Последњи судар на Лијевчу пољу

Полемика у Хрватској око прилога у „Јутарњем листу“ о бици усташа и четника у смирај Другог светског рата

Битка између усташа и четника на Лијевчу пољу у априлу 1945. године није ни пресудна, ни судбинска за завршетак рата на овим просторима, већ је доказ да су сви са свима – партизани, четници, усташе и Немци у одређеним фазама сарађивали, али и ратовали једни против других.

То за „Новости“ каже истакнути хрватски историчар др Хрвоје Класић, професор на Филозофском факултету у Загребу, након што је загребачки „Јутарњи лист“ у посебном прилогу „Повијест“ објавио опширан текст о прећутаној бици између усташа и четника, од 30. марта до 8. априла 1945, непосредно пред слом једних и других, на простору северно од Бањалуке, а подно Козаре.

Истина, о сукобу ове две формације пред сам крај рата, након што су четири године повремено и сарађивали, у послератној југословенској историографији није се много, бар не детаљно, писало. Неки ће тврдити да је разлог то што се желело доказати да су четници као војна сила уништени на Неретви, а коначно поражени месец дана после Лијевча поља, на Зеленгори, након сукоба са партизанском војском.

С друге стране усташки носталгичари, који су се разбежали по Европи и свету, хвалили су се на сва уста како је Павелићева солдатеска „до ногу“ на Лијевче пољу потукла равногорце, а ни то није сасвим тачно, јер су се делови поражених четничких снага, пре свега они из Црне Горе, након Лијевча поља окупили око Секуле Дрљевића. Он је од 1944. године живео у Загребу и формирао нову црногорску војску, под покровитељством власти у Загребу, чији су припадници крај дочекали заједно са усташама у Аустрији.

— Спорни су и подаци о жртвама са четничке и усташке стране након дводневних интензивних сукоба на Лијевче пољу. Иако су усташе из емиграције тврдиле да су тамо убиле више од 5.000 четника, то није тачно. Тих жртава је било само стотинак – каже Милан Радановић, из Архива Срба у Загребу.

Он прецизира да је овде више реч о стварању мита да су усташе и четници све време рата били љути непријатељи:

— То није истина, јер су много више војно сарађивали него се сукобљавали.

Остаје, међутим, чињеница да се о многим епизодама из Другог светског рата још довољно не зна, поготово у сенци неразумне мржње која се стварала између Срба и Хрвата, па су се и историјске чињенице често прилагођавале дневнополитичкој сврси. Исто тако све је више покушаја да се историја пише поново, а желе то пре свега они који су из кошмара највеће кланице изашли као поражени, а сада би желели да се прикажу као победници.

Како било, у бици код Лијевче поља нашли су се једни пред другима око 15.000 четника и 28.000 припадника војске НДХ. Четнике је водио војвода Павле Ђуришић, а професор Класић каже да је то било време када су се већ осећале многобројне пукотине у равногорском покрету. Дража Михаиловић као врховни командант одлуке је доносио у Србији, Ђуришић у Црној Гори, Момчило Ђујић на подручју Босне и Хрватске. Након 1944. четници су полако почели да се повлаче према западу, али било је то крајње неорганизовано, па су избили и први отворени сукоби између Драже и Ђуришића.

— Циљ четника је био да се предају Американцима или Британцима, али требало је да пређу подручје НДХ, тако да је било нужно преговарати са Павелићем. Дража се са тим сложио, био је за то да се постигне договор са Загребом, а Ђуришић то није желео. Чак после Лијевче поља, Михаиловић је слао своје емисаре код Павелића да преговарају о даљем повлачењу остатака четника према западу – каже Класић.

Он објашњава да се Ђуришић, командант највеће четничке групације, након састанка са Дражом у источној Босни одметнуо и самостално кренуо према западу. На десној обали Саве чекале су их јаке усташке снаге које је водио генерал Владимир Метикош, који је учествовао и у биткама на Неретви и Дрини, а у септембру 1945. југословенски суд ће га осудити на смрт.

Прво су четничке снаге прешле Врбас, заузеле село Разбој, а Санџачки корпус кренуо је према Сави. На путу према Босанској Градишки дочекале су их три сатније 5. бојне 10. усташког Стајаћег дјелатног здруга и ту су почеле прве међусобне борбе. Бројнији четници одбили су усташе које су се повукле, али уследили су нови напади након којих су многи наводно отказали послушност Ђуришићу.

Када је он одустао од напада на Босанску Градишку, жеља му је била да пређе Лијевча поље и крене према Кордуну, где би се састао са снагама Момчила Ђујића. Фронтални пробој није успео, а рано ујутро 5. априла најбоље четничке јединице јуришале су на бункере пуне усташа. Борба је трајала читав дан и ноћ, а кроз усташке редове успеле су да се пробију два четничка одреда. Сами четници су тог дана имали велике губитке, али никада није тачно установљено колико је људи погинуло. У близини су биле и партизанске снаге, које су само посматрале шта се догађа, али се нису мешале.

Усташки заповедник 4. збора Јосип Метзгер извео је одлучујући удар, а двадесет тенкова које су имале усташе било је пресудно за крај сукоба. Дрински корпус се распао, а заробљени четници су одведени у Стару Градишку, где их усташе нису ни разоружале. Ускоро је ухваћена и група од 200 људи, међу којима је био и Ђуришић, па су такође одведени у тај логор. Догађај који се тада десио није разјашњен до данас, Ђуришићеви људи покушали су пробој који није успео. Њих 35 одведено је у Јасеновац, где је убијено.

— Била је то велика, али пре свега Пирова победа – констатује аутор у „Повијести“. Крај је био кобан за све, на свим странама, који су учествовали у бици код Лијевче поља. Генерал Метикош је касније преговарао са Британцима, али су га они изручили Југославији, где је осуђен и погубљен. Пуковник Марко Павловић, који га је замењивао, починио је самоубиство код Цеља. Ђуришић је завршио у усташком логору Стара Градишка и погубљен је у Јасеновцу, а Дрљевић, који је сарађивао са усташама и окупио преостале четнике под неразјашњеним околностима, заклан је у новембру 1945. у Јуденбургу, заједно са супругом.

РАСКОЛ У КОЖУХАМА
Постоје и разне верзије због чега се Ђуришић одлучио на самостални пробој према западу. Остаци усташа у емиграцији тврдили су да му је главни циљ био да дође до Загреба и сруши Павелића, неки кажу да је ипак био постигао договор са Михаиловићем да се четничке снаге у Словенији споје са Ђујићевим, а по тврдњама југословенске историографије, раскол између њега и Драже био је дефинитиван након њиховог сусрета у селу Кожухе, након чега се Ђуришић одлучио на солирање.

КРАЈ НА ЗЕЛЕНГОРИ
Усташе су у емиграцији упорно тврдиле да је баш код Лијевче поља до краја поражен четнички покрет, што није у потпуности истина, јер је месец дана после уследила велика битка четника и партизана код Зеленгоре. У сваком случају, усташе су код Лијевча поља оствариле победу, али ти догађаји више говоре и о разједињености четника и њихових јединица. И после Лијевче поља многобројни четници и Михаиловић наставиће борбе и настојања да се дочепају запада, а усташе и четнике ће и даље повезивати само жеља да се поразе комунизам и партизани – закључује Класић.

 

Аутор Јурица Керблер

 

Извор Вечерње новости, 31. октобар 2018.