Одисеја рат­ника сеља­ка у Ве­ликом рату

Првог новембра у Сава центру премијера филма „Заспанка за војнике“ који је рађен по сценарију „Српске триологије“ Стевана Јаковљевића

Филм „За­спан­ка за вој­ни­ке”, чи­ја је пре­ми­је­ра 1. но­вем­бра у Са­ва цен­тру, на­стао је по сце­на­ри­ју ре­ди­те­ља Пре­дра­га Га­ге Ан­то­ни­је­ви­ћа и На­та­ше Дра­ку­лић, на­пи­са­ног на осно­ву „Срп­ске три­ло­ги­је” Сте­ва­на Ја­ко­вље­ви­ћа (1890–1962). Ја­ко­вље­вић је био про­фе­сор уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и рек­тор од 1945. до 1950. го­ди­не; би­о­лог, књи­жев­ник и ре­дов­ни члан Ака­де­ми­је на­у­ка. Сту­ди­је би­о­ло­ги­је за­вр­шио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду где је и док­то­ри­рао. Ра­дио је као про­фе­сор Фар­ма­це­ут­ског фа­кул­те­та. Брат је књи­жев­ни­це Ми­ли­це Ја­ко­вље­вић Мир­јам.

Ако се под­се­ти­мо ње­го­ве би­о­гра­фи­је ви­де­ће­мо да се бо­рио у Пр­вом свет­ском ра­ту у срп­ској вој­сци, а у Дру­гом свет­ском ра­ту у ита­ли­јан­ским и не­мач­ким за­ро­бље­нич­ким ло­го­ри­ма, о че­му је и пи­сао у сво­јим де­ли­ма. Ње­го­ву „Срп­ску три­ло­ги­ју” (1937) чи­не „Де­вет­сто­че­тр­на­е­ста”, „Под Кр­стом” и „Ка­пи­ја сло­бо­де”.  Аутор је и ро­ма­на „Сме­на ге­не­ра­ци­ја” о дру­штве­ном жи­во­ту Бе­о­гра­да из­ме­ђу два свет­ска ра­та: „Ве­ли­ке за­бу­не”, рат­не хро­ни­ке Дру­гог свет­ског ра­та и „Ли­ко­ва у сен­ци”, где опи­су­је за­ро­бље­нич­ки жи­вот у Ита­ли­ји и Не­мач­кој.

У три­ло­ги­ји је, кроз до­жи­вља­је ауто­ра и ње­го­вих са­бо­ра­ца, опи­сан сам ток Ве­ли­ког  ра­та, по­вла­че­ње пре­ко Ал­ба­ни­је, све до за­вр­шет­ка тог кр­ва­вог су­ко­ба. Ис­ти­ца­но је да је нај­ве­ћа вред­ност ове књи­ге у ње­ној пот­пу­ној аутен­тич­но­сти опи­са тра­гич­них до­га­ђа­ја ко­ји су се за­и­ста де­си­ли, и то кроз ви­зу­ру јед­ног обич­ног вој­ни­ка, са ја­ким ху­ма­ним еле­мен­ти­ма.

„Три­ло­ги­ју” на­зи­ва­ју и ро­ман­си­ра­ном исто­ри­јом Ср­би­је у Пр­вом свет­ском ра­ту, „у ко­јој се не го­во­ри о др­жав­ни­ци­ма и вој­ско­во­ђа­ма, већ о ма­лим љу­ди­ма за­хва­ће­ним ра­том, чи­је суд­би­не пи­сац пра­ти из­бли­за и са­о­се­ћа­ју­ћи са њи­хо­вим пат­ња­ма, љу­ба­ви­ма, стра­хо­ви­ма и уми­ра­њи­ма”. То је оди­се­ја рат­ни­ка се­ља­ка у Ве­ли­ком ра­ту.

Ја­ко­вље­вић је, ка­ко је ви­ше пу­та при­ме­ће­но, по­сле Дру­гог свет­ског ра­та тр­пео кри­ти­ке са­лон­ских ге­не­ра­ла ко­ји су не­го­до­ва­ли и због ње­го­ве књи­ге „Ве­ли­ка за­бу­на” у ко­јој је пи­сао о сло­му ју­го­сло­вен­ске вој­ске 1941. Пи­сац је та­да из­ја­вио да је оба де­ла пи­сао на осно­ву из­ја­ва уче­сни­ка до­га­ђа­ја с ко­ји­ма је ро­бо­вао у ло­го­ри­ма Ита­ли­је и Не­мач­ке.

Ка­ко је при­чао Ја­ко­вље­вић, би­ло је то до­ба ка­да су се јед­ни опре­де­љи­ва­ли за вла­ду у зе­мљи, дру­ги за еми­грант­ску у Лон­до­ну, а из­ве­стан број за на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ки по­крет у отаџ­би­ни. У по­чет­ку је то би­ла при­та­је­на бор­ба, али је вре­ме­ном узи­ма­ла све оштри­ји за­мах. Мно­ги од кра­ље­вих офи­ци­ра, ко­ји су ми у пр­вом мо­мен­ту огор­че­ња да­ва­ли по­дат­ке, сад су се по­ка­ја­ли и тра­жи­ли при­ли­ку да ми оду­зму ру­ко­пис, ис­та­као је та­да пи­сац… Ка­да је по­ста­вљен за рек­то­ра вра­тио је на уни­вер­зи­тет ве­ћи­ну про­фе­со­ра ко­ји­ма је ко­му­ни­стич­ка власт за­бра­ни­ла да ра­де.

 

Извор Политика, 29. октобар 2018.