Лазански: Хоће ли Трамп поделити Запад

Коначно, можда ће Доналд Трамп успети у ономе што нису сви његови претходници: поделиће Запад

lazanski 750x480

Осмог децембра 1987. године у Вашингтону су Роналд Реган и Михаил Горбачов потписали споразум о елиминацији ракета средњег и кратког домета у Европи. То је био билатерални договор између СССР-а и САД и није обавезивао друге земље. Французи и Британци нису пристали, иако је Москва то енергично тражила, да и њихове ракете средњег и кратког домета, с нуклеарним бојевим главама, буду обухваћене тим споразумом. Према његовим одредбама, свака страна се обавезала да ће елиминисати све своје пројектиле средњег домета (од 1.000 до 5.500 км) и краћег домета (од 500 до 1.000 км), који се лансирају са земље, као и лансере тих ракета и сва средства подршке.Ракете средњег домета биле су уништене у року од три године, а ракете кратког домета за 18 месеци. Присуствовао сам у августу 1990. године, у совјетској ракетној бази у Брест-Литовску, уклањању последњих пројектила СС-20” с борбених позиција. Споразумом су биле обухваћене све совјетске ракете средњег домета СС-20”, СС-4” и СС-5”, америчке ракете средњег домета „першинг-2” и БГМ-109Г”, као и совјетски пројектили кратког домета СС-12” и СС-23” и амерички пројектили кратког домета „першинг-1”. Споразум је био на неодређено време, али свака страна има право да се из њега повуче уколико закључи да ванредни догађаји повезани са споразумом угрожавају њене интересе. Споразум је због елиминације две категорије ракета тада назван „дуплом нулом”.

Какве су последице за Европу после најаве Вашингтона да ће САД изаћи из споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета из Европе? Ако је председник Русије Владимир Путин већ најавио да ће после ове америчке одлуке, у случају сукоба, прва настрадати Европа, могу ли Брисел, Берлин, Париз и Варшава себи да дозволе луксуз америчких унилатералних потеза који Европу директно стављају под удар руских ракета?

Јер, пођимо редом. Ако су Американци одлучили, а по свему судећи већ јесу, да изађу из тог споразума и да крену у производњу нових пројектила средњег и кратког домета, следећи је корак и њихово распоређивање. С обзиром на домет и евентуалне циљеве тих нових америчких ракета, а циљеви су у Русији, најбоље место распоређивања јесте Европа. Истина, у Румунији и у Пољској већ су инсталиране америчке ракете СМ-3” из система антибалистичке одбране, које се за само 30 минута могу заменити офанзивним крстарећим пројектилима с нуклеарним бојевим главама средњег домета, пошто се и једне и друге ракете испаљују из истих контејнера-лансера. Управо због тих америчких ракета у Пољској и у Румунији, Москва је била присиљена да у области Калињинграда и на Криму распореди своје пројектиле типа ис„кандер”.

Дакле, Пољска и Румунија већ су базе америчких пројектила средњег домета копненог базирања, чиме је Вашингтон прекршио два споразума, оног о АБМ-у из 1972. године и споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета из 1987. Пољска и Румунија свесно су придонеле том кршењу споразума, али Варшава и Букурешт могу да се бране да они нису потписници тих споразума и да их у том смислу ништа и не обавезује.

Где ће онда Американци распоредити те своје нове пројектиле средњег и кратког домета који ће бити уперени на Русију? Могуће је да Румунија и Пољска приме нови број америчких ракета, чиме би те две земље постале права ба„рутана” Европе. Румунија и Пољска предњаче данас у русофобији, а и географски по„кривају” два бока Русије. Пољска би могла да прими и америчке пројектиле кратког домета, јер они могу да се користе против Белорусије, која је у стриктном војном савезу с Русијом.

Да ли би Немачка, Чешка, Словачка, Данска и три балтичке бивше совјетске републике пристале да на њиховој територији буду распоређене нове америчке ракете копненог базирања питање је које ће тек узбуркати јавност тих земаља. Сетимо се великих антиракетних протеста у Европи почетком осамдесетих година прошлог века, када су Американци допремали у Европу пројектиле „першинг-2” и крстареће ракете „томахавк” које су се лансирале с камиона. Могу ли владајуће партије у земљама Европе да опстану на власти ако им Американци нацртају прву мету на њиховом челу.         Нестанком Совјетског Савеза и Варшавског пакта, Русија је изгубила стратешку дубину на западном и југозападном правцу и сада су америчке ракете средњег домета, које би могле бити стациониране у Пољској, у Румунији, у Естонији, Летонији и Литванији, за Русију заправо стратешки пројектили који за највише 15 минута погађају скоро све стратешке циљеве на просторима Русије.

