Predrag Gaga Antonijević: Potreban nam je novi patriotizam

“Mora se pripovedati ideologija, jer bez nje nema napretka društva”

Velika je čast i zadovoljstvo za sve nas koji smo radili film “Zaspanka za vojnike” što će ova priča o ogromnom stradanju i herojstvu srpskog naroda premijerno biti prikazana 1. novembra, u okviru programa centralne proslave kojom naša država obeležava sto godina od završetka Velikog rata. Mi smo “Zaspanku” od srca snimili, mnogi od nas iz ekipe nisu uzeli nikakav honorar, ona je naša donacija, jer smo smatrali da jedna tako velika epopeja o našem narodu treba da bude zabeležena filmskim svedočanstvom. Njena premijera na zvaničnoj svečanosti utoliko je veća satisfakcija i radost za sve nas, i na neki način to je valorizacija našeg napora da napravimo ovaj film.

Ovo, u intervjuu za “Novosti“, kaže reditelj Predrag Gaga Antonijević, koji duže od dve decenije živi i radi u Americi.

“Zaspanka za vojnike” snimljena je po motivima “Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića, Antonijević potpisuje scenario zajedno sa Natašom Drakulić, i to je njegov prvi igrani film u Srbiji posle 20 godina.

Za povratak u srpsku kinematografiju izabrali ste ratnu priču. Šta je bio lični motiv da se bavite Velikim ratom?
— Odavno imam afinitet prema istoriji, a pogotovo me tema Prvog svetskog rata oduvek zanimala. Čini mi se da od “Marša na Drinu” nismo imali jak film na tu temu, što je bio razlog da sa Natašom Drakulić napišem scenario za film, ne znajući da li ću uopšte uspeti da ga snimim. Dve godine kasnije, kad je naš scenario već bio “spakovan”, Filmski centar Srbije objavio je konkurs i tako je krenula realizacija. Imam još jedan lični razlog – izazovno je govoriti o događaju oko koga i posle sto godina istoričari na Zapadu još “lome koplja”.

Da li to znači da istorija mora stalno da se piše iznova?
— Već dugi niz godina primećujem u raznim američkim emisijama da se interpretacija Prvog svetskog rata polako menja, i to kroz dnevnopolitičku globalnu strategiju ovoga vremena. Video sam da nam se ne piše baš dobro, i to mi je bila dodatna motivacija da posegnem za autentičnim materijalom iz “Srpske trilogije”. Na taj način se ova naknadna tumačenja i politička pamet mogu izbeći, jer ovde idemo za onim izvornim – šta je zaista bilo, i kako je bilo.

Kada mi govorimo o Velikom ratu, onda je to herojstvo Srba. Šta stoji iza toga, možda jednako važno?
— Stoji nekadašnja čestitost naših ljudi, čistota u hrabrosti, u emociji, u patriotizmu, stoji jedno društvo koje je imalo moralnu vertikalu i sistem vrednosti, i to je ono što je meni lično najuzbudljivije kada govorimo o Velikom ratu. I “Zaspanku za vojnike” smo tako napravili – tu su neki lepši, bolji, uredniji, iskreniji i plemenitiji ljudi u svakom smislu, nego što smo mi danas. To je film bez blata, u kojem su tadašnja čestitost i dostojanstvo onih običnih, malih ljudi, seljaka, malo izdignuti, da bismo pokazali odakle, zapravo, proizlazi ta spremnost da se bez pogovora i pitanja krene u odbranu otadžbine.

Posle svih obmana koje smo preživeli, koliko u Srbiji danas postoji autentični patriotizam?
— Priča o srpskom nacionalnom identitetu i njegovoj tragičnoj veličini, o čemu između ostalog govori ovaj film, često se iskorišćavala i za patetičnu šovinističku logiku. I ti nesrećni ratovi u bivšoj Jugoslaviji su, naravno, dosta zamutili vodu i emocije, osećanje pravde i pravičnosti, i toga šta je patriotizam, šta je domovina, šta su njeni interesi, šta čovek treba da uradi da je zaštiti… Bili smo svedoci i ratnog i antiratnog profiterstva, onda i tranzicionog, a za neke ljude je patriotizam ostao “privredna grana”. Za sve to vreme običan, mali čovek, bivao je sve siromašniji, i sve se više zatvarao u sopstveni život. Zato se postavlja pitanje kako samom pojmu patriotizma vratiti izvorno značenje, a posebno, kako promovisati novi patriotizam.

