима и дизајнерима ових технолошких чуда. То је постао главни узрок продубљивања економских и друштвених неравноправности.

Површно посматрано, деелује да политички естаблишмент, у актуелном односу снага у глобалном друштву, тешко може да крене против бастиона технолошке моћи на интернету. Али, када дође до борбе за моћ, „нишан“ је и даље у рукама политике. У крајњој линији, технолошке компаније свој положај нису градиле у тржишној утакмици, већ преко уговора са државама, а пре свега најмоћнијом и најрасипнијом. Колико год да те компаније изгледају укорењене у систем, постоје озбиљне пукотине.

КОМЕ ПРЕТИ ОПАСНОСТ?
Највећа опасности вероватно прети Тесли. Ова компанија генерише огромне фондове за истраживања нових технологија, али инвеститори знају да Тесла не остварује производне циљеве, да не може да освоји широко тржиште, да нема адекватне технологије и материјале за своје циљеве. Они знају да власник Тесле, Илон Маск, кокетира са популистичком политичком опцијом, да субвенционира фирме чланова породице, као и да се по оптужници за махинације акцијама вансудски нагодио са регулаторним телом. Уколико инвеститори осете да следи удар на Силиконску долину, прво ће окренути леђа онима на стакленим ногама, а Тесла је тренутно у тој позицији.

Следећи је Фејсбук, компанија која је уступала податке својих клијената за политичке манипулације, без моралног обзира. Сад је познато да је Фејсбук спреман да подмукло вара своје кориснике и поверење јавности је пољуљано. Питање је да ли ће бар неки од извршних директора надобудног Марка Зукерберга заглавити у затвору. За њега самог, сан о политичкој моћи се ближи крају. Уколико власти било које државе крену на Фејсбук, неће бити начина да одбрани своју позицију.

У нешто другачијој позицији је Мајкрософт. Владе широм света користе програме ове компаније, иако је познато да Мајкрософт оставља „задња врата“, за која није јасно чему служе ако не за приступ „трећег“. Још већи проблем је то да јавним властима не смета то да у доба дигитализације процедуре и бирократија постају све несноснији и бесмисленији. Ни левом ни десном центру не смета ни тотална контрола ни монополисање корупције. Питање је шта ће се десити ако, што се чини све изгледнијим, популисти свргну неолибералне глобалисте? Тешко да ће електронска влада, дигитална управа, системи контроле градова, прецизна пољопривреда и слични концепти, чије су последице још увек спорне, бити нешто за шта ће се немилице издвајати средства.

Бивши председник САД Барак Обама са оснивачем Мајкрософта Билом Гејтсом и његовом супругом Мелиндом Гејтс на конференцији њихове фондације „Чувари мреже“, Њујорк, 20. септембар 2017.

Нешто лагоднија је позиција Твитера који је постао средство политичке комуникације, али још увек није на удару због махинација са садржајем. Неолибералним глобалистима не смета то што је постао полигон за пропаганду и полуинформације, они ионако желе свет који следи сигнале који се пласирају. Та лагодност, међутим, неће опстати ако се покрене питање одговорности за јавно објављене информације. Ако популистичке власти крену у обрачун са методима залуђивања народа, Твитер би могао да се сведе на праву меру – начина приватне комуникације, уместо средства за диктирање дискурса.

Једина технолошка компанија која није непосредно на нишану политике је Амазон. Међутим, дигитална трговина Амазона уништава велепродајне и малопродајне ланце, при чему складишти огромне количине података о купцима и произвођачима. Оно што може подрити ову империју је уређење дигиталног тржишта. То се неће догодити све док се суочи са проблемом злоупотребе апликација и програма технолошких компанија у функцији пропаганде и контроле.

У контексту контроле, Гугл је у сопственој категорији. Ова фирма је без стида ушла у пројекат претраживача који би требало да идентификује дисидентско понашање („Вилински коњиц“). То ради само по уговору са Кином, али је мало вероватно да неолиберални глобалисти широм света немају исте амбиције као и најуспешнија држава неолибералног глобализма. Уосталом, тешко да Гугл ради за Кину нешто што већ није бар разматрао са америчким обавештајним службама, под чијим скутима је ширио глобални домашај. Додатни проблем је то што је Гугл експониран да уклањања садржаје и намешта резултате на свом претраживачу, чиме подсећа на алатку орвеловског света.

Ризик од интересне симбиозе левог и десног центра са спонтаном дигитализацијом је људски разумљив. Али оно чему теже постало је сувише очито, а технолошке компаније и њихови власници почели су да претендују да врше моћ мимо политичког естаблишмента. Неолиберални глобалисти не смеју да изгубе контролу, јер би за оно што су учинили својој врсти морали да сносе последице, а њихови технолошки савезници, за разлику од приватних медија који имају улогу пропагандиста, преусмерили су новчане токове ка себи и нису вољни да буду само на услузи.

Шта је излаз? Политика, да би остала релевантна, мора се ослонити на друштвено-хуманистичке науке и дефинисати проблеме и правилности новог доба. Продаја магле фразама попут „паметне технологије“, „вештачке интелигенције“, „информационе револуције“, без озбиљног објашњења, не води одрживој организацији. Као што лекови, храна, играчке и друго не могу да се уводе без свести о последицама, тако ни дигитализација не сме бити сама себи циљ. Она мора бити уређена и у функцији живота, а не апсолутне контроле.

Оснивач Фејсбука, Марк Закерберг

Отац кибернетике, Норберт Винер, својевремено је закључио да није могуће тотално организовано друштво. Настојања у том правцу воде урушавању система. Отуда, како год да се развије однос левог и десног центра са технолошким гигантима, борба популиста наговештава да технолошки гиганти, чак и ако претекну неолибералне глобалисте, не могу остати господари неуређене сфере дигитализације.