Апостоловски: Рогови у Немањиној

Није ли се више пута најављивана па одлагана реконструкција владе претворила у реконструкцију која тече?

Ако су Небојша Стефановић и Милош Вучевић затражили од Александра Вучића да хитно распише ванредне парламентарне изборе, то значи да им та идеја није синула изненада. Уколико се сложимо да је из њих проговорио Вучић, а потом је и сам преузео реч, хамлетовски одговоривши да ће избора можда бити, а можда и не, логично је закључити да је његова двосмислена порука упућена како његовим људима, тако и опозицији.

Тако су и једни и други принуђени да му читају мисли, што је основа његове прагматичне технологије владања и разлог за његову самоувереност. Он већ зна шта ће учинити, док остали покушавају да му улове телепатске таласе, што их с терена озбиљне политике пребацује на врачање.

Отуда ће ови први, док му се исповедају, додатно исказивати своју лојалност, али током исповести неће се либити да му описују и верност својих страначких и коалиционих колега. И док то чине, неће тражити Библију да ставе руку на њу. Опозиција, која једва формира одборе Савеза за промене чак и по највећим општинама Београда, а камоли по селима, истовремено се бави необичним револуционарним активизмом. Наиме, свакодневно пуца у сопствене ноге и, гле чуда, никако да промаши: од амбиције Драгана Ђиласа да хапси Драгана Ј. Вучићевића, до дверјанина Срђана Нога, који робијање уредника провладиног таблоида сматра губљењем времена, те би одмах прешао на виши ниво и вешао Ану Брнабић и Александра Вучића.

Наравно да председник Србије и шеф напредњака неће никада признати да се, судећи по потезима опозиције, понекад учини да им он диктира саопштења и преко курира шаље идеје за сваку наредну акцију, која ће га одржавати изнад 50 одсто подршке. Ко, уосталом, од опозиционих првака и поштене интелигенције, који је бар једном ушао код Вучића, није изашао мање свој, а више његов?

Отуда су много занимљивија кошкања међу његовом политичком екипом која ствара ред за аудијенцију, дужи него онај испред „Лидла”. С том разликом да сиромашни грађани испред продавница немачког трговинског ланца чекају да купе јефтину пилетину, а министри како би проверили да ли им је истекао рок трајања. Чак и Ана Брнабић размишља о уласку у Српску напредну странку, свесна да јој, поред председникове подршке, недостаје и благослов партијске машинерије који би јој учврстио ауторитет прве министарке. У то је могла да се увери када је Вучић о изборима разговарао с партијским људима од највећег поверења. Опозиција, с друге стране, врши „департизацију вишепартизма”, раслојена у више покрета, савеза и томе слично, збуњујући како своје, тако и неопредељене бираче.

Због чега онда станари Немањине 11 имају осећај да могу постати жртве политичке диференцијације, како би некада рекли црвени другови? Тешко је да су министри читали мемоаре Коче Поповића, али их ваља подсетити да је командант Прве пролетерске, напуштајући Тита, био уверен да овде постоје три врсте успешних политичара. Једни имају моћ, а немају таленат. Други имају талента, али су без моћи, док трећи, најбројнији, немају ни талента ни моћи. Али имају нешто заједничко – желе да су на власти. Зато логично звучи теорија о узроцима неуобичајено оштрих међусобних препуцавања између чланова кабинета. Према њој, варнице подстиче управо Вучић, како би пројектованим свађама створио илузију бирачима да се права политичка борба и расподела моћи одвија на његовом терену и по његовим правилима, док је опозицији препуштена улога скупљача лоптица.

Није ли се, рецимо, више пута најављивана па одлагана реконструкција владе претворила у реконструкцију која тече? А таква реконструкција, попут револуције, једе своју децу. Зорана Михајловић је неколико пута сервирана на менију, али би се после сукоба с Аном Брнабић, Јадранком Јоксимовић, Зораном Ђорђевићем, Ивицом Дачићем и Александром Вулином, да не набрајам даље, ред је дугачак, увек волшебно извукла. Међу првоборцима напредњака, који су у прошлом животу били радикали, бивша сарадница Мирољуба Лабуса, којој славски колач уместо попа секу амерички амбасадори, од самог почетка напредњачке реинкарнације сматрана је страним телом, ма како се трудила да вечерњом шминком и по дану замаскира своје досовско порекло.

Зорани су већ толико пута прорицали да ће политички одлепршати да је тешко очекивати да ће јој се то заиста и догодити, јер је и сам Вучић, диктирајући састав тима Ани Брнабић, подстицао да се понашају као рогови у Немањиној. Сукобљавајући се међусобно, подизали су, свако на свој начин, степен борбене оданости. И постављањем геј особе за премијерку желео је да поручи, како својима, тако и опонентима, да се, шта год мислили о њему, Србија драстично променила за последњих шест година. Како би прошао сваки Вучићев претходник који би учинио нешто слично? Пао би с власти већ сутрадан. Хајде да замислимо шта би се, рецимо, догодило да је Борис Тадић, уместо Мирка Цветковића, поставио геј мушкарца за премијера који би извео дечка у Народно позориште? Сигурно је да с представе не би изашли неоштећени!

О томе мора да поразмисли опозиција. Док чита мисли Вучићу, он чита мисли Србима.

 

Извор Политика, 24. октобар 2018.