Šta je potrebno da bi taj duh novog patriotizma dobio mesto u sistemu vrednosti u našem društvu?
— Kroz sve ove decenije došlo je do lutanja, i moralnog i ideološkog, u srpskom narodu, i potrebne su ogromne, suštinske promene, najpre u našoj svesti. Mi sada, zapravo, sa ogromnim naporom moramo da pokušamo da vratimo veru naciji u samu sebe, da poverujemo da smo dovoljno sposobni da budemo na nivou najnaprednijih evropskih država, da imamo snage da stvorimo društvo jednakih šansi za sve, da poverujemo u pravnu državu, u budućnost i mladost ove zemlje.

Da li je borba sa degradiranim moralom i najteža?
— Vraćam se opet na tezu novog patriotizma – mora se pripovedati ideologija, jer bez nje nema napretka društva. Jer, u svakom čoveku mora da postoji vera u nešto – u Boga, u drvo, ili u šta god, jer bez vere prestajemo da bivamo duhovna bića, pretvaramo se u neki animalni produkt čoveka koji ide za najprimitivnijim načinom zadovoljavanja svojih nagona. Mislim da nas čeka težak put ako želimo da dođe do bilo kakve suštinske obnove društva, i vraćanja Srbije na pijedestal među narodima, koji joj po mnogo čemu pripada.

Šta Srbija danas može da očekuje od Zapada, posebno od Amerike?
— Nemam lepu reč za mnoge naše bivše saveznike. Ameriku volim, ta zemlja je bila dobra prema meni, mnogo volim i taj narod, ali sam i duboko bio užasnut američkom politikom prema Srbiji, njenom hipokrizijom i licemerstvom. Englesku da i ne pominjem. Bojim se da te velike zemlje funkcionišu samo na nivou njihovih interesa. One su sklone da naprave svoj plan i da te guraju u tom pravcu, a da u startu čak i ne znaš šta su zacrtali. Kad saznaš, već je kasno. I to rade vrlo uporno, bezočno, pare su kod njih, i sve poluge vlasti i sile. Ali mi moramo da kažemo šta su naši interesi, da se okupimo i udružimo oko njih, moramo vredno da radimo i da ne odustajemo.

KORUPCIJA SE UVUKLA U GENETSKI KOD
U čemu vidite naš najveći problem?

— Pare su problem broj jedan, kad nema para, onda sve druge pojave izlaze na površinu – nepotizam, korupcija, negativna selekcija… Nama se, nažalost, korupcija uvukla u genetski kod, i to bi najviše trebalo da nas brine. Nešto se desilo s našim narodom, degradacija morala, i to nije vezano za pitanje same politike. Za razliku od Prvog rata, u ovih sto godina pretvorili smo se u neke sebičnjake, i za sve ono vredno što smo urušili u ovom društvu, uvek tražimo neki izgovor.

ODNOS PREMA NOVCU
Da li je samo pitanje imanja i nemanja para ključ svega kod nas? – U Americi znam i velike milijardere, neki su mi čak i prijatelji, i znam na koji način oni nose te svoje pare. Mnogi žive veoma skromno, njihova deca rade za normalne plate, i mnogi svojoj deci neće ostaviti ništa od svog bogatstva. Voren Bafet, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, ostavlja sve pare Bilu Gejtsu za njegovu dobrotvornu fondaciju. Ovde se ljudi otimaju da zarade da bi obezbedili samo svoju decu i unuke, i odmah počnu da ih uče kako ne moraju ništa da rade.

 

Izvor Večernje novosti, 01. novembar 2018.