Зато није чудна изјава председника Путина да би, после изласка САД из споразума о ракетама средњег и кратког домета, Европа могла да буде прва мета руског нуклеарног удара. Пошто Американци ракете средњег домета већ имају на бродовима Шесте флоте у Црном мору и на ратним бродовима који крстаре Балтиком. Ракете средњег домета, ваздухопловну верзију„томахавка”, Американци имају на стратешким бомбардерима Б-52”, Б-1” и Б-2”, а ти авиони слећу и већ су слетали у државе НАТО-а. Додуше, ваздухопловне и поморске верзије ракета средњег и кратког домета нису обухваћене споразумом из 1987. године и то је био тада велики уступак Москве и велика грешка Михаила Горбачова.

Две године после потписивања споразума у Вашингтону, у пролеће 1989. године, Британци и Немци разменили су салве оптужби око ракета кратког домета типа„ленс”. Наиме, ти пројектили имали су за НАТО велику важност, јер су са својим дометом од 120 км, прецизношћу од 150 до 400 метара (ЦЕП), и нуклеарном бојевом главом W-70 од једног до 100 килотона„покривали” онај простор где би се у случају евентуалног рата и водила прва битка у Европи. А та прва битка је у стратегијама и Руса и Американаца заправо од пресудне важности. Када је у све то немачког канцелара Хелмута Кола покушала да увери и британска премијерка Маргарет Тачер, он јој је одмах одговорио „да пројектили кратког домета испод 500 км ионако не могу да досегну Велику Британију, али зато могу да падају по немачким главама”. Када је Маргарет Тачер инсистирала да је питање ракета кратког и средњег домета у Европи уједно и тест савезничког јединства, тадашњи Западни Немци су то одбили па је Кол на конференцији за медије рекао „да СР Немачка не може ни од кога унутар НАТО-а бити надмашена у поузданости као савезник”. Не треба заборавити да је управо СР Немачка још крајем седамдесетих година прошлог века прва заговарала постављање нових америчких ракета „першинг-2” и крстарећих „томахавка” у Европи као одговор на совјетске ракете средњег домета СС-20”. После је у Москви на власт дошао Михаил Горбачов, који је пленио Запад својим мировним понудама.

Како ће сада реаговати Европа, хоће ли најновији амерички потез поделити савезнике унутар НАТО-а? Да ли, на неки начин, Вашингтон одлуком да изађе из споразума из 1987. године чини одређени политички поклон Москви? Јер, ако амерички савезници одбију да приме нове ракете средњег и кратког домета на својим територијама, онда је то почетак краја НАТО-а. Још ако уз то иде и јачање европског одбрамбеног идентитета, па можда и ослањање на француски„нуклеарни кишобран”, који није обухваћен било каквим споразумима и лимитима, ето радости за Москву.

Американци су годинама оптуживали своје савезнике да су САД увек биле онај партнер који је морао да размишља о стратегији уопште, а сматрали су Европљане го„милом кратковидих провинцијалаца, који су довољно паметни да слушају оно што им се говори”. Данас, када ЕУ прича о војном осамостаљивању, Вашингтон планира да тој истој ЕУ„ували” ракете које су за Русију стратешка опасност. Да ли тај потез САД може довести до још већих неслагања с обе стране Атлантика? Шта би за Немце значиле те нове америчке ракете у ситуацији када граде с Русима „Северни ток 2”. Економија или нова милитаризација ЕУ?

Алтеранативе? Европска унија је у војном погледу самостална и сигурна без сопствених нуклеарних снага? Французи неће пристати да се лише својих „Форс д’фрап”. Војна снага ЕУ за сада је без НАТО-а и Американаца, заправо, минорна. Кроз НАТО Вашингтон контролише ЕУ. Независна европска одбрана могућа је кроз британско-француску нуклеарну војну сарадњу или кроз француско-немачке интеграције на плану безбедности. То би била некаква нова „војна персоналност” ЕУ, само је проблем што Лондон излази из ЕУ и што ће Британци увек урадити оно што им Вашингтон нареди.

Где је у свему томе Србија? Сада се показује сва добит наше неутралне војне позиције, нама нико не може „уваљивати” ракете с нуклеарним бојевим главама под овим или оним изговором. Наравно, пошто смо и ми у Европи, а не у свемиру, треба будно пазити на све што се око нас догађа. Јер у неке суседне земље тактичко нуклеарно оружје може да стигне и без знања јавности тих земаља. Сетимо се како се у Италији годинама није знало да је у НАТО базама у Италији нуклеарно оружје одавно присутно.

Коначно, можда ће Доналд Трамп успети у ономе што нису сви његови претходници: поделиће Запад!

 

Извор Политика, 29. октобар 2